Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa - foto: Jakov Simović
Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa - foto: Jakov Simović

Posle dve mukotrpne godine, preplavljene smrću, zdravstvenim problemima, depresijom, izolovanošću, novim i često potpuno neadekvatnim oblicima rada i društvenog života, čovečanstvo je ovog proleća počelo da se nada da pandemija korona virusa odlazi u prošlost. Međutim, ako ona i odlazi, njene posledice ostaće još dugo. Pod ovim se obično misli na posledice koje se odnose na zdravlje, a zanemaruju se one podjednako ozbiljne: ekonomske i socijalne. Za vreme pandemije prvi put smo pravili razliku između „esencijalnih“ i „neesencijalnih“ profesija, drugim rečima između onih bez kojih se ne može i onih bez kojih se, navodno, može (da li uopšte treba da nas čudi što su, u ovakvom naopakom načinu razmišljanja, umetničke profesije obično završavale među ovim drugim). Za neke je onlajn rad od kuće bio psihički izazov, ili su ga videli kao surogat pravog rada, ali to je bio i jeste znatno manji problem od gubitka posla ili nemanja uslova za rad, sa čim su se suočavali i još se suočavaju milioni ljudi širom sveta.

Posle ove dve teške godine, nisu nas sustigle samo različite posledice pandemije već i nova nesreća: agresija Rusije na Ukrajinu, težak, ozbiljan i višemesečni rat koji nema izgleda da se uskoro završi, već, naprotiv, preti da eskalira u sukob svetskih razmera. Najveće žrtve ovog rata su, svakako, građanke i građani Ukrajine, koji su izloženi neposrednim efektima rata: pogibelji, ranjavanju, gubitku najmilijih i materijalnih dobara, izbeglištvu... Žrtve su i građanke i građani Rusije, koji se protive Putinovoj politici, jer su na udaru represivnih zakona i ukaza, škrabaju im se ulazi u domove zloglasnim „Z“, primoravaju se na emigraciju. Podatak na koji smo ponosni jeste taj da niko od ruskih prijatelja i saradnika Bitefa iz poslednjih nekoliko decenija, u rasponu od vodećih reditelja (kao što je Kiril Serebrenikov) do vodećih kritičara (kao što je Marina Davidova), nije podržao Putinovu politiku: naprotiv, na udaru su te politike. Na kraju, žrtve će, pored Ukrajinaca i Rusa, najverovatnije biti i mnogi drugi Evropljani, uključujući i nas, a koji će u nastupajućem periodu trpeti ekonomske i socijalne posledice - inflaciju, poskupljenja, nestašicu energenata i, opet, gubitak posla ili nužnost da se radi nekoliko poslova paralelno kako bi se preživelo.

Doduše, ne treba biti pristalica teorija zavere da bi se i sama pandemija, a i svetski rat, kao i njihove ekonomske i socijalne posledice, dovele u vezu s globalizovanim svetom neoliberalnog kapitalizma. Sve izlistane pojave - prekarni rad, gubici posla, neofeudalni vidovi eksploatacije, iznuđene prekvalifikacije, itd. - odlikovale su naš svet i pre pandemije korone i rata u Ukrajini. Drugim rečima, već je bilo loše, sada je samo još gore.

Kao festival čija misija nije samo umetnička emancipacija već i društvena, i koji se i prethodnih godina suočavao s nekim od najvećih izazova savremenog sveta (migrantska kriza, politički populizam i autoritarni režimi, ekološka kriza...), 56. Bitef postavlja kao glavnu temu upravo pitanje rada u savremenom društvu, boreći se za njegovo dostojanstvo. Odatle i slogan ovog Bitefa: rečiti stihovi iz jugoslovenske, proleterske pesme Da nam živi, živi rad - „Mi, junaci rada svog“.

Devet predstava koje smo Filip Vujošević i ja izabrali za glavni program festivala tretiraju ovu temu u različitim oblicima. Od života meksičkih fabričkih radnika koji uz tamošnji minimalac ne mogu da prežive (Tihuana), preko sudbine čuvara svetskih muzeja, među kojima ima istoričara umetnosti koji nisu uspeli da nađu posao u profesiji (Gardien Party) i masovnog egzila srpskih lekara u Nemačku (Dr Auslender (Made for Germany)), do panorame života u britanskom svratištu u kojem je grupa nesrećnika završila zbog gubitka domovine, stana i/ili - posla (Ljubav). Posebnu celinu čine predstave koje se bave pitanjem rada u samim izvođačkim umetnostima, u rasponu od zastupljenosti žena u srpskom pozorištu (Svet bez žena), preko daljih profesionalnih perspektiva mlade i uspešne rediteljke u maloj sredini i „muškoj profesiji“ (Solo), do višeslojnog eseja o prirodi savremenog plesa, čiji je bitan aspekt sam fizički rad (Svaki pokušaj će se završiti u skršenim telima i slomljenim kostima).

Kao i ranijih godina, i ove će godine Bitef biti otvoren danom Prologa, kada će biti izvedena predstava Nije kraj sveta u produkciji pozorišta Šaubine iz Berlina. Ovu smo predstavu izabrali za Prolog zato što je ona, svojom ekološkom tematikom, ali i ekološki održivim uslovima produkcije (na primer, redukovanom rasvetom u predstavi koja se proizvodi pedaliranjem bicikala na samoj sceni), kopča s tematikom prošlog Bitefa. Takođe, ona nas posredno uvodi i u temu 56. Bitefa, jer su protagonistkinje dve naučnice različitih godina i statusa, čiji odnos razotkriva, između ostalog, i profesionalne tenzije, zloćudne strukture moći u današnjem akademskom svetu. Poslednje, ali ne i najmanje značajno, autorka predstave je Kejti Mičel, jedna od vodećih britanskih, evropskih i svetskih rediteljki, čiji rad nikada dosad nije bio prikazan na Bitefu.

Ovo je, doduše, zajednička odlika svih predstava na 56. Bitefu, i ujedno njegova posebnost u odnosu na desetine i desetine prethodnih izdanja: s izuzetkom autora domaćih predstava, svi ostali (dakle, strani) reditelji i koreografi prvi put su na Bitefu, što ovogodišnjem programu daje, za srpsku publiku, i karakter ekskluzivnosti: Jan Martens (Svaki pokušaj će se završiti u skršenim telima i slomljenim kostima, Belgija), Valeri Mrežan i Muhamed el Hatib (Gardien Party, Francuska), Aleksander Zeldin (Ljubav, Engleska), Lazaro Gabino Rodrigez (Tihuana, Meksiko), Nina Rajić Kranjac (Solo, Slovenija), Žiga Divjak (Krize, Slovenija). Većina njih su poznata imena svetskih pozorišnih festivala, neki čak i zvezde: pored Mičel, u poslednju grupu izvesno spadaju Jan Martens i Aleksander Zeldin. Ponosni smo što smo, zahvaljujući adekvatnoj podršci našeg osnivača i pokrovitelja, naših sponzora i drugih partnera i prijatelja, uspeli da i u godini (produžene) globalne krize beogradskoj publici pružimo međunarodno relevantnu, pa i prestižnu selekciju predstava u glavnom programu.

Međutim, neka od ovih imena su i Bitefova „otkrića“, pošto će im ovo biti prvi nastup u najširem svetskom kontekstu, a taj plasman je i jedna od misija festivala. To je ovoga puta slučaj s oboje mladih slovenačkih reditelja, Žigom Divjakom i Ninom Rajić Kranjac. Uzgred, predstava Krize Maske i SNG-a iz Ljubljane u režiji Žige Divjaka sasvim ciljano je izabrana da zatvori predstojeći Bitef. Osim što će ovo biti njena svetska premijera, ona širi tematski okvir glavnog programa, jer ne tretira samo socijalna pitanja u vezi sa radom već i filozofska: fenomen krize kao takve. Međutim, možda i najvažniji razlog zašto smo nju ostavili za kraj jeste taj da ona, posle tematski pretežno sumornog programa, pruža izvesno svetlo na kraju tunela. Naime, pored očiglednih   negativnih aspekata fenomena „krize“, predstava pokazuje da kriza može da bude i stimulišuća, da pokreće, otvara nove perspektive.

Pored tematske osovine, svako izdanje Bitefa ima i estetsku: neku praksu, poetiku tipičnu za savremene izvođačke umetnosti, koju stavljamo u fokus. U skladu s tematskom, i estetska linija tretira fenomen rada, njegove principe i strategije onako kako se one manifestuju u stvaralačkom procesu u pozorištu. Ona se konkretno svodi na različite oblike dehijerarhizacije, demokratizacije stvaralačkog procesa. To posebno dolazi do izražaja u tzv. devised theater-u, onom u kom su svi stvaraoci predstave, uključujući i same izvođače, od početka procesa ravnopravni koautori, a unose svoje lične materijale kao građu za koncept. Ovakav pristup razgrađuje koncept „reditelja-demijurga“ karakterističan za rediteljsko pozorište 20. veka. Različite oblike devised theater-a, čak i onda kada sebe tako ne određuju, na 56. Bitefu reprezentuju obe slovenačke predstave (Solo i Krize), francuska (Gardien Party), belgijska (Svaki pokušaj će se završiti u skršenim telima i slomljenim kostima), a možda bi se još neka mogla podvesti pod ovaj pojam. Demokratizacija stvaralačkog procesa ogleda se i u problematizovanju značaja izvođačke „profesionalnosti“: tako pored predstava u kojima igraju profesionalni izvođači (Nije kraj sveta, Dr Auslender (Made for Germany), Solo, Tihuana, Krize i Ljubav), ima i onih u kojima svi ili neki izvođači dolaze iz neprofesionalnog okruženja (Svaki pokušaj će se završiti u skršenim telima i slomljenim kostima, Gardien  Party), ili su pozorišni umetnici, ali ne školovani glumci/plesači (Svet bez žena).

Poslednje, ali ne i najmanje bitno: obe domaće predstave u glavnom programu nastaju kao koprodukcija Bitefa i premijerno će biti izvedene na festivalu. Njihovi koproducenti su dve vodeće institucije našeg repertoarskog teatra, odnosno nezavisne scene: Jugoslovensko dramsko pozorište (Dr Auslender (Made for Germany), režija Bojana Đorđeva, dramaturgija Tanja Šljivar i Mina Milošević) i Centar za kulturnu dekontaminaciju (Svet bez žena, autorski projekat Maje Pelević i Olge Dimitrijević). Ova odluka nastala je iz naše društvene odgovornosti, odnosno svesti da je ove godine, kada je tema festivala prekarni rad, gubitak posla i nemanje uslova za rad, Bitefova dužnost da pomogne domaćim pozorišnim stvaraocima koji su profesionalno najugroženiji u uslovima ekonomske i socijalne krize koju već svi osećamo: onim s nezavisne scene. Kao nemerljivo važan partner u realizaciji ovog projekta podrške domaćoj nezavisnoj sceni na 56. Bitefu izdvojio se i Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, u čijem će prostoru (amfiteatar Instituta za anatomiju) biti izvedena predstava - Dr Auslender (Made for Germany).

Pored ovog prostora - amfiteatra Instituta za anatomiju - Bitef će ove godine, u skladu sa svojom tradicijom, koristiti i druge alternativne prostore. Posle dve godine pauze nastale iz opravdanih, pandemijskih razloga, Bitef se vraća i u Luku Beograd, gde će se održati finale festivala, s predstavama Solo i Ljubav, kao i svečana dodela nagrada. Na ovaj način, a imajući u vidu to da se u Srbiji sve što se desi dva puta uzdiže na nivo tradicije, Luka Beograd postaje jedan od tradicionalnih i istovremeno najvažnijih partnera Bitefa.

U Luci Beograd biće postavljene šatre i za jedan od Bitefovih pratećih programa, festival savremenog cirkusa regiona, Cirkobalkana. Pored ovog, u okviru 56. Bitefa održaće se i većina naših drugih, takođe tradicionalnih pratećih programa: Bitef Polifonija, Bitef biblioteka, kao i razgovori s stvaraocima.

Takođe, ove godine će, kao prateći program, biti organizovan i veliki showcase domaćeg pozorišta. On je planiran, pre svega, za oko 500 gostiju iz inostranstva koji će u Beograd doći na plenarni sastanak IETM-a, jedne od najvećih međunarodnih pozorišnih mreža, koji je deo 56. Bitefa. Pored mogućnosti da vide reprezentativni uzorak srpskog teatra bitefovskih tendencija, te tako doprinesu njegovoj međunarodnoj vidljivosti i plasmanu, strani gosti će učestvovati i na konferenciji Work hard, live harder, koja, iz različitih uglova, osvetljava problematiku proisteklu iz teme glavnog programa 56. Bitefa - uslove rada u savremenim izvođačkim umetnostima.

 

Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa