Postoje trenuci kada se čini da odgovore već imamo. Sve je objašnjeno, strane su određene, zna se ko je u pravu, ko je kriv i šta bi o svemu tome trebalo misliti. Ostaje samo da se tome priključimo.
Pozorište je jedno od mesta na kojima takva sigurnost može da bude dovedena u pitanje. Ono ponekad natera da se još jednom pogleda čovek kojem je već presuđeno, događaj za koji se misli da je razumljiv, ili uverenje koje je do tada izgledalo čvrsto. Otuda naslov ovogodišnjeg BITEF-a: „Usudi se da saznaš“. Ne „usudi se da znaš“ - jer saznanje podrazumeva spremnost da preispitamo i ono u šta smo bili sigurni.
Selekcija se oblikovala u okolnostima u kojima je i samo održavanje festivala postalo predmet javnog i političkog preispitivanja. Zato ova selekcija ne polazi od unapred zadate teme, poetike ili stava. Različite predstave povezuje pre svega spremnost da složenost sveta ne zamene jednostavnim odgovorom i pripremljenim objašnjenjem.
Šekspirov Mletački trgovac, u produkciji KPGT-a (Srbija) i režiji Strahinje Padežanina, radnju smešta u Veneciju 1938. godine, u trenutak kada fašistički režim u Italiji rasnim zakonima Jevrejima oduzima državljanstvo, pravo na javnu službu i mešovite brakove - sve u ime homogenosti koju je režim predstavljao kao odbranu nacije. Ali predstava ne govori samo o istoriji. Govori o tome kako nastaje neprijatelj. Šajlok je stranac u zajednici kojoj pripada. Njegova različitost nije samo činjenica njegovog porekla i vere. Ona postaje razlog zbog kojeg ga većina može ponižavati, izdvajati i određivati. A onda, kada on uzvrati, društvo se suočava sa posledicama sopstvenog nasilja. Nije teško osuditi čoveka koji traži funtu mesa. Mnogo je teže sagledati svet u kojem je takav zahtev postao moguć.
Albion Majka Bartleta, u režiji Zafira Radžaba i produkciji Pozorišta mladih „Nikolaj Binev“ iz Sofije (Bugarska), otvara drugačije pitanje. Glavna junakinja pokušava da obnovi porodični vrt kao spomen sinu kojeg je izgubila u ratu, a s njim i jedan svet koji joj je pripadao. Radžab je čita kao studiju nostalgije - ne kao osećanja već kao društvenog mehanizma. Šta znači pokušati vratiti ono što je prošlo, i šta se događa kada želja za povratkom iz privatnog sećanja preraste u širu društvenu potrebu? Pokušaj obnove zato ne podrazumeva samo povratak sopstvenoj prošlosti već i suočavanje sa onima koji je ne pamte na isti način.
Kišinjev noću Mihaja Fusua, u produkciji kišinjevskog Teatrul Fără Nume - Teatra bez imena (Moldavija), dokumentarna je predstava nastala iz stvarnih priča stanovnika grada - taksista, recepcionera, lekara, radnika noćnih klubova, plesačica, bivših zavisnika … Fusu od tih priča pravi predstavu u kojoj se granica između dokumenta i pozorišta stalno pomera. Grad ovde nije kulisa nego dramski lik, i to ne onaj sa razglednica, nego onaj koji postoji pošto se svetla ugase. Jedna sudbina prelazi u drugu, jedno iskustvo otvara sledeće, i Kišinjev se pred nama pojavljuje kao mnoštvo različitih gradova, kao društvo koje nema samo jednu verziju sebe.
U Stalkeru Avtandila Varsimašvilija, produkcija Tbilisijskog teatarskog centra Liberty Theatre (Gruzija), putovanje vodi u sasvim drugi prostor. Predstava polazi od istoimenog filma Andreja Tarkovskog, ali nije njegova ilustracija, već samostalno pozorišno istraživanje. Pisac, profesor i Stalker odlaze u Zonu, mesto u kojem, prema legendi, postoji soba koja može da ispuni čovekovu najdublju želju. Varsimašvili svet Tarkovskog koristi kao polazište za promišljanje vere, sumnje i granica ljudskog saznanja, u vremenu u kojem su se granice između istine i laži toliko zamutile da ih je sve teže razaznati. Zona tako postaje prostor u kojem se pitanje želje pretvara u pitanje čoveka koji tu želju nosi.
Crno zlato Dejana Dukovskog, u režiji Olivera Frljića i izvođenju ansambla Beogradskog dramskog pozorišta (Srbija), otvara prostor porodice. Ali ni porodica ovde nije sigurno mesto. Sin za koga se verovalo da je izgubljen vraća se kao uspešna žena, i taj povratak menja odnose među ljudima i njihovu predstavu o sopstvenoj prošlosti. Frljić taj mehanizam naziva „tragičkim neznanjem“. Likovi ne znaju šta čine, a njihove odluke proizvode posledice koje ne mogu da sagledaju. Političko se ovde ne dešava samo na ulici i u parlamentu, već i za kuhinjskim stolom, u rečima koje su izgovorene i onima koje su prećutane. Identitet nije nešto čvrsto i jednom zauvek određeno. Čovek je ono što pamti o sebi, ali i ono što drugi pamte o njemu. A ta dva sećanja ne moraju da se podudaraju. Kada se istina najzad pojavi, ona ne donosi nužno olakšanje. Neke istine samo pokažu koliko smo dugo živeli bez njih.
Sofoklova Antigona, u produkciji pozorišta Karma Sahne iz Samsuna (Turska) i režiji Hakana Alkana, vraća nas jednom od najstarijih sukoba evropskog pozorišta: pojedincu protiv zakona, savesti protiv naredbe, porodici protiv države. Antigona veruje da postupa ispravno. Kreont veruje da brani poredak. Svako od njih vidi samo deo istine, i nijedno više nije spremno da čuje onu drugu - otuda tragedija. Alkan ovu staru tragediju postavlja u prostor u kojem se pitanje zakona neposredno sudara sa pitanjem odgovornosti pojedinca. Kada bi jedna strana bila potpuno u pravu, a druga potpuno pogrešila, možda ne bismo imali tragediju. Imali bismo presudu. A pozorište nije sudnica. Antigona tako ne postavlja samo pitanje granice zakona, već i granice uverenja u sopstvenu ispravnost.
Odbegle Vafe Tabubi, u produkciji Nacionalnog teatra Tunisa (Tunis), predstava je o ljudima koji čekaju - čekaju da pobegnu, da se nešto promeni, da život krene dalje. Ali čekanje ovde nije praznina između dva događaja. Ono postaje samo događaj. Čekanje na taj način izrasta u novu vrstu zatvora. Tabubi ne imenuje političke okolnosti nego ih pokazuje kroz tela koja pokušavaju da izdrže, kroz disanje koje postaje sve teže, kroz pokrete koji su istovremeno pokušaj bekstva i znak da izlaza još nema. Sloboda ovde nije mesto na koje se stiže, nego mogućnost koja se neprestano odlaže.
U pratećem programu, Russian Blues Sofije Gorlove i Antona Šmakova otvara pitanje susreta različitih individualnosti i mogućnosti da se u zajedničkom prostoru pronađu bliskost, sloboda i pripadanje. Polazeći iz iskustva Rusije i Urala, predstava ta pitanja prevodi u univerzalnu priču o odnosu prema drugom i potrazi za mestom koje možemo nazvati domom.
Kao i prethodnih godina, i u ovom izdanju će se nakon izvođenja održati Susreti sa autorima, tradicionalni prateći program tokom kojeg će publika imati priliku da od samih umetnika sazna više o predstavama u glavnom i pratećem programu.
Bitef se ove godine održava u vremenu u kojem je njegovo održavanje postalo predmet javnog preispitivanja. Postoje i oni koji smatraju da festival u takvom trenutku ne bi trebalo da postoji, kao što postoji i pravo svakog umetnika da odluči da u njemu učestvuje ili ne učestvuje. Kao što i publika ima pravo na svoj stav. Održavanje festivala ne rešava okolnosti u kojima se festival održava, niti ga objašnjava - potvrđuje samo jednu činjenicu: pozorište se i dalje događa.
Nijedna od ovih predstava ne nastaje izvan sveta u kojem se izvodi. Ratovi, migracije, tehnološke promene i ekonomska neizvesnost menjaju svakodnevno iskustvo velikog broja ljudi, a granice između privatnog i javnog, pojedinačnog i političkog, postaju sve manje stabilne. Ono što izgleda kao zajednički problem često se pokaže kao niz različitih ličnih iskustava i interesa. Poverenje u zajedničke autoritete slabi, a javni govor sve češće ustupa mesto svrstavanju i unapred donetim zaključcima.
U Srbiji su poslednje godine obeležene naglim padom poverenja u institucije - od države do medija i kulturnih ustanova. Ta erozija ima mnogo uzroka, ali njena posledica je jasno vidljiva: različiti delovi istog društva danas opisuju istu stvarnost kao da žive u različitim zemljama, govore različitim jezicima i dele različita sećanja - kao da je dovoljno znati ko je nešto izjavio, da bi se znalo da li je istinito.
Pozorište nije izdvojeno iz tih procesa i ne raspolaže posebnim autoritetom ni rešenjima koja druge oblasti nisu pronašle. Ono što ipak zadržava jeste to da predstava podrazumeva ljude okupljene na istom mestu, u isto vreme, u iskustvu koje se ne može zaustaviti, ubrzati ili premotati. To samo po sebi ne stvara saglasnost, ali još uvek omogućava zajedničko iskustvo.
Mišljenja o tome da li festival u ovakvom trenutku treba da se održi različita su. Bitef ne rešava taj spor, niti treba da ga rešava. Njegovo mesto je tamo gde različita mišljenja mogu da se sretnu.
Spasoje Ž. Milovanović, teatrolog
