Фото: Дајана Билбија
Фото: Дајана Билбија

Честитамо на освојеној награди Стеријиног позорја за оригинални савремени драмски текст! Какав је осећај добити такво признање за свој рад, посебно за драму као што је Кавез за птице која се бави тако кључним друштвеним питањем?

Добити Стеријину награду за драмски текст је само по себи велика ствар, али је још већа ствар кад вас она затекне на другој години студија Драматургије. Велики је подстрек, али у неку руку и терет како одржати квалитет који је неко препознао у времену хиперпродукције. Као и свака драма, тако и Кавез у себи има мноштво тема, али она централна, јесте тема вршњачког насиља. Нажалост, тема је никад актуелнија.

Кавез за птице користи иновативан приступ приповедању користећи виртуелну и шифровану комуникацију за ликове. Шта вас је инспирисало да користите ову јединствену технику приповедања? Ликови у Кавезу за птице се идентификују скраћеницама, а не именима. Како си дошао до овог избора и како се он одражава на тему представе?

Размишљао сам о томе на који начин млађе генерације могу да комуницирају у затвореном простору, а да та комуникација остане шифрована како их васпитачи не би ухватили или разумели оно о чему говоре. Тако је логично решење било увођење друштвене мреже коју сви могу да користе, будући да регуларно имају часове информатике.

Представа истражује животе четворо затвореника у поправном дому за малолетнике. Чини ми се да си као аутор пробао да пробијеш генерацијску дистанцу и да говориш у име штићеника. Како је изгледао тај процес за тебе? Да ли си био у прилици да боравиш и разговараш са штићеницима у дому?

Нисам био у прилици да заправо разговарам са штићеницима, али сам прошао кроз озбиљан истраживачки процес пре самог писања драме. Сматрам да се глас те деце не чује довољно, или се чак не чује уопште. Услови у којима бораве, док се као ради на њиховој едукацији и поправљању понашања и односа са другим људима, нису нимало повољни за обликовање једне здраве личности каква у теорији треба да изађе из КПЗ-а. И тога треба да будемо свесни. Шта се заправо крије иза преступа код малолетника је питање које ме је одувек занимало. Како је неко тако млад у стању да науди свом вршњаку и из чега то произилази? Одговор је можда и превише једноставан, све иде из куће у којој одрастају.

Насиље је централна тема у Кавезу за птице, а смештена је на место где се насиље као облик понашања третира кроз процес преваспитавања. Каквој поруци се надаш да ће публика однети са јавног читања драме о циклусу насиља у оваквим институцијама?

Волео бих да покрене у људима бунт, који ће помоћи, пре свега, тим младим људима да буду у бољој позицији. Нужно је преиспитати стручност, адекватност и педагошку спремност кадра, који је запослен у  институцијама које се баве васпитањем и образовањем деце и младих.

Можеш ли детаљније да образложиш слоган фестивала „Снаго, не пристај да будеш нечија“? Како се то за тебе повезује са темама у драми Кавез за птице?

Јунаци драме су, баш као и ми, морали да прођу пут од дворишта, преко шуме, како би стигли до џунгле која је живот какав нас чека након одрастања.

Са којим изазовима си се суочио док си писао Кавез за птице, посебно у обради тако осетљивог и сложеног питања?

Нисам размишљао о томе колико је шта осетљиво и да ли је примерено да се нешто нађе у драми или не. Не ограничавам себе, уметност мора да буде отворена, слободна и гласна.

Чини се да драма задире у питања динамике моћи и контроле унутар поправне установе. Можеш ли да поделиш своја размишљања о томе како се бавиш овим темама у причи?

Људи који су на позицији моћи готово увек користе свој положај да вас учине ирелевантним, малим и покорним. Важно ми је било да истакнем да тај проблем није везан за године, и однос старији-млађи, већ је то присутно и код малолетних лица, где један долази из богате породице, други из сиромашне и ту се већ зна ко где припада и какво опхођење имају један према другом. Друштво нас од најранијег доба учи да су нижи слојеви само потрошна роба. А то је, наравно, далеко од истине. Јер људима којима неке ствари нису надохват руке, много више се труде и постижу веће резултате у односу на оне који имају све.

Како видиш улогу позоришта у подизању свести и подстицању дискусија о друштвеним питањима као што су насиље и третман штићеника у поправним установама?

Не видим бољи начин ангажовања публике, него активним посматрањем представе, а касније коментарисањем, критиковањем и промишљањем о теми. Не постоји медиј довољно јак да утиче на масу људи, зато је позориште идеална платформа за промену свести, јер та промена обично долази од једног којем на памет падну идеје. Идеје су опасне, зато позоришта нису слободна.

Кавез за птице нуди јединствену перспективу на горући друштвени проблем. Какав утицај по твом мишљењу очекујеш да ће ова драма имати на позоришну заједницу и друштво у целини када буде постављана на сцену?

Промениће све(т).

Можеш ли нам рећи о неким предстојећим пројектима или драмама које имаш у плану? Да ли постоје друга друштвена питања која страствено истражујеш кроз своје писање?

Наш народ још није спреман на дела која чувам у својој фиоци, али она се већ напунила и прети да напусти сто. У тренутку када се то деси, више нећете моћи да игноришете лавину.