Честитам на јединственој представи! Синоћ сам присуствовала Сусрету са ауторима на ком сте нас позвали да вам се придружимо на плажи/сценском простору. Не памтим прилику да су аутори били вољни да дају комплетан доживљај публици - обе перспективе, гледаоца који гледа са галерије, као и ону из угла извођача. Наставила бих трагом који смо истраживали током синоћњег разговора: горњи ракурс (са галерије) и положај публике који сте јој наменили. Говорили смо о значењима које простор допуњава или сукобљава са самом сценом - плажом. У Београду извођења су била у галеријском простору Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“, а поменули сте како су ранија извођења била у барокним позоришним салама и другим просторима који могу и идеолошки да комуницирају са контекстом у представи. Споменули сте како је разноврсност локација допринела и томе како ви као аутори промишљате о теми и идеји, т.ј. о улози климатских промена које одјекују представом. С обзиром на различите перспективе и горњи ракурс из ког публика посматра, како вам се чини да ово утиче на њих на емотивном плану и на вас као ауторе? На који начин ова гледишта доприносе укупном доживљају и поруци представе, посебно у вези са темом о климатским променама?
Лина: Да, дотакли смо се ове теме јуче. Перформанс може да буде потпуно интимно искуство, а може бити и као да смо у цркви. Постоје разлике које намеће архитектура: једно је када да можете скоро да дотакнете играјући простор, или прочитате ретке из књига или телефона извођача, а сасвим друго када сте уроњени у звук и простор који одају скоро литургијски осећај. Простор заиста може да има огроман утицај. А и хорско певање које је доста присутно може да нас доведе до религијског осећаја током гледања овог дела.
Ругиле: Слажем се - када је простор јако велики и кад одзвања, стиче се потпуно другачији утисак. Што се визуелног аспекта тиче, што је поменуто и јуче, наслућује се идеја овог комада, која није директна асоцијација на долазећу апокалипсу, нисмо тако директно ни поставили. Али ако се перформанс изводи у напуштеном простору, можете да осетите, као да води у том правцу. Док понекад када је врло раскошно окружење, помало је иронично и парадоксално с обзиром да је видно колико смо напора уложили да прилагодимо тај простор. Постаје чак и ироничније из моје перспективе.
Размишљајући о представи, уочила сам дуалност у нарацији: документаристички приказ колективног понашања људи на плажи супротстављен дубоко личном и индивидуалном који добијамо кроз певање, а које као одраз унутрашњег превирања кулминира у кључним тренуцима попут оног о психичком прегоревању, а повремено усаглашавајући се у хорске деонице. Међутим, осим ових хорских сегмената, чини се да нема размене између оних који имају соло и осталих извођача. Сегменти хора изазивају осећај заједничког концензуса о теми. Ово ме наводи да размислим о предностима и манама индивидуалних револуција, и да ли оне имају потенцијал да катализују значајне промене? Можете ли нам рећи о вашој идеји иза динамике соло и хорских деоница и како се она односи на свеобухватност тема?
Ругиле: И ја сам о томе размишљала. Када је Ваива Граините писала текстове, није назначила да ли су за хор или солисту. Потом је Лина одлучила о колективном гласу. Неки соло делови су се подразумевали, али колико се сећам, није све било унапред решено, већ током процеса.
Лина: Да, али мислим да је била заједничка одлука када да се пређе на хор.
Ругиле: Када је требало да се подржи одређена идеја, прво је ишао соло, па се развијало у хор. Мислим да је дошло из музичке интуиције у већини случајева када постаје колективни глас.
Лина: За мене је концептуално хор блиско повезан са темом о којој говоримо. Појединачни покушаји за климатске промене нису довољни. Што се више нас бави тиме, веће су шансе, постоји нада, да се бар успори процес. У неком тренутку сам мислила да би климатске промене могле бити нова тачка гледишта - да без обзира одакле сте или којих политичких ставова, сви могу да се уједине око ове идеје и боре за њу. А онда схватите и да смо некако стигли до ове тачке. Како смо дошли до ових климатских промена, екстракције, оволике дефорестације, полуције океана? Па почнете да размишљате о компетитивности и вратите се на питање зашто још увек имамо ратове у 21. веку. Хор је за мене битан тренутак када се гласови уједињују. Иако су неки од њих богата мајка чије дете плива у океану или уморни човек, бар око нечега могу да се сложе: Ок, овде је нешто... ПОГРЕШНО!
Да, ово је као закон о обали - да не може бити ничије лично власништво, да море припада свима нама и да смо сви одговорни за њега. (референца на чланак https://www.beachcombingmagazine.com/blogs/news/who-owns-the-coastline).
Лина: Да, плажа је заједничка.
Гледајући представу, занимљива ми је била културна асимилација. Активно укључујете људе из локалне средине и инкорпорирате елементе са домађег поднебља, попут конзумирања локалних производа на плажи. Како је Србија континентална земља, сцена на морској обали чинила се као утопија, додала је јединствен контекст и елементе фикције у иначе документарно окружење. Да ли бисте поделили са нама како изгледа сарадња са разноликим ансамблом и како спроводите жељене вредности и подржавајуће естетске изборе у различитим културним срединама?
Ругиле: Истакла си документарно, и да, мешање фикције и документарног нам је јако занимљиво. Имамо фиксне елементе које певачи знају јако добро, али онда имамо и спонтани слој који заправо чини ово дело живим. Изгледа као надреални живот иако се одвија у врло конкретном окружењу. Полазна тачка нам је била да поменути документарни слој доведемо до фикције. У неким сценским констелацијама, има призвук и монументалног. Као на пример у Такси парку (Такси парк, Вилнус, Литванија), имамо простор попут бунара, и када имате овакву дистанцу, претпостављам да је угао шири за разлику од локација где сте јако близу. У таквим ситуацијама ми се чини да је монументално, да има све ове слојеве од једноставности до грандиозног. Можда се мање осећаја добије када је гледалац ближе плажи и када је сама плажа мања.
Лина: А локални контекст је дошао са играњима. На првом извођењу га је било у много мањој мери у односу на оно у Венецији. Зато што смо схватили да имамо ту огромну плажу која је заједничка. Логично би било да укључимо локалне становнике, а не само да посматрају одозго. У Венецији се наметнула мисао да не треба само негде да се сместимо, већ да позовемо локалне становнике да нам се придруже на том заједничком месту/заједничкој плажи. Тада ово дело постаје њихово колико и наше. Након Венеције било је јасно да је ово прави смер. И то је донело доста локалног уплива који није вештачки. Некако је деловало да када нам се људи придруже, не дођу само да би пратили инструкције, већ донесу и себе, своје навике на плажи, своје пријатеље, псе, децу и игре.
Слушајући ваша искуства из интегрисања локалног контекста, видно је да је овакав приступ донео још један богат слој. Стиче се осећај истинске сарадње са заједницом. Какви су ваши лични утисци о овим интеграцијама? Да ли је оваква отвореност ка локалној заједници изродила неки одговор на ком сте посебно захвални?
Лина: Улило ми је наду када сам видела да на перформанс не долазе само људи из уметничких кругова, већ врло разноврсна публика. Тада сам се осећала добро јер перформанс излази из уметничког кружока. Многи уметници реагују на тренутна горућа питања. Нису ово нове теме, сви радимо и причамо о њима. Ради се о приступачности и о томе да ли људи имају осећај да ће понети нешто након представе. Када је погледају адвокати за заштиту животне средине и политичари, онда се остварује утицај ван уобичајених уметничких кругова.
Ако говоримо о драматуршком приступу, да ли бисте нам рекли о факторима и инспирацији при уобличавању текста песама током овог једносатног путовања?
Ругиле: Сећам се да је од почетка било у доброј мери уобличено. Знале смо да ћемо почети Светланином и Јонасовом једноставном песмом о креми за сунчање, па тако и завршити. Срећом на Битефу публика прати у целости, па је испало веома добро, има пун круг. Затим настављамо споријим темпом, да би ишло све брже и брже у наставку. Такође смо се трудиле да осим кроз музички избор који доста тога одређује, спроведемо сличне драматуршке постпупке у прелазима између солиста и првих и других соло деоница истих извођача. Скоро сви, осим близнакиња и сањара, имају по две соло тачке. И размаци између тачака су уједначени, тако да их не заборавите комплетно, сећате се о чему су певали.
Лина: Такође је рађено по принципу мозаика. Да, постоји материјал у трајању од једног сата и свако следеће извођење наставља се на претходно без престанка. Због тога смо посветиле посебну пажњу при склапању, те смештању различитих ликова, повезивању, редоследу и међусобном праћењу. За нас је било врло важно да и после само пет минута можете да одете са неком идејом о овом делу иако нисте погледали у целини. Битно је да сви различити елементи слагалице носе исто значење и да вам га пренесу бар делимично. Нећете добити све, али смо биле свесне да ће у неким контекстима публика долазити и одлазити у било ком тренутку, па смо тако и направиле да не буде пресудно ако се придружите и у сред извођења. Нема линеарну причу.
У многим интервјуима стављају нагласак на почетак ваше сарадње и прожимању различитих уметничких пракси. Какво је ваше искуство као групе уметница? Како гледате на тренутну ситуацију када су уметници у питању, а посебно уметнице? И који су то изазови или прилике које посебно утичу на њих данас?
Ругиле: Имамо ту привилегију да живимо у средини где нас пол не одређује. Бар мени није никад представљао препреку. И дефинитивно знамо да има места где није такав случај. Питање неједнакости је нешто што ми је увек на уму.
Лина: Мислим да се можемо сматрати срећнима што смо нашле начин да имамо подршку, без обзира на пол или то што ће неке од нас у неком тренутку имати децу и да будемо прихваћене и у професионалном свету. Лично сам осетила недостатак подршке као жена уметник која треба да поведе са собом и дете у различитим приликама. Али сам у последњих десет година приметила у неколико наврата велику промену када се више пажње посветило оваквим ситуацијама. Уметничке институције су почеле да схватају зашто нема толико жена у уметности. Још увек нису прилагођене правне регулативе како би се укључили и они који нису најлакше решење у радној средини. Али, ако говоримо о Сунцу и мору, имале смо срећу да може да се прилагоди оваквим ситуацијама и наша деца су одрасла уз овај комад. Сматрам да смо заиста биле срећне по том питању, а које може да буде извор многих препрека и потешкоћа у уметничкој пракси и усклађивању са свакодневним животом.
Ако говоримо о плановима за будућност, да ли имате у виду неку нову сарадњу или радите на соло пројектима?
Ругиле: Све радимо на соло пројектима. Ваива је написала књигу „Руже и кромпири“ која је преведена и на енглески, ако је неко заинтересован. Лина је доста тога урадила након овог пројекта, а ја радим на новим филмовима и перформансима. Све тражи времена због тога што смо и на турнеји, па је и више него довољно све неведено. Имамо већ идеје да у неком тренутку урадимо и нешто заједно, али не желимо да форсирамо и пожурујемо. Иако је примамљиво, пошто смо после Венеције добиле понуде на којима бисмо све три сарађивале, нисмо желеле да журимо.
Које су предности рада у колективу?
Лина: Ми нисмо колектив, нити смо се икада представљале тако. За нас је независност подједнако важна колико и колективни рад. Лично мислим да се радујемо заједничком раду, али има, наравно, и својих мана. То је начин рада где се сви међусобно слушамо тако да нико не буде повређен или запостављен. У исто време, циљ је да се створи нешто што ће бити сагледано из више различитих углова а да и даље буде убедљиво за сваку понаособ. Долази нам у таласима, стварамо заједно, а онда се интуитивно окренемо индивидуалним радовима. Након неког времена, почеле смо да се враћамо раду као трио зато што постоје ствари које можемо да остваримо само у овој констелацији. Чак и ако радимо друге послове, у другим ситуацијама, не постоји ништа слично овом што нас три стварамо заједно. Мислим да смо имале среће што смо се среле и што и даље можемо да сагледамо ствари са сличне тачке гледишта.
Познат вам је слоган фестивала. Занима нас које су ваше снаге?
Ругиле: То је тешко питање, немам припремљен одговор. Можда радост и могућност да се осети радост чак и кад не иде све тако глатко у животу. Некако радост изнесе и нешто позитивно.
Лина: Могу набројати много тога, али оно што ми пада на памет тренутно су емпатија и интуиција.
