Честитамо на Битефовој специјалној награди „Јован Ћирилов“ и Политикиној награди за најбољу режију. Можемо ли да отворимо интервју питањем вама и вашем уметничком образовању? Шта вас је инспирисало да постанете редитељ и глумац?
Од малих ногу сам волео да правим комбинације и стварам слике и нарацију. Као да сам кроз позориште могао јасније да говорим о ономе у шта верујем и шта желим да кажем. Волео сам и још увек волим да сликам. Боје.
Како су се теме „туге“, „туговања“ и „помирености са смрћу“ развиле током настанка представе?
Увек то видим као дијалог који траје. Понекад осећам олакшање, понекад ужасан бол, свакако су ми много помогле сузе и генерално сваки вид отварања, препуштања. Чак и кроз уметност. То је нека врста искупљења.
Да ли постоје нека лична искуства или размишљања о губитку која су утицала на стварање представе Збогом, Линдита? Како сте се кретали линијом између личног и универзалног у свом приповедању?
Цела идеја и јесте потекла од личног искуства, од смрти моје маћехе. Мислио сам да желим да причам о свом болу, али како прича о мени може да се односи и на друге људе, представа треба да буде аутобиографска али не 100%, дакле не би требало да буде „шта се десило Марију“. На неки начин смо то и постигли.
Имала сам осећај да између сцена постоји проток времена и да су оне међусобно повезане ритуалима. Како сте третирали време у свом наступу?
Време и начин на који њиме управљамо је за мене нешто веома важно. Свидео ми се спори ритам и како ово може да се одужи толико да може да експлодира као вулкан. Радили смо много вежби које су укључивале ритам и време које је свака особа требало да усклади са другима. Моја идеја је била да се стално транспортујемо, један у садашњост, један у прошлост, а један у будућност.
Одсуство дијалога је упадљива карактеристика представе Збогом, Линдита. Шта вас је навело да одаберете баш овај наративни стил? Како то побољшава приповедање?
Мислио сам да за мене у мојој жалости нема места за речи. Доживео сам то као нешто тихо, само неколико тихих плакања и то је било то. Тишина је веома тешка ствар, може веома лако да умори другу особу, али је и веома моћна.
Ова представа је веома лична, али ви проширујете сопствено искуство на колективно, има елемената историје и погребних обичаја Балкана. Шта вас је мотивисало да се одлучите за ове облике наратива и визуелних елемената?
Оно што ме је мотивисало јесте искуство сахране вољене особе. Моје маћехе. У једном селу на Балкану. Било је то тако снажно искуство да је утицало на моје формирање. Када сам кренуо са пробама, почео сам да трагам и наишао на мноштво материјала. Овај конкретни рад пун је референци које се тичу обичаја.
Можете ли нам рећи о значају Црне Мадоне и црнкињи у причи?
Избор да је Мадона црнкиња произилази из личне референце и искуства које сам имао прошлог лета на једном острву у Грчкој. У великој мери има везе са оним што значи бити странац у некој земљи, као што сам у сцени крштења ставио причу о крштењу моје мајке и промени имена. Зато што је била странац. Свидело ми се што протагониста можда има заједничку рану са црнкињом. Односно, шта значи бити странац. Бити другачији.
Можете ли да нас спроведете кроз креативни процес настанка представе? Како сте радили са глумцима и екипом да бисте остварили своју визију?
Кроз неколико проба и тестова. Имао сам разне идеје које су глумци дивно прихватили и развијали. За мене је то био веома креативан процес да направим нешто што сам имао на уму. Посматрати како се представа формира, кроз сценографију, светло, звук и, наравно, кроз снагу глуме.
После наступа на Битефу, имали смо диван сусрет са публиком, разговор који је личио на саму представу. Како сте се осећали?
Дискусија након наступа била је веома снажно искуство. Чули смо веома нежне речи и дивна размишљања. Веома конструктиван процес. Драго ми је јер су ме после разговора контактирали и преко Инстаграма. Захвалан сам и испуњен радошћу када видим да је пројекат заиста дирнуо људе.
Представа је добила признање у Атини и требало би да иде на турнеју по Европи. Како овај позитиван пријем утиче на ваше будуће пројекте и уметничке аспирације?
Утиче на то да ми се отварају нека врата што је веома лепо. Јер када стварате нешто толико лично, веома је лепо видети да то буде и награђено.
Како је рад на овој представи утицао на ваше сопствено разумевање туге и људског искуства?
Суочио сам се са том чињеницом. Цео овај пројекат ме је навео да размислим о томе шта се догодило и да на неки начин прихватим. Онолико колико је тако нешто могуће прихватити.
Битеф има за циљ да промовише младе таленте. Какав је осећај имати представу Збогом, Линдита у овогодишњој селекцији фестивала и какву поруку, по вашем мишљењу, преноси другим уметницима у успону?
Срећан сам што сам учествовао на оваквом фестивалу. Порука коју бих желео да пошаљем је да када заиста имате нешто да кажете, да искомуницирате, биће простора да то урадите. Чак и ако морате да прођете кроз разне потешкоће.
Како видите себе као режисера у будућности?
Волео бих да живим у садашњости и да не размишљам о будућности. Свакако, ако се нечему надам, то је да будем добро и да имам апетита за ово што радим, као и много енергије.
