Pre nekoliko godina, na Bitefu je izveden zajednički rad tebe i Ane Dubljević Samo moje kojom prilikom smo razgovarali za blog, a ove godine gledamo tvoju najnoviju autorsku predstavu Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom. Kako se posle vrlo intimnog, u mom doživljaju i intimističkog, rada došlo na ideju za ovakav arhivsko-dokumentrano-umetnički proces, iako je zaista prošlo nemalo vremena od tada?
Moj profesionalni rad u koreografskom stvaralaštvu i arhiviranju plesa godinama su tekli paralelno jedan uz drugi. Tokom pandemijske krize, koja me je okrenula ka multimedijalnom dokumentovanju moje umetničke prakse, došlo je do spajanja ove dve sfete u nekoliko umetničkih radova: Jedan, dva tri, dođi druže, sa mnom pleši (2021), Blizina dodira (2022) a naravno tu je i skoro desetogodišnji istraživački rad u regionalnom timu za istorizaciju i arhiviranje savremenoplesnih praksi u okviru mreže Nomad Dance Academy. Na poziv iz Stanice Servisa za savremeni ples da radim sa šest umetnika, okupljenih u okviru evropskog projekta “Dance on Pass on Dream on“, kroz koji se ističu prakse igrača i koreografa u zrelijim godinama, odmah sam znao da predstava može istraživati samo jednu temu - održivost njihovih impozantnih karijera koje traju četiri-pet decenija (1980-2020). A onda su se otvarala dodatna pitanja - kako su se plesne prakse prilagođavale društvenim i političkim okolnostima; koje veze su postojale između plesne scene i istorijskih događaja; kako su se umetnici pozicionirali politički tokom rata i promena u državi, i kako su takve odluke i stavovi uticali na njihov umetnički rad; kako su se feminističke vrednosti izražavale kroz plesne prakse i edukaciju umetnika tokom različitih perioda; kako je ples, kao deo kulture i umetnosti, reflektovao i uticao na turbulentne društveno-političke promene…
Koliko se savremena plesna scena u Srbiji oslanja na lokalnu plesnu tradiciju? Šta je uopšte lokalna plesna tradicija i kako je uticala na savremenu scenu?
Razni primeri iz stogodišnje istorije plesne umetnosti u Srbiji, ukazuju na duboku važnost i neizbežnu angažovanost plesa kao umetničke prakse u ključnim trenucima našeg društva. To znači da je lokalna plesna tradicija u jugoslovenskom i postjugoslovenskom periodu bila (i ostala) prepuna kontroverznih, paradoksalnih, kontradiktorinih, antagonističkih pojava i procesa. Od Mage Magazinović i Luja Daviča, preko Mire Sanjine, Marte Pauline Brine, Smiljane Mandukić, Katarine Stojkov, Petra Slaja, Damira Zlatara Fraja, Ljubiše Ristića i Nade Kokotović, Nele Antonović, Sanje Krsmanović Tasić, Anđelije Todorović, Borisa Čakširana, Tatjane Pajović, Jelene Jović, sve do formiranja nezavisne plesne scene nakon dvehiljaditih - iza svakog imena, pojave ili čak i plesnog pravca nalazile su se brojne institucionalne, vaninstitucionalne i parainstitucionalne strukture različitih društveno-političkih utemeljenja (Dvor Kralja Aleksandra, narodnooslobodilačka borba, Kolarac, KUD „Abrašević”, KPGT, RTB/RTS, Bitef teatar, Fondacije Soroš i Rokfeler, KC REX itd). Ovo pokazuje koliko je svest o plesu bila duboko usađena i konstitutivna komponenta naše kulturne baštine tokom presudnih trenutaka u našoj istoriji. U procepu između institucija kulture sa nacionalističkim vrednostima i nasleđem socijalističkog uređenja, i kapitalističko-neoliberalnih monopolističkih modela funkcionisanja, otvorio se prostor za „nezavisnost“ kulturno-umetničkog rada plesne scene, kakvu danas poznajemo i primenjujemo. Koliko se ta nezavisnost danas oslanja na komunalnije ili na profitabilno-potrošačke principe i vrednosti, stvar je pojedinačnih odluka, stavova, orjentacija. Ali u opštem smislu, mislim da današnji umetnici lokalne savremenoplesne scene nemaju dovoljno informisanosti o značajnim sponama između plesne umetnosti i istorijiskih događaja, i vrednosnih okvira u odnosu na koje bi mogla konkretnije da formira interesovanja, pristupe, pozicije, prakse itd.
U čemu se razlikuju plesne scene u regionu i zašto se čini da je ona u Srbiji gotovo nevidljiva, naročito u mejnstrimu?
Tokom SFRJ, ples je bio veoma prisutan u mejnstrimu, iako se razvoj unutar svake zemlje drugačije odvijao - negde brže, negde sporije. U Srbiji je plesna scena danas totalno nevidljiva usled odsustva bilo kakvih konkretnih kulturnih politika kojima bi se razvijalo i unapređivalo ovo umetničko polje. Jedan od razloga tome je, za mene, nerazvijenost infrastruktura za obrazovanje u polju plesne umetnosti - iako imamo vrlo kvalitetne pedagoge i teoretičare u oblasti plesa, i šire izvođačkih umetnosti. Razne privatne plesne škole - uključujući i jednu jedinu visokoobrazovnu instituciju za ples u zemlji - nedostupne su finansijski mnogim mladim igračima. Sa druge strane, mnoge umetničke (državne i privatne), prevashodno dramske, akademije vrlo slabo rade sa plesom i pokretom (i diskursivno i praktično), jer ga i dalje definišu konvencionalno kao umetnost „čistog” fizičkog izražavanja emocije. U takvim okolnostima, usled odlaska iz zemlje mladih talenata i uopšte stručnih profesionalaca u polju plesa, nemamo dovoljno razvijen kadar koji bi u državnim strukturama mogao da prepoznaje i sagledava ples kao izuzetno važno i ključno polje kulture i umetnosti, i spram toga promišlja i predlaže razne taktike i strategije za unapređivanje ovog polja u okviru kulturnih politika. Scene u regionu se suočavaju sa istim ili sličnim, okolnostima, iako je u nekim obrazovni sistem daleko razvijeniji (npr. Hrvatska). Negde je i mnogo gore nego kod nas. A ponegde je podrška organizacijama civilnog sektora u kulturi (koji je i dalje ključan kontekst za razvoj plesne umetnosti) kroz infrastrukturne grantove prisutnija. Interesantno je da iako kod nas postoji zakonsko prepoznavanje važnosti pružanja infrastrukturne podrške - ti zakoni se različito tumače na gradskom, pokrajnskom i republičkom nivou čime se onemogućava vitalnost rada i pravo na rad nezavisne umetničke scene, kao i uopšte, jačanje kulturnog sektora.
A šta je s plesnom kritikom?
Ne postoji.
Da se vratimo tvom radu sa ovih šestoro ljudi, na koji način su njihove i tvoje koreografske i pozorišne prakse i estetike međusobno korespondirale?
Moj pristup umetničkom istraživanju i arhiviranju umetničkog rada i sećanja ovih umetnika bio je analitički i interdisciplinaran. Kroz struktuirane vremenske dekade i kroz različite kategorije koreografskog rada, intenzivno smo istraživali različite principe kolektivnih i individualnih telesnih pokreta, obuhvatajući širok spektar praksi, procesa i principa kretanja. Kroz moje umetničke intervencije, uključujući kostime, video-audio montažu arhivskog materijala i scenski prostor, nismo samo gradili „arhiv u pokretu”, već smo ga i rekonstruisali i interpretirali na nov i kreativan način. Sva pažnja bila je usmerena prema „ranjivim“, slabo dokumentovanim i nevidljivim aspektima njihovog rada, u čemu su nam konkretno pomagali kolektivni i individualni razgovori sa umetnicima. Snimili smo preko dvadeset sati razgovora. Ceo taj slojevit, dubok i transgeneracijski vid razmene i rada omogućava publici da kroz predstavu bolje razume umetničke prakse ovih umetnika i njihovu relevantnost za današnje društvo. U svemu ovome najvažniju podršku sam imao od strane teoretičarke i dramaturškinje Milice Ivić.
Jesu li se neki segmenti dramaturško-koreografskog koncepta otimali, a neki uspotavljali kroz proces kao dominantniji? Ako da, zašto se to dešavalo i do čega je dovelo u konačnici?
Od početka procesa bilo je jasno iskomunicirano šta je moja namera, i koju ulogu imaju ostali saradnici u procesu (Milica Ivić, Luka Mejdžor, Boris Butorac i tim Stanice). Ali na primer, metodološki gledano, u pristupu koji ide dalje od dokumentarističkog ili empirijskog okvira, ka onome što je duboko afektivno i međuljudski, bilo je izazova. Kada bi bili zajedno u istom vremenu i prostoru, šest umetnika se oslanjalo na sećanja koja međusobno možda dele ili ne, pa su prvo proveravali ili diskutovali zajedno, pre nego što bi izneli odgovore. Zato je uvek bilo izazovno razmatrati koliko relacioni i afektivni odnosi i dinamike između ovih šestoro ljudi utiču na količinu i kvalitet odgovora. U našem radu smo dobijali svakako kvalitetne odgovore, ali uvek ostaje otvoreno pitanje da li je tu postojao i neki stepen zadrške ili ne, da nešto kažu itd. Zato je sama metodologija po sebi vrlo ranjiva i neizvesna. Pored toga, dosta smo razgovarali o definisanju prostora za njihove kontribucije (kroz rekonstrukciju njihovih umetničkih praksi) i mog autorskog uobličavanja tih kontribucija itd. Svako od saradnika na ovoj predstavi doprinosio je kreiranju „arhiva u pokretu” u svom domenu ekspertize. Šest umetnika koji izvode taj arhiv, na neki način ga i konstituišu svojim, ne samo telima, nego i praksama znanjima, i svemu ostalom što su uložili ili dali. Dakle, njihova uloga u tom smislu je bila esencijalna da bi se takav arhiv i koncepcije uspostavile. Ali, ovo nije kolektivna praksa arhiviranja. Pored toga imali smo i upliv muzike, odnosno kompozitora, u traganju za idejom šta ranjivost jeste i kako može da se manifestuje, kojim zvucima, muzičkim planovima, instrumentima, žanrovima čime može da se pokrije tolika heterogenost poslednjih četrdeset godina. Neki uplivi progresivnog roka i avangardnog popa su nam bili reference, ali i savremene ambijentalne elektronike. Kad je u pitanju izrada scenografije i svetla, tragali smo za odgovorom na koji način vizuelna platna na kojima se bavimo arhivskim materijalima mogu da služe istovremeno i kao izvor za ocrtavanje materijalnog prostora i vremena koje njih šestoro dele. Svetla i kostim su pak vizuelni prostor preseka između prošlosti (retro-nostalgije) i (instagramske) sadašnjosti itd. Dakle, sveukupno, bio je to transgeneracijski susret između različitih znanja i kako ta različita znanja pregovaraju u zajedničkom prostoru sa idejom da dođu do nekog rezultata, do nekog cilja, u ovom slučaju govorimo o plesnoj predstavi.
Da li bi imao smelosti da se baviš predviđanjem i pretpostaviš kakav uticaj na plesnu scenu u budućnosti može da ima Miličin i tvoj, a potom i zajednički rad sa izvođačima na ovoj predstavi? Kakav bi mogao da bude kolektivni (ne)uspeh za scenu, ako bismo se na vaš rad mogli osloniti kao na referentni izraz savremenog trenutka, s punom svešću o potencijlanim dometima, ekscesivnoj prirodi vašeg dela u širem kontekstu domaće izvođačke umetnosti, kao i društvenim okolnostima?
Milica Ivić i ja, odlučni smo u tome da kroz zajednički rad arhiviranja i stvaralačke umetničke prakse, podelimo sva dosadašnja znanja koja smo u dosadašnjem istraživanju prikupljali, saznavali, otkrivali. Pored umetničkih radova koje sam naveo, tu je pre svega naš aktivni angažman u regionalnom timu za arhiviranje savremenog plesa u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i Makedoniji. Otvaranje digitalne baze podataka za javnost u novembru 2024. godine kroz izložbu u Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu predstavlja značajan trenutak za kulturnu zajednicu jer će ova baza pružiti dragocen resurs i omogućavati svima širom regiona pristup izvornim dokumentima i materijalima koji su često nedostajali u procesima istorizacije plesa. Pored ovoga, Milica i ja smo ujedno i ko-uređivači - sa antropološkinjama Dunjom Njaradi i Anelis fon Ase - knjige “(Post)Socialist dance: in search for hidden legacies” koja izlazi za javnost u maju 2024.godine (Bloosmbery), okupljajući razne teoretičare i istraživače plesa u potrazi za skrivenim nasleđem plesnih praksi u istoriji (post)socijalističkih konteksta: Rusije, Poljske, Kine, Kube, Jugoslavije itd. U aprilu 2024. Stanica će izneti novu plesnu produkciju u kojoj ću se kroz saradnju sa mladim igračima iz Srbije, Rumunije i Bugarske baviti nasleđem kvir praksi (post)socijalističkog konteksta u istoriji plesa. Sve ove aktivnosti imaju za cilj da doprinesu boljem razumevanju bogatog i raznovrsnog kulturnog konteksta regiona, da omoguće dublju analizu kulturnih, umetničkih i društveno-političkih konflikata i sličnosti u oblasti savremenog plesa na lokalnoj sceni i podrže dalji razvoj savremenog plesa i umetnosti uopšte u Srbiji i regionu. Dakle, ništa se još uvek ne završava kada je reč o arhiviranju plesne umetnosti, tek smo počeli.
