Божанствена комедија

погледај видео

О селекцији

У креирању новог издања Битефа, а уз уважавање и поштовање наслеђа претходног уметничког руководства, које је имало значајан утицај на обликовање идентитета фестивала, коселекторски тим је одлучио да ове године задржи Пролог као тачку повезивања која има за циљ одржавање континуитета са претходним фестивалским издањима. Избор да се Пролог прихвати као средство континуитета није само чин поштовања већ је истовремено у складу с неговањем колективног рада и уважавања многострукости гласова и перспектива. У складу с тим, у Прологу 57. Битефа, ван такмичарске селекције, наћи ће се представа Божанствена комедија редитеља Франка Kасторфа, у продукцији Београдског драмског позоришта. Изузетно разиграно извођење ансамбла, те вишезначност текста, сценског простора, музике и покрета, коју Kасторф вешто користи, уједињено доприносе снази ове критике конзумеризма у данашњем неолибералном капитализму, који се подједнако вешто репродукује у свим временима.

О представи

Најкраћи садржај Божанствене комедије је следећи: на дан јубилеја, док папа Бонифације свима показује своју моћ и док се хришћани окупљају око њега, Данте лута по мрачној шуми. Спасава га Вергилије који га води да разгледа пакао и чистилиште, а после тога се са Беатричом пење у рај и допире до лица божјег. Алегоријски, Данте је душа, Вергилије - разум, Беатриче - милост, љубав. Цела Божанствена комедија је подељена у три дела: „Пакао“, „Рај“ и „Чистилиште“, са по тридесет три песме, с тим што први део, „Пакао“, има и уводну песму, дакле тридесет четири певања. Сва три дела, писана у терцинама, у последњем стиху имају реч „звезда“ да би подсетили на једини прави циљ, на тежњу ка свету светлости. Дантеова поетска душа пронашла је начин да изрази сва осећања, све природне појаве, све жудње духа. Он је песник драме и лирског начина казивања, песник комичног исказа и реализма, песник осећања и неизрецивих појмова. (…) У овом делу песник силази у таму људског греха и стиже до светлости и ослобођења од њега, а на своме путу кроз три загробна царста он обухвата небо и земљу, време и вечност, божанско и људско. То је трагање људске душе за апсолутном срећом, слободом, миром и коначним просветљењем.

Из предговора Божанственој комедији Драгана Мраовића

О аутору

ФРАНK KАСТОРФ рођен је у Источном Берлину 1951. године. Студирао је режију на Универзитету Хумболт. Kаријеру  је започео као драматург у позоришту Сенфтенберг, а касније и као редитељ у позоришту Бранденбург. Од 1981. године, па све до политички мотивисаног отпуштања 1985, био је на челу Драмске секције позоришта Анклам.

Наредних година у градским позориштима широм Источне Немачке режира драме Гетеа, Лорке, Шекспира, Лесинга, Ибзена, Брехта, као и неколико драма Хајнера Милера. Од 1988. његове представе изводе се у Немачкој и Швајцарској. Од 1990. до 1992. редитељ је у Дојчес театру у Берлину. Затим долази на место уметничког директора чувеног позоришта Фолксбине на Тргу Розе Луксембург у Берлину, где је његова представа Разбојници већ била симбол непоколебљивог савременог позоришта деведесетих.

Под његовим вођством, Фолксбине постаје угледна и у свету позната институција која је имала огроман утицај на немачко позориште и чије представе обилазе све континенте. Са представом У Москву, у Москву  2011. учествује на Битефу. Среће се са сценографом Александром Денићем, који постаје део његовог ауторског тима, дајући Kасторфу нов, чудесан амбијент за његова дела.

Франк Kасторф је радио и као гостујући редитељ у другим позориштима и операма у градовима као што су Базел, Хамбург, Минхен, Штокхолм, Беч, Цирих, Kопенхаген, Сао Пауло, Штутгарт, Париз. Током каријере дуге двадесет пет година поставио је више од сто представа.

Добио је многе престижне награде за свој рад, између осталих и Награду града Берлина, награду Међународног позоришног Института, награду „Нестрој“, Шилерову награду, Златни ловоров венац на фестивалу МЕСС, награду „Фауст“... Kасторф је члан Берлинске академије уметности, Немачке академије сценских уметности и члан Баварске академије лепих уметности.

Добио је многе престижне награде за свој рад, између осталих и Награду града Берлина, награду Међународног позоришног Института, награду „Нестрој“, Шилерову награду, Златни ловоров венац на фестивалу МЕСС, награду „Фауст“... Kасторф је члан Берлинске академије уметности, Немачке академије сценских уметности и члан Баварске академије лепих уметности.

Изводи из критика

Подухват сезоне, петосатни „монстр пројекат“ једног институционалног позоришта (БДП-а) и једног од највећих немачких и светских редитеља, Немца Франка Касторфа. Он је, без имало спуштања летвице очекивања и од себе и од сарадника (јер, је л’, ради у Београду, а не у Берлину), сасвим у свом стилу, прожимањем театарске и филмске поетике, створио веома радикалну, надахнуту и духовиту деконструкцију Дантеове Божанствене комедије, а у коју је инкорпорирана грађа из Голмановог страха од пенала Петера Хандкеа, као и из других књижевних текстова.
Иван Меденица, „Свет без мушкараца“, НИН

Особеност Касторфовог проседеа, али и опште стилско својство постдрамског театра (чији је један од најбољих примера баш рад овог немачког редитеља) јесте да ти материјали нису хијерархијски организовани, да није реч о интерполацији споредних текстова у главни. (…) Међутим, као што је у оваквој врсти позоришта, а због преобиља материјала, опажање нужно селективно, тако је и његова рецепција крајње субјективна, своди се на интимна асоцијативна повезивања сваког појединачног гледаоца.

Оваква рецепција не заснива се само на арбитрарној монтажи различитих текстова већ и на одговарајућој природи осталих, нелингвистичких сценских знакова. У представама Франка Касторфа сви су ти позоришни знакови - сценографски, костимски, кореографски, глумачки, музички и други - изузетно маштовити, густи, обилати, набијени разноврсним, противречним и несистематизованим значењима.

(…)

Може да се натеже концептуално тумачење да је такав раскорак у духу постмодерног колажирања, опште редитељеве деконструкције, али би оно било вероватно нетачно, док се главна вредност оваквог раскорака налази у нечему другом. У томе што су наши, пре свега млади глумци пружили све што знају, чему су их учили. То је дирљиво само по себи, али је права дирљивост произашла из контраста опорости, грубости и отуђености модерног света голмана Блоха и његових жена, и узвишености и етеричности односа Дантеа и Беатриче (Александар Радојичић и Дуња Стојановић). Блох убија жену без разлога, Данте воли жену такође без разлога, само из чистоте своје душе... Ако овакав крај текста звучи патетично, то је зато што је исти ефекат оставио и крај представе, с појавом Дантеа и Беатриче. Цинични критичар би рекао да је цинични редитељ коначно попустио и завршио бар једну представу у сентименталном тону.
Иван Меденица, „Касторфов божанствени пенал“, НИН