Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa - foto: Nenad Šugić
Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa - foto: Nenad Šugić

Zbog pandemije korona virusa, regularno izdanje Bitefa nije moglo da se desi 2020. godine. Ono je odloženo za ovu godinu, kada će se realizovati u objedinjenom (odnosno - dvostrukom) izdanju. 54/55. Bitef odvijaće se pod istim sloganom kao i prošle godine, kada se, umesto regularnog izdanja, desio samo trodnevni Bitef-Prolog sa dve predstave u glavnom programu i nekoliko pratećih sadržaja, a koji je bio uzorak onog što je prošle godine Bitef trebalo da bude, odnosno najava onoga što će on biti ove godine. Slogan glasi „Na ivici budućnosti“.

Teme iz kojih je proistekao kreću se u rasponu od najurgentnijeg globalnog problema današnjice, klimatskih promena, uništenja ekosistema i, posledično, realnog rizika od kataklizme svetskih razmera, do projekcije „sveta posle“, sveta koji u savremenoj teoriji neki mislioci nazivaju posthumanizmom i transhumanizmom. Dodatno opravdanje za ovaj problemski fokus pronalazimo u činjenici da prva grupa tema, onih povezanih sa ekološkom krizom, nije samo globalnog karaktera već i lokalnog, a imajući u vidu činjenicu da je Beograd jedna od svetskih metropola s najzagađenijim vazduhom. Ne sme se zanemariti ni to što je i pandemija korona virusa nastala, između ostalog, kao rezultat poremećaja ekosistema.

             Pojmove transhumanizma i posthumanizma koristim u najširem značenju: kao projekciju ne sveta bez ljudi (što je bila tema 52. Bitefa) već sveta u kom čovek više neće biti u centru svega. Iz želje da sebe maksimalno „nadogradi“, a na osnovu (potajne) čežnje da dosegne, kako ga zovem, ideal Tri B (blaženost, besmrtnost i bogolikost), a o čemu Juval Noa Harari piše u Homo Deusu, čovek je, paradoksalno, doveo do razgradnje ljudskog subjektiviteta. U teorijskom smislu, ove pojmove shvatam upravo onako kako ih određuje Keri Vulf: transhumanizam kao intenziviranje humanističkih ideala u vidu tehnološke „nadogradnje“ čoveka, a posthumanizam kao kritiku takvog, u osnovi i dalje antropocentričnog koncepta, a zarad ideje obnove prirodne ravnoteže. Imajući sve ovo u vidu, umetnička linija 54/55. Bitefa nametnula se sama od sebe. Ona se svodi na različite vidove digitalizovanja izvođačkog tela[1], odnosno razgradnje ljudskog subjekta izvođenja. Tako se, u nekim predstavama u drugom delu festivala, a u kojem je naglasak na estetskom aspektu koncepta, telo izvođača dopunjuje ili čak zamenjuje dronom i robotom (Opčinio sam te i Future Fortune), dok je u drugim predstavama ono i dalje jedini agens izvedbe, ali je, robotizovanom koreografijom i svetlosnim i sličnim vizuelnim efektima, dehumanizovano (Fleš i Klimatski plesovi). Takođe, u nekim predstavama, posebno onim koje su nastale u doba aktuelne pandemije, a kao estetski odgovor na izazove koje je telesno distanciranje nametnulo pozorištu, telo je „odsutno“. Ono je ili ekranski transponovano (predstave rađene za onlajn platforme - Višnjik u višnjiku), ili je njegov „original“ odsutan, a zamenjuje ga neko drugo telo, ono koje je bilo fizički bliže, prisutno u datim okolnostima izvođenja (Konferencija odsutnih), ili ga uopšte nema već gledaoci poprimaju tu funkciju, i to u fizičko-izvedbenom okviru, koji možemo nazvati prostornom i atmosferskom instalacijom (Kao da kraj nije ni sasvim blizu).

Dramaturgija festivala osmišljena je tako da se, kao i uvek u poslednjih nekoliko godina, pre svečanog otvaranja dešava Dan prologa, s predstavom koja nas uvodi u neke od tema i/ili izvođačkih praksi na kojima se zasniva koncept dotičnog festivalskog izdanja. Ove godine biće čak dva dana prologa, sa dve takve predstave, obe u produkciji ili koprodukciji Beogradskog dramskog pozorišta - Cement Beograd (režija Sebastijan Horvat) i Living room, čija će premijera biti upravo na festivalu (režija Ersan Montag, koprodukcija s Bitef teatrom). Ovim smo želeli i da skrenemo pažnju i izrazimo podršku programskom uzletu koji je, u poslednjih godinu dana, doživelo Beogradsko dramsko pozorište. Taj uzlet je bio upravo u pravcu onoga što kolokvijalno nazivamo „bitefovskim tendencijama“, a dotične predstave su i ostvarili reditelji koji su svoju međunarodnu afirmaciju doživeli na Bitefu: Sebastijan Horvat, Ersan Montag, Tomi Janežič, Boris Liješević. Projekat Living room se koncepcijski zasniva na vizuelno raskošnoj i znakovno izoštrenoj scenografskoj slici jednog specifičnog, zatvorenog sveta, koji nastanjuju do apsurdnih granica usamljene, otuđene egzistencije. Montagova lirska meditacija o vremenu, prolaznosti i otuđenosti jeste doprinos jednoj od problemskih linija 54/55. Bitefa, viziji „posthumanog sveta“. Predstava Cement Beograd Sebastijana Horvata, trostrukog laureata 53. Bitefa, jeste upozorenje - scenski iskazano metaforičnom smenom savremenog plesnog izraza tradicionalnom realističkom poetikom - u kakvoj se fizičkoj i duhovnoj dezintegraciji završava onda kada se iznevere ideali mladalačke pobune.

Tematska celina posvećena ekološkim izazovima počinje predstavom Tragovi kompanije Ultima vez iz Brisela, koja će biti izvedena na svečanom otvaranju 54/55. Bitefa, a čiji je autor slavni flamanski i svetski koreograf Vim Vandekejbus. U energičnoj, duhovitoj i uzbudljivoj koreografiji, s elementima i govornog pozorišta, predstava gradi dramaturški luk - nimalo ilustrativan - od probijanja autoputa kroz šumu, te uništavanja prirode, do ironičnog i pretećeg finala u vidu „osvete prirode“. Predstava Pluća mladog slovenačkog reditelja Žige Divjaka (Drama SNG-a iz Ljubljane) zasnovana je na komadu savremenog engleskog dramatičara Dankana Makmilana o izazovima s kojim se suočavaju današnji ljubavni parovi među kojima je i jedno, na prvi pogled apsurdno, ali legitimno ekološko i etičko pitanje: treba li rađati decu u prenaseljenom svetu, u kome svako novo biće troši dragocene zalihe kiseonika, ali i svetu u kome taj novi život očekuju egzistencijalne muke s mogućim tragičnim ishodom - ekološka kriza, pandemije, potpuna socijalna neizvesnost. Ova minimalistička predstava, zasnovana na sjajnoj igri dvoje mladih glumaca, predstavlja i novo ime slovenačke, a na osnovu njegovih stvaralačkih potencijala može se reći i regionalne i evropske režije, Žige Divjaka, što je jedna od važnih koncepcijskih misija Bitefa.

Ekološka problematika je u središtu i tri naredne predstave. Plesna predstava Klimatski plesovi koreografkinje čileansko-meksičkog porekla Amande Pinje posveta je planinskom kraju iz kog je njena majka, a čiji su ekosistemi ugroženi projektima multinacionalnih kompanija. U scenskom pogledu, reč je o vizuelno-atmosferskoj instalaciji koja simbolički asocira na planinski krajolik, ali koji ima svoju dušu, živ je, diše, kreće se. To se sve dočarava postepenim, veoma sporim pomaljanjem koreografisanih tela iz dotičnog vizuelnog okruženja. Posebno nam je drago što ćemo prikazati i rad jednog od vodećih francuskih i svetskih reditelja srednje generacije, čije predstave se izvode na prestižnim svetskim festivalima, a koji nikad nije bio na Bitefu - Filipa Kena. Predstaviće nam se projektom Farm Fatale, koprodukcijom njegove trupe iz Pariza i čuvenog Kameršpilea iz Minhena, zasnovanoj na ironičnoj viziji ekološke revolucije koju podižu strašila što iz različitih razloga, uključujući i udare korporacija na samostalne poljoprivrednike, ostaju bez posla. Celina posvećena problemu ugrožavanja životne sredine zaokružuje se čuvenim delom svetske dramske klasike na ovu temu, dramom Henrika Ibzena Neprijatelj naroda, koja govori o borbi jednog naučnika za odbranu izvorišta vode ugroženih projektom korumpiranih „stubova društva“ (političara, privrednika, medija). Ovaj klasični komad dolazi nam u postavci miljenika naše publike i jednog od vodećih nemačkih i svetskih reditelja Tomasa Ostermajera (Šaubine, Berlin), u kojoj se momenat aktuelizacije ostvaruje, pre svega, jednom provokativnom scenom u kojoj publika, u fikcionalnom kontekstu političkog mitinga, može da pokrene i lokalna, savremena pitanja na ekološke i srodne društvene teme.

Prelaz ka drugoj celini festivala, koja će biti u znaku posthumanizma - ne toliko tematski koliko estetski (pomenuti koncept dekonstrukcije živog izvođačkog tela na sceni) - ostvaruje predstava Kaspar Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Reditelj Miloš Lolić, za kog ovaj projekt označava povratak u domaće pozorište, adaptira i aktuelizuje čuveni komad Petera Handkea tako što, umesto jezika i drugih kulturnih praksi koje istovremeno i oblikuju čovekovu individualnost i sputavaju je, ističe u prvi plan aktuelne, direktne, autoritarne, distopijske mehanizme gušenja sloboda. U belgijskoj predstavi Opčinio sam te mladog, ali već internacionalno afirmisanog iranskog koreografa Eshana Hemata, robotizovana koreografija troje izvođača iz Irana, Belgije i Japana, u sadejstvu s nadzorom koji nad njima sprovodi dron, artikuliše jedan od problema savremenog sveta, onog u kom se razgrađuju humanistički ideali: sveopštu medijsku, tehnološku kontrolu i manipulaciju. Kao i predstavom Amande Pinje, i ovom se markira još jedna bitna koncepcijska linija Bitefa: prikazivanje i afirmacija rada stvaralaca iz vanevropskih i nezapadnih kultura. Pored toga što nas upoznaje s (uspešnim) radom naših umetnika u svetskom pozorištu, projekat Future Fortune Dragane Bulut, realizovan na sceni HAU-a u Berlinu, odlično se uklapa u koncepcijske linije ovogodišnjeg Bitefa. Pojavom humanoidnog robota na sceni, predstava koja je počela kao rekreacija istorijske avangarde (komada R.U.R Karela Čapeka u kome se prvi put u istoriji pominje pojam robot), konceptualno se razgrađuje, te postaje debata o (ne)mogućnosti projektovanja i kontrolisanja naše budućnosti.

Dve (nove) forme koje su se razvile u toku pandemije, a kao reakcija na nužnost telesnog distanciranja - predstave na internet platformama i „predstave-franšize“, biće na ovom Bitefu predstavljene projektima čiji su autori takođe miljenici Bitefove publike (hrvatski reditelj Bobo Jelčić i nemački rediteljski kolektiv Rimini protokol). Projekat Višnjik u višnjiku Bobe Jelčića je vrlo inteligentna, duhovita i uzbudljiva adaptacija komada Antona Pavloviča Čehova, u kojoj je dramaturško zgušnjavanje na sam čin aukcije višnjika „naturalističko“ opravdanje za to što se glumci sreću samo u virtuelnom prostoru Zoom-konferencije. Pratimo njihove poslednje, onlajn konsultacije pred odlučujući događaj. Najnoviji projekat proslavljenog Rimini protokola pripada konceptu sve popularnijih „predstava-franšiza“: detaljno razrađen umetničko-tehnički koncept predstave realizuju, u drugoj sredini, lokalni izvođači, a sve zbog toga da se ne bi putovalo, jer se avionski saobraćaj doživljava kao jedan od najvećih zagađivača životne sredine. U predstavi Konferencija odsutnih ta se forma (ironično) ispituje: sami gledaoci se pozivaju da uzmu učešće i izvedu tu fikcionalnu situaciju (naučnu konferenciju), jer naučnici, navodno zbog pandemije, nisu mogli da doputuju na istu.   

Svojevrsni vrhunac i umetničke i tematske linije 54/55. Bitefa, sublimacija obe njegove koncepcijske ravni, te tako i projekti primereni završnici festivala, jesu produkcija Bitef teatra, instalacija Kao da kraj nije ni sasvim blizu spisateljice Maje Pelević i reditelja Nikole Zavišića, i francuska predstava Fleš reditelja Franka Vigrua. Prvi projekat je prostorno-vizuelno-auditivna instalacija koja omogućava publici, a uz korišćenje i veštačke inteligencije, intimnu meditaciju (samo pet  gledalaca može da uđe na izvođenje) na teme koje pokreće naše apokaliptično vreme. I Fleš je prostorno-vizuelno-auditivna instalacija, jer nema fabulu, u potpunosti je apstraktna i krajnje futuristička, a izvode je dvoje plesača čija su tela, njihov ljudski identitet, dekonstruisani kostimom, svetlom, dimnim efektima i drugim scenskim sredstvima.  

Kao i svake godine, glavni program biće propraćen, u nekim slučajevima i konceptualno podržan, brojnim i raznovrsnim pratećim programima. Pored onih standardnih, kao što su Bitef Polifonija, festival novog cirkusa Cirkobalkana, Bitef biblioteka (promocija knjiga o pozorištu i izvođačkim umetnostima), te Filozofski teatar (razgovor Srećka Horvata ili Maje Pelević s nekim značajnim svetskim intelektualcem na aktuelne i relevantne teme, i teme bliske glavnom festivalskom programu), kao i program razgovora sa stvaraocima predstava iz glavnog programa, ove godine će biti održana i velika, trodnevna međunarodna konferencija pod nazivom Sedimo na grani: solidarnost ili sunovrat. Tema konferencije su klimatske promene i globalno narušavanje ekološke ravnoteže, njihove ekonomske i socijalne posledice, kao i pokušaj da se ponude novi oblici zaštite prirode, ekološki osvešćeno planiranje gradova, ali i nešto što nam je posebno značajno - model ekološki održivog pozorišta. Na konferenciji će učestvovati oko tridesetak gostiju iz celog sveta, a ona će imati tematski raznovrsne sesije, kao i različite formate (predavanja, debate, radionice...). Kao i sa Filozofskim teatrom i razgovorima sa stvaraocima, i ovom konferencijom Bitef ostvaruje svoju misiju: da nije samo platforma za prepoznavanje i promociju savremenih izvođačkih praksi već i mesto kritičkog, ali i proaktivnog ispitivanja sveta u kome živimo.

 

 

Ivan Medenica,

umetnički direktor i selektor Bitefa

 

[1] „Digitalno telo“ je pojam Stiva Diksona, koji obuhvata robote, kiborge (mašinski nadograđena ljudska tela) i virtuelna tela (ona koje egzistiraju samo u digitalnoj stvarnosti).