3 коаутора, 3 странца , 3 коауторке (имамо и 3 гроша)
Можете ли нам за почетак рећи утиске након завршеног фестивала и како је било радити у селекторском тиму?
Никита: Мислим да је фестивал био управо онакав какав сам се надао да би могао да буде, разноврстан, узбудљив, са доста позитивне енергије, занимљивих нових идеја... Што се тиче тимског, селекторског дела посла, утисак је изванредан. Када би на сличан, „коселекторски“ начин, и наше друштво функционисало, као што смо нас троје, верујем да би његова слика изгледала сасвим другачије.
Тијана: Мислим да смо имали један успешан фестивал који се десио управо захваљујући тимском раду. Јер, осим коселекторског тима, постоји један већи тим - тим Битефа, чији су посвећеност и рад омогућили да се фестивал заправо деси. Што се тиче рада у селекторском тиму, он је првенствено био пун подршке и поверења, због чега је било много лакше носити се са одговорношћу коју такав рад са собом носи.
Ксенија: Мој први утисак је WOW, нисам знала да може да буде овако забавно! То се односи и на утиске и на рад у селекторском тиму. После фестивала ту су умор и задовољство јер ми се чини да је 57. издање добро прошло. Прво због тога што је програм био прилично разноврстан, а затим и због тога што смо успели да применимо принципе бриге и на процесе рада целог тима, и да се отворимо ка публици више него до сада. Било ми је изузетно драго када су ми колеге и колегинице прилазиле и говориле да се осећају добродошло на фестивалу, те да је приметна брига коју смо уложили у промишљање односа и радних процеса.
Песак, пепео, вода (у језеру, и у базену, и у кади, под тушем...)
И како је заправо настала идеја коселекторства на овом издању?
Тијана: Боље je питати Никиту и Ксенију.
Ксенија: То је питање за Никиту јер је он све замесио, а могу да кажем да сам јако захвална на искуству и позиву.
Никита: У свему што радим ја сам увек и пре свега редитељ, што између осталог значи и то да је за мене „тимски рад“ нешто сасвим природно, подразумева се. Скренућу Вам пажњу да ту постоји одређена „доследност“. И у мом првом мандату у Битефу (директор Битеф театра), десило се нешто слично, неколико младих људи су по први пут добили прилику да буду видљивији, јер су даровити и заслужују да управо њихова креативност обликује Битеф.
Па сунце, злато у грумену, злато свуда
Током година, сарађивали сте са Битефом на многим позицијама. По чему се коселекторска понајвише разликује од претходних?
Тијана: Ја сам до сада била везана за Битеф кроз коауторство на једној представи у програму фестивала и кроз модерирање округлих столова. Иако су обе те улоге за мене биле важне и велике, курирање програма са собом носи већи притисак и одговорност. Нас троје из селекторског тима имамо различита искуства и сензибилитете, публика којој се обраћамо селекцијом такође није хомогена маса и све то заједно захтева отвореност за нове погледе, спремност на дијалог и ризик, али и одлучност у доношењу одлука. У том смислу рекла бих да је коселекторска позиција знатно комплекснија од оних које сам претходно имала у оквиру фестивала.
Никита: Сваки фестивал је врло комплексан механизам, и свака позиција је ту важна на свој начин. Међутим, оно што је најважније у очима јавности јесте наравно, селекција. Она даје коначни смисао свему што радимо током године. Ту се дакле ради о врло посебној врсти „одговорности“. Мислим да је то кључна разлика између селекторског посла и свега онога што смо пре тога радили на фестивалу.
Ксенија: У ових 9 месеци је највећа разлика то што могу да утичем на програм и доприносим у том погледу. Када сам почела да радим фестивал, била сам асистенткиња координаторке програма, за ту позицију сам позвана. А од тренутка када сам понуду добила до првог дана ангажовања, постала сам координаторка сплетом несрећних околности. Наредних неколико година сам радила и маркетинг, фандрејзинг, продукцију материјала и још неколико „споредних” послова попут успутног лекторисања каталога…
Од 2010. до данас се штошта променило, па и мој фокус у раду. Јако је занимљиво градити фестивал тако да се принципи које заговарате попут солидарности, отворености и одговорности виде и у процесима рада. Признајем да ми је то до сада најузбудљивије у мом „Битеф стажу“.
Покрет, видео/филм, крупњак
С обзиром да сте имали кратко време за припреме фестивала, да ли су остали неки нереализовани планови које бисте волели да спроведете у следећим издањима?
Никита: Увек има нереализованих ствари, али и то је некаква драж фестивала. Међутим, кратко време није пресудан разлог томе... Наравно, увек је боље имати више времена за припрему, али дешава се и да имате време али рецимо немате новца, или адекватан простор, термин не одговара трупи за гостовање... Све је то у игри када се прави фестивал. Плус, као и увек, нешто среће.
Ксенија: Да, наравно!
Било је представа, људи и односа које смо желели да понудимо публици, али нисмо могли ове године. Зато је и занимљиво не полазити од неког зацртаног иницијалног размишљања већ градити поступно након велике количине погледаних радова.
Тијана: Ми смо ове године погледали нешто више од 80 представа, од чега је 8 ушло у такмичарску селекцију. Свакако да постоје радови који су нас заинтересовали и заинтригирали, а који се, из разних разлога - што продукционих, што због неуклапања у целину, нису нашли у овогодишњем фестивалском издању. Дакле, постоје ауторке и аутори чији рад пратимо, као и неколико представа које смо оставили као тему за размишљање у контексту наредног фестивала.
Боро Драшковић, Франк Касторф, Максим Горки
Шта Вам је остало најупечатљивије у сећању са неких ранијих издања?
Ксенија: То је тај вечити проблем фестивала - толико ствари се издешава у пар ударних месеци, да се све стопи заједно у општи осећај тихе еуфорије (читај: адреналина) и радости. Уз ризик да будем досадна, мене и даље највише радује период у коме нам се полако прикључују друге колеге, старе и нове.
Од конкретних догађаја у вези са програмом, мислим да ћу заувек памтити долазак сценографије НТГента 2019. године јер је то био први камион који сам дочекала откад радим као продуценткиња програма.
Тијана: Ја сам 2012. године дошла у Београд на студије и мој први одлазак на Битеф је био следећег септембра, на 47. издање фестивала. Мислила сам да ћу ићи у позориште, а онда сам једне вечери била у неком камиону, негде у Ерпорт ситију и тако у камиону гледала представу Корнела Мундруца Тешко је бити бог. Мени, која сам у том тренутку тек завршила прву годину студија, то је било јако узбудљиво искуство које ме заправо привукло Битефу.
Никита: Последњих година сам нажалост врло мало боравио у Београду (што је можда такође један од разлога да поново дођем у Битеф), тако да сам доста тога пропустио… Али, наравно, као и сви други претпостављам, имам читаву галерију најразличитијих „битефосвских“ утисака, још из неких студентских дана, па надаље... Могао бих подужу листу да саставим од најразличитијих ствари. Ми редитељи смо сакупљачи свега и свачега. Ако бих ипак требало нешто да издвојим, онда би из неких сасвим личних разлога то био сусрет и разговор са Отомаром Крејчом. То је било доста давно, његово име новим генерацијама је сигуран сам непознато, али је својевремено то био један од најзначајнијих европских редитеља. Добио је и главну награду на Битефу за представу Три сестре. На сличан начин и овогодишњи фестивал мислим да ћу памтити, између осталог, по томе што га је отворио Боро Драшковић. Мислим да су то важне ствари.
Девојке, хероине и интернет
Како и фестивал треба да иде у корак са временом, шта је „традиционално“ што треба задржати, а шта иновативно што бисте унели?
Никита: Верујем да су старо и ново у позоришту увек у некој живој симбиози - једно је уграђено у друго. На сличан начин као што су повезани прошлост и будућност. Ми не живимо само у садашњости, већ такође у прошлости и будућности. У том смислу свака генерација препознаје нешто специфично своје у односу на свет и време у којем живи, сходно томе и реагује, непрестано проналази неку нову форму за свој израз, тако да се позориште у том смислу непрестано мења, али мислим да постоје ствари које увек препознајемо као добро позориште. Ако има маште, храбрости, страсти, а пре свега истинитости, за мене је то онда право позориште и препознајемо га у сваком времену, без обзира на форму. Наш „коселекторски” задатак је да то препознамо.
Ксенија: Мислим да традиционално треба користити Битефову позицију (која у односу на разне друге актере јесте привилегована) и ризиковати, са програмом, са публиком, са контекстом. Оно што се мени чини као Битефова традиција је и трагање за непроживљеним, невиђеним и прогресивним.
3х3 : 3
Њих деветоро из иницијативног одбора написало је у првом уводнику Битефа: „БИТЕФ 212 нема готову формулу нових позоришних тенденција под коју жели да подведе све учеснике фестивала, али је сигурно да нове позоришне тенденције нису јучерашња авангарда, већ позориште будућности. БИТЕФ 212 би желео да све оне трупе које у овом тренутку истински трагају за новим садржајима и формама сретну се током септембра у Београду и прикажу шта сматрају новим у времену у коме живимо.“
Имате ли вас троје данас формулу за нове позоришне тенденције?
Ксенија: Не знам да ли је оно што имамо баш формула, али знам да смо се лако сложили да будемо радознали и отворени. И да, као што је њих деветоро знало да из сусрета и размене може доћи опет нешто ново или другачије, тако се и ми ослањамо на односе и њихову изградњу.
Тијана: Мислим да и даље нема готове формуле. Сваки тренутак са собом доноси и неке нове тенденције, уметнице и уметнике који их откривају, дефинишу и редефинишу, успостављају и руше. Наш задатак је да наставимо да одржавамо живом Битефову потрагу за њима.
Никита: Наравно да имамо. Шалим се... Не постоји та формула, а озбиљно питање је и шта су „нове позоришне тенденције“? Али да можда не ширимо превише ту тему сада... Оно што су пре 57 година у свом уводнику чланови првог одбора навели очигледно је било добро посејано.
Путовања, екологија, политика/револуција
Кад смо код корака са временом, живимо у турбулентном периоду. Која је улога једног позоришног фестивала, а и уметности уопште у таквим временима? Судећи по селекцији и оном што су учесници имали да кажу, рекло би се ангажована. Да ли је само та? Или је увек ангажована?
Тијана: Увек је ангажована. Оног тренутка кад је неко осетио потребу да ствара, да преиспитује одређене теме, да се обрати свету, већ тада је та уметност постала ангажована. Фестивали су ту да доведу пред публику оне уметничке радове који ће имати смисла у друштвеном контексту у ком се приказују - кроз бављење нечим што је важно и познато за тај контекст или кроз отварање нових и непознатих перспектива и питања о свету.
Ксенија: Уметност, фестивал, одлазак у продавницу - све политички чинови par excellence исто као што је изостанак политичности јасан политички чин. Улога фестивала попут Битефа у овом времену није једна већ многострука, али за мене је најважнија еманципаторска улога која се огледа у контекстуализацији или у начину на који одређени радови постоје у нашој средини - како их ми као селекторски тим уводимо и како заједница даље реагује на њих.
Никита: Свако време је за позориште турбулентно... Као што сам већ рекао, улога фестивала је вишеструко сложена, али један од његових постојанијих задатака свакако јесте да буде „савест“ свога времена.
У доба куге, колере и ковида
И за крај да се осврнемо и на слоган, па нам реците у чему је по Вама снага Битефа који опстаје већ педесет седам година?
Ксенија: Коначно лако питање! :)
Снага је у људима, у заједници и радозналости.
Тијана: У спремности на промене.
Никита: Снага је у даровитим, креативним људима, којих срећом увек има довољно да непрестано подмлађују Битеф.
