Zbogom, Lindita

pogledaj video

O selekciji

Zbogom, Lindita je tek druga predstava mladog autora Marija Banušija, grčkog glumca i reditelja poreklom iz Albanije. Inspirisana istorijom Balkana i njegovim zagrobnim običajima i praksama, ova predstava na suptilan i upečatljiv način donosi duboko intimnu priču o suočavanju sa gubitkom voljene osobe. Kroz priču o jednoj porodici, niz čudnih događaja iznosi na površinu svet sačinjen od snova i noćnih mora, odnosno izvrnutu stvarnost koja ima sopstvena pravila. Igrajući se slikama, vizuelnim kodovima, svesnim i podsvesnim, Mario Banuši gradi jedinstvenu poetiku svog umetničkog izraza i postavlja pitanje o tome šta znači reći zbogom? Kako se život nastavlja posle smrti onih koje volimo? Budući da je jedna od misija festivala promovisanje novih imena u međunarodnom kontekstu, smatramo da je važno što će se ovaj autor i ova predstava naći u ovogodišnjoj selekciji.

O predstavi

Zbogom, Lindita je drugi deo trilogije. Dok je prvi, Ragada [strija], fokusiran na pojam „dolaska“, ovaj komad predstavlja poetski oproštaj, vizuelnu meditaciju o žalovanju. Porodica proživljava tugu na prigušen način, bez reči, zaprepašćena svojim gubitkom, sve dok niz čudnih događaja naizgled ne obriše granice između njihovog sveta i sveta preminule Lindite. Za sve to vreme, ikona Crne Madone promatra povorku, a jedna Crna žena često posećuje kuću. Trivijalne kućne poslove prate poetske slike i rituali koji potiču iz balkanskih tradicija.

Kroz potpuno odsustvo dijaloga, svedoci smo putovanja, pokušaja da se odgovori na pitanje staro koliko i čovečanstvo: kako da se pomirimo sa smrću? U predstavi Zbogom, Lindita kraj je i početak, a međusobna ljubav predstavlja večno utočište.

Nakon vrlo uspešnih izvođenja u Atini, predstava će na Bitefu obeležiti početak evropske turneje (Nemačka, Holandija i druge zemlje tokom sezone 2023-2024).

O autoru

Mario Banuši (1998) odrastao je u Albaniji pre nego što se preselio u Atinu, gde je studirao glumu na Atinskom dramskom konzervatorijumu. Tokom studija, sarađivao je sa Euripidom Laskaridisom kao asistent produkcije u predstavi Thirío (Atinsko bijenale 2018). Nakon diplomiranja (2020) režirao je kratki film Pranvera (TIFF 2021) i kao glumac učestvovao u predstavama Marcel Duchamp Nove melanholije (2022) i City Lights (2022) u režiji Amalije Benet. Na izložbi Performance Rooms 2022 (galerija Kappatos) predstavljen je odlomak njegovog prvog performansa Ragada. Kompletna verzija je postavljena u Theatro sti Sala (Pozorištu u dnevnoj sobi).

Izvodi iz kritika

„Banušijeva igra je veoma lična: podstaknuta je slikom njegove mrtve maćehe, ’okružene ljudima koji se opraštaju’ i smrću njegovog oca tri dana kasnije. Ali ono što vidimo na sceni je čudna mešavina svakodnevnog i nadrealnog. [...] Tuga se ispoljava na razne načine ali ono što mi je ova predstava prenela jeste ideja da će ona neizbežno pronići kroz složene rituale koji prate smrt. Povremeno sam se setio hiperrealizma bavarskog dramaturga Franca Ksavera Kreca: Banuši odlično prikazuje gledanje televizije kao postupak za potiskivanje emocija. U nekim drugim momentima, setio sam se Magrita.“
Majkl Bilington, Gardijan

„Izuzetnom osetljivošću i preciznošću, vunderkind Mario Banuši je već uspeo, u ovoj svojoj drugoj predstavi ove godine, da stvori veoma poetičan univerzum sastavljen od neočekivanih slika, snolikih veza, sugestivnih objekata i pulsirajućih tela koja se harmonično spajaju i nose nas na uzbudljivo putovanje kroz neizrecivo i nevidljivo, kroz ono što vredi pitati i što vredi razumeti. On osvetljava našu najdublju žalost i traga za novim pozorišnim jezikom koji se rađa, paradoksalno, iz samog njegovog odsustva.
Banuši ističe stalnu borbu između starog i novog, ponavljanja i razlike, standardizacije i raskida, mehaničke reprodukcije i plodonosnog redefinisanja potreba, želja i tenzija.“
Luiza Arkumanea, Lifo

„Šta je postigao dvadesetčetvorogodišnji umetnik? Uspeo je da stvori važno umetničko delo o gubitku i da, bez ikakvih reči, otvori rascep u prostoru i vremenu, rascep koji je tužan, ali i uglačan, sanjarski i na kraju poetičan, u kome se tiha tuga spaja sa vizuelnom lepotom.“
Grigoris Bekos, Vima