О селекцији
Представа Распевана младост из Мађарске, аутора Јудит Берец, Бенцеа Ђерђа Палинкаша и Матеа Сигетија, такође кроз певање, односно оперету чији је либрето састављен од изјава политичара у јавном простору и медијима, преиспитује проблем изградње националног стадиона Пушкаш Арена у Мађарској, који је заменио некадашњи Народни стадион на том истом месту посвећеног управо народу, односно људима, а не нацији. На некадашњем улазу у стадион налазила се скулптура грчког вајара Макриса Агамемнона, истог имена - „Распевана младост“, односно „Singing Youth“, која је преживела период када су многа уметничка дела, настала у доба социјализма, уклоњена из јавног простора, док стадион посвећен народу није. На његовом месту је, уз коришћење дробљеног бетона, од ког је био направљен, на захтев мађарског председника Виктора Орбана 2019. године изграђен нови стадион, овог пута посвећен нацији. Обе Распеване младости, и статуа и представа, сведоче о последњих седамдесет година турбулентне мађарске историје и о томе колико су уметност и музика истовремено биле кључан фактор како промовисања идеологије владајућих структура, тако и побуне младих.
О представи
„Свака певачка група је тенк који игра своју улогу у освајању бедема реакционарне културне политике.“
Ендре Секељ, „Напоље на сунцу“, Распевани радник (Éneklő Munkás), 1947.
Шта су млади певали педесетих година прошлог века, а шта певају данас? Kоје поруке се преносе кроз песме са позиција моћи? Kоје идеје отеловљују уметничка дела наручена и изложена у јавном простору? О чему певају омиљени режимски бендови?
„Распевана младост“, двоструке алуминијумске фигуре две девојчице и дечака са фрулом у природној величини, сведочи о последњих седамдесет година мађарске историје пуне бурних догађаја, током којих су музика и култура углавном остале важне у животу младих и биле кључно средство за промоцију идеологије владајућих структура. Три фигуре су удвостручене на сцени: наш свет представљен у овим песмама оживљава кроз наступ шест младих певача-извођача уз оригиналну музику Матеа Сигетија.
О ауторима
Представа је резултат тимског рада унутар ког се између креатора и извођача задаци деле на основу компетенција и времена којим располажу, остављајући им простора да уче једни од других. Посао је подељен у складу са специфичном ситуацијом сваког члана тима у одређеном тренутку. Тежило се феминистичким драматуршким принципима, какви су транспарентност, избегавање експлоатације и самоексплоатације, као и вођење рачуна једних о другима на разне начине.
Чланови тима: Бењамин Бози, Јудит Берец, Петер Фехервари, Ђерђ Јухас, Максим Јурин, Каталин Мезеи, Бенце Ђерђ Палинкаш, Естер Шокхеђи, Балаж Сабон, Мате Сигети, Мате Силваи, Жофија Тамара Вадаш.
Изводи из критика
Концепт Јудит Борош и Бенцеа Ђерђа Палинкаша као да се ослања на макабристичку пародију у мешавини узнемирујућих текстова и неутралног, ванвременског звука. Пази, иста прича се стално понавља, и опет је дошао тај час!
Микаел Барч, nachtkritik.de
Документарни приступ, склоност ка истраживању и супротстављање прошлости и садашњости, али не без ироније и хумора.
Пани Пушкаш, revizoronline.com
За мене је то и даље веома важан експеримент: анализирати и представити ову пропаганду, ову ратну реторику (Бержењијева песма супротстављена Орбановом говору, на пример), да би људи постали свесни њене штетности. Веома је тешко „причати” о употреби језика са таквим минималистичким позоришним средствима, а истовремено одржавати интензитет пажње.
Ласло Сазадос (са Габријелом Шулер и Мартоном Хајналом, транскрипт дискусије), szinhaz.net
