Током целе каријере бирате снажне, актуелне и политичке теме којима се бавите у својим представама. У једном интервјуу од пре неколико година за радио Слободна Европа рекли сте да наша публика слабо познаје Ваш редитељски рад који се доста променио током година рада ван земље. Шта је другачије и како је дошло до те развојне фазе?
Спонтано и постепено, рекла бих. Радећи на различитим географским координатама и често различитим језицима (од којих неке не говорим и не разумем), морала сам да прилагођавам начин комуникације са сарaдницима и развијам нека, за мене нова, редитељска средства којима се нисам служила док сам радила у Србији и на српском језику. То је као откривање неких нових чула, која нисте ни знали да имате, а све у настојању да се приближите својој представи и људима са којима је правите. Не могу тачно да кажем шта је све другачије, али ако морам да сумирам, онда је то дефинитивно рад са извођачким телом и другим невербалним модалитетима комуникације у раду на представи. Почела сам мање да се ослањам на информације које долазе из текста, а више на грађење онога што називам универзумом представе унутар ког постављам одређене координате или референце које даље развијам заједно са тимом представе. Вероватно одређену улогу има и искуство које се стиче годинама, а које се у мом случају формирало, углавном, изван српског театра. Иако сам у Србији урадила доста представа, оне су се увек кретале у мање - више истим регистрима који су ми тада били познати и доступни. Откривањем неких нових могућности и стицањем нових искустава тај се регистар, напросто, променио и проширио.
У представи Адреса свемир коју сте радили у Битеф театру не користите дневнополитичке референце које су карактеристичне за Ваш рад, али ипак се наша стварност снажно осећа. Ова представа је освежење на нашој позоришној сцени и парадоксално представља уточиште од света у којем живимо. Шта за нас може учинити позориште?
Када већ помињете ту представу, која се, заправо, зове Адреса свемир - неколико порука - можда је све што позориште може и треба да уради, најбоље сажето у том наслову - може да пошаље неке поруке у свемир и да се нада да ће оне доћи до примаоца. То можда делује као нешто мало, али све зависи како о томе размишљате. Права представа, на правом месту у правом тренутку и за праву прублику може да уради много на подизању колективне свести и имагинације. Позориште је увек дељење и размена, коју није увек могуће квантификовати или превести у практичне, материјалне координате. Неке представе које смо видели дуго остају са нама и покрећу разне комплексне процесе у нама, који утичу на наше поимање стварности и живота. То је за мене много.
Драма #jeanne је наручен текст од стране Шведског гостујућег позоришта Рикстеатерн и Краљевског драмског позоришта Драматен. Ивана Сајко и ви бирате архетип женског хероја и стављате је у нову причу - пут који слика пејзаж неједнакости. Какав је свет који на ивици уништења и да ли ми већ настањујемо такво место? Које су то две стране језера и какав је пут који Јованка мора прећи у борби за једнакост?
Овај текст је написан по поруџбини и настајао је током дугачког временског периода условљеног пандемијом. Ивана Сајко и ја смо много разговорале о томе како да приступимо теми хероизма у контексту данашњег света и изворног мотива Јованке Орлеанке који је доживео многе филмске и сценске адаптације. Идеја Јованке која је религиозни фанатик и уз то вођена снажним националистичким набојем нам се чинила веома далеком и незанимљивом, док смо, истовремено, осећале велику везу са њеним идеализмом какав имају само млади људи и снажном вољом да, уколико је потребно, дâ свој живот за идеје у које верује. Питале смо се све време да ли би данашња верзија Јованке уопште била могућа и из ког регистра би деловала. Тако се наметнуло климатско питање као горуће политичко а пре свега класно питање које посебно погађа младе људе и око тога је Ивана изградила свој текст са централним симболом језера које је ”искочило из зглоба” као и ово време и које цури и нестаје, остављајући иза себе пустош. Језеро је, истовремено, демаркациона линија између два света - привилеговане мањине и далеко бројније али апатичне већине која не верује у солидарност ни у могућност револуције. Тамо где се изворна прича о Јованки Орлеанки завршава, наша, заправо, почиње. Јеаnne је, у нашој представи, наиме, већ мртва а успомену о њој и њеној жртви чува Интернет који Ивана Сајко назива ”црном кутијом за крај света”. Цела представа је, дакле, својеврсни пост мортем идеалима на којима је саздана западна цивилизација.
У једној од критика представе наишла сам на коментар да ”право херојство постоји кад је пораз већ чињеница”. Ко је Ваша Јованка и зашто су нам увек потребни хероји? Каква је судбина појединца који жели да промени систем? Зашто је немогуће да се колектив уједини?
Ово су све добра и суштински важна питања на која немам одговор. То је уједно и разлог да се њима бавим у представи #Јeanne. Изгледа да нам хероји јесу потребни а зашто нисмо у стању да их перципирамо као хероје док су живи, већ тек онда када их више нема - за мене остаје мистерија људске природе а нарочито трагедија овог нашег постјугословенског простора.
Динамика односа и сукоба више и ниже класе прати нас кроз цео 20. век. Данас је тај сукоб обликован акумулацијом капитала. Да ли револуција долази увек из ниже класе због њиховог незадовољства? Да ли је и зашто је виша класа несвесна проблема?
То је стара прича коју је Маркс лепо објаснио одавно. Онај ко је привилегован нема нарочитог разлога да се буни. Или што би рекао Брехт: „Прво долази ждрање а онда морал“. Проблем данашњице је што окидач за револуцију неће доћи од оних који су потлачени - они нису револуционарни потенцијал јер су сувише усредсређени на пуко преживљавање и опчињени конзумеристичким начином живота као и сви остали. Радници више не желе да промене свет - желе бољу материјалну позицију у оквиру света таквог какав је. Стога је нејасно одакле може доћи промена. Неки савремени економски теоретичари попут Јаниса Варуфакиса говоре о крају капитализма и преласку у високотехнолошки феудализам. Сасвим је сигурно да постојећа капиталистичка парадигма не може да изнедри промене уколико се не промени оптика гледања на проблеме савременог друштва и не изађе из зачараног круга промишљања класних односа из капиталистичке перспективе.
На који начин је ова авантура Јованке Орлеанке везана за тему климатских промена. Да ли уопште постоји решење за климатску кризу о којој слушамо скоро читав (мој) живот али тек сада уочавамо последице наше небриге као друштва?
Објаснила сам на који начин представа кореспондира са питањем климатске кризе. Решење сигурно постоји и мислим да га треба тражити у политичкој арени. Екологија је за мене, пре свега, политичко питање а еколошки активизам политичка борба која је тек почела и коју треба пажљиво артикулисати. За почетак, свако треба да размисли о томе шта као појединац, који је део неког колектива, може да учини да допринесе тој борби. Овде не мислим на псеудоактивизам на друштвеним мрежама који умирује савест али врло мало доприноси променама. Свиђа ми се, на пример, како размишља Мило Рау који је рекао недавно поводом промоције свог филма The Second Gospel да позориште и уметност уопште треба да киднапују економски наратив не тако што ће само говорити о економској неправди него проналазити механизме да је реше. Ово је комплексна тема и о њој бисмо дуго могле да разговарамо.
Шведска из моје перспективе делује као земља са далеко уређенијом политиком еколошких система. Да ли је то истина? Који је локални контекст представе #jeanne и које локалне проблеме она испитује? Шта је са оне стране језера?
У односу на Србију, свакако. У Шведској је еколошка свест далеко развијенија али не треба заборавити на то да овде говоримо о веома богатом друштву које може да приушти разне стратегије за спровођење еколошких пројеката, попут електричних аутомобила, еколошких кућа и сл. Због тога мислим да је екологија данас тема на којој се преламају многа кључна питања економске неједнакости и класних привилегија, које постоје и у Шведској, баш као што постоји и друга страна језера. Срећом, Шведска има Грету Турнберг, која је, између осталог, била инспирација за нашу jeanne. Мислим да свуда постоји нека Грета која разуме како свет функционише али је проблем у томе што су млади људи широм планете често експлоатисани тако да тога нису ни свесни и што у њиховом радном дану, без обзира на то да ли се одвија у неком sweat shop-u или корпорацији нема времена за промишљање света и за побуну. Време је данас већа привилегија и од новца. И недостижна већини људске популације. Овај касни капитализам је веома подмукао и одвија се на фреквенцијама које су су често неразумљиве и збуњујуће.
Музику изводи уживо Аде Хумонен са електронским елементима и водом. Да ли постоји дубље (еколошко) значење таквог поступка?
Не бих рекла еколошко. Али смо разговарали о води која у овом тексту има велику улогу и онда је Аде дошао на идеју да воду користи као инструмент, што је један део фасцинантне звучне слике коју је створио.
Дуже време не радите у Србији а последњих неколико година ни не живите у Србији. Ваш рад у Малом позоришту „Душко Радовић“ и на Битеф фестивалу утицао је на генерације редитеља, обликујући наш укус, естетику и лични став према позоришту. Какав је доживљај актуелне српске позоришне сцене?
Заиста премало знам да бих могла да кажем било шта сувисло на ту тему. Имала сам среће да упознам понекога из најмлађе генерације позоришних уметика и када их видим, јасно ми је да српско позориште у уметничком смислу има блиставу будућност. Али морају да се боре крваво. И да буду непоткупљиви и храбри, што је тешко ако желите да живите од свог посла.
Из угла педагога режије у Шведској, које су разлике које уочавате између шведског и српског образовног система? Колико се подржава раст и развој младих редитеља?
Млади редитељи у Шведској имају далеко бољу стартну позицију. Већ на трећој години факултет им омогућава праксу у водећим позоришним институцијама не само у Шведској већ у целој Скандинавији. Услови за рад су далеко бољи и боље регулисани и то што је неко почетник не значи да неће добити исте услове који важе за све остале. Сама едукација редитеља се своди на један програм на Стокхолмском универзитету уметности где ја предајем, где примамо четворо студената сваке друге године. Постоје још неки мултидисциплинарни програми где се учи и режија, али ја мислим да има простора за још едукације, ако се узме у обзир да Шведска има много квалитетних театара у различитим градовима, да је веома децентрализована и да је потреба за редитељима већа од понуде образовоног система. Са друге стране, цела Скандинавија је повезана и све државе имају редитељске програме, а млади редитељи често циркулишу у целом том географском простору, што је одлично, јер се не везују за само једну средину већ су у сталном покрету. Као неко ко је едукован у Србији, мислим да су четворогодишње студије режије далеко боље него трогодишње и стално ми недостаје та једна година коју сам ја имала а моји студенти немају. Режија се у Шведској све више перципира као једна дисциплина у пољу извођачких уметности и изучава се као део студија извођачких уметности - што подразумева много сарадње са осталим дисциплинама.
На Битефу сте у различитим својствима већ годинама уназад. Уметничко руководство се мења али идеја очувања фестивала као најзначајнијег међународног фестивала на овим просторима остаје. Oвог пута као учесник главног програма - како видите садашњост и будућност фестивала? Која је његова снага?
Ваш слоган то најбоље сумира. Битеф је увек био политички пројекат, још од времена Југославије која га је основала 1967. са идејом да промовише идеју прогресивне југословенске културе у времену Хладног рата. Сама чињеница да је фестивал завистан од државног буџета смањује простор слободе јер је наша држава таква каква је и не постоји аутономија институција која би спречила да културне институције буду полигон партијских препуцавања и игара моћи. Ту је Битеф у истој позицији као и свака друга институција у Србији - препуштен дневно-политичкој вољи оних који о савременом позоришту скоро ништа не знају. Остаје нада да моје колеге које заправо чине овај фестивал, а ту, превасходно мислим на младе колеге, неће пристати на манипулацију и посустати под претњама којих је много и нису све политички мотивисане - неке спадају у домен чаршијског фолклора који је увек сметао Битефу. То што је Битеф економски завистан од државе Србије, не значи да треба да јој се повинује и да се самоцензурише. Колико је то заиста могуће - не знам. Ја сам отишла са Битефа онда када је то за мене постало немогуће, зато и разумем проблем. У сваком случају, желим им срећу и много храбрости и разборитости.
