Čestitamo na osvojenoj nagradi Sterijinog pozorja za originalni savremeni dramski tekst! Kakav je osećaj dobiti takvo priznanje za svoj rad, posebno za dramu kao što je Kavez za ptice koja se bavi tako ključnim društvenim pitanjem?
Dobiti Sterijinu nagradu za dramski tekst je samo po sebi velika stvar, ali je još veća stvar kad vas ona zatekne na drugoj godini studija Dramaturgije. Veliki je podstrek, ali u neku ruku i teret kako održati kvalitet koji je neko prepoznao u vremenu hiperprodukcije. Kao i svaka drama, tako i Kavez u sebi ima mnoštvo tema, ali ona centralna, jeste tema vršnjačkog nasilja. Nažalost, tema je nikad aktuelnija.
Kavez za ptice koristi inovativan pristup pripovedanju koristeći virtuelnu i šifrovanu komunikaciju za likove. Šta vas je inspirisalo da koristite ovu jedinstvenu tehniku pripovedanja? Likovi u Kavezu za ptice se identifikuju skraćenicama, a ne imenima. Kako si došao do ovog izbora i kako se on odražava na temu predstave?
Razmišljao sam o tome na koji način mlađe generacije mogu da komuniciraju u zatvorenom prostoru, a da ta komunikacija ostane šifrovana kako ih vaspitači ne bi uhvatili ili razumeli ono o čemu govore. Tako je logično rešenje bilo uvođenje društvene mreže koju svi mogu da koriste, budući da regularno imaju časove informatike.
Predstava istražuje živote četvoro zatvorenika u popravnom domu za maloletnike. Čini mi se da si kao autor probao da probiješ generacijsku distancu i da govoriš u ime štićenika. Kako je izgledao taj proces za tebe? Da li si bio u prilici da boraviš i razgovaraš sa štićenicima u domu?
Nisam bio u prilici da zapravo razgovaram sa štićenicima, ali sam prošao kroz ozbiljan istraživački proces pre samog pisanja drame. Smatram da se glas te dece ne čuje dovoljno, ili se čak ne čuje uopšte. Uslovi u kojima borave, dok se kao radi na njihovoj edukaciji i popravljanju ponašanja i odnosa sa drugim ljudima, nisu nimalo povoljni za oblikovanje jedne zdrave ličnosti kakva u teoriji treba da izađe iz KPZ-a. I toga treba da budemo svesni. Šta se zapravo krije iza prestupa kod maloletnika je pitanje koje me je oduvek zanimalo. Kako je neko tako mlad u stanju da naudi svom vršnjaku i iz čega to proizilazi? Odgovor je možda i previše jednostavan, sve ide iz kuće u kojoj odrastaju.
Nasilje je centralna tema u Kavezu za ptice, a smeštena je na mesto gde se nasilje kao oblik ponašanja tretira kroz proces prevaspitavanja. Kakvoj poruci se nadaš da će publika odneti sa javnog čitanja drame o ciklusu nasilja u ovakvim institucijama?
Voleo bih da pokrene u ljudima bunt, koji će pomoći, pre svega, tim mladim ljudima da budu u boljoj poziciji. Nužno je preispitati stručnost, adekvatnost i pedagošku spremnost kadra, koji je zaposlen u institucijama koje se bave vaspitanjem i obrazovanjem dece i mladih.
Možeš li detaljnije da obrazložiš slogan festivala „Snago, ne pristaj da budeš nečija“? Kako se to za tebe povezuje sa temama u drami Kavez za ptice?
Junaci drame su, baš kao i mi, morali da prođu put od dvorišta, preko šume, kako bi stigli do džungle koja je život kakav nas čeka nakon odrastanja.
Sa kojim izazovima si se suočio dok si pisao Kavez za ptice, posebno u obradi tako osetljivog i složenog pitanja?
Nisam razmišljao o tome koliko je šta osetljivo i da li je primereno da se nešto nađe u drami ili ne. Ne ograničavam sebe, umetnost mora da bude otvorena, slobodna i glasna.
Čini se da drama zadire u pitanja dinamike moći i kontrole unutar popravne ustanove. Možeš li da podeliš svoja razmišljanja o tome kako se baviš ovim temama u priči?
Ljudi koji su na poziciji moći gotovo uvek koriste svoj položaj da vas učine irelevantnim, malim i pokornim. Važno mi je bilo da istaknem da taj problem nije vezan za godine, i odnos stariji-mlađi, već je to prisutno i kod maloletnih lica, gde jedan dolazi iz bogate porodice, drugi iz siromašne i tu se već zna ko gde pripada i kakvo ophođenje imaju jedan prema drugom. Društvo nas od najranijeg doba uči da su niži slojevi samo potrošna roba. A to je, naravno, daleko od istine. Jer ljudima kojima neke stvari nisu nadohvat ruke, mnogo više se trude i postižu veće rezultate u odnosu na one koji imaju sve.
Kako vidiš ulogu pozorišta u podizanju svesti i podsticanju diskusija o društvenim pitanjima kao što su nasilje i tretman štićenika u popravnim ustanovama?
Ne vidim bolji način angažovanja publike, nego aktivnim posmatranjem predstave, a kasnije komentarisanjem, kritikovanjem i promišljanjem o temi. Ne postoji medij dovoljno jak da utiče na masu ljudi, zato je pozorište idealna platforma za promenu svesti, jer ta promena obično dolazi od jednog kojem na pamet padnu ideje. Ideje su opasne, zato pozorišta nisu slobodna.
Kavez za ptice nudi jedinstvenu perspektivu na gorući društveni problem. Kakav uticaj po tvom mišljenju očekuješ da će ova drama imati na pozorišnu zajednicu i društvo u celini kada bude postavljana na scenu?
Promeniće sve(t).
Možeš li nam reći o nekim predstojećim projektima ili dramama koje imaš u planu? Da li postoje druga društvena pitanja koja strastveno istražuješ kroz svoje pisanje?
Naš narod još nije spreman na dela koja čuvam u svojoj fioci, ali ona se već napunila i preti da napusti sto. U trenutku kada se to desi, više nećete moći da ignorišete lavinu.
