Антигона у Амазону

О селекцији

Антигона у Амазону градског позоришта НТГент из Белгије представа је у којој се још једна митска и античка женска фигура ишчитава и интерпретира на нов и актуелан начин кроз преплитање са савременим контекстом. Чувени швајцарски редитељ Мило Рау, добро познат Битефовој публици, овим радом завршава своју трилогију која реинтерпретира античке митове. За потребе рада на овој представи Рау са својим тимом одлази у Бразил, где шуме и природу прождиру капитализам и ватра и где 1% становништва поседује 45% земље, и реализује представу са МСТ (Movimento dos Trabalhadores Sem Terra), највећим (земљо)радничким покретом без власништва над земљом. Четворо извођача на сцени и још много учесника, припадника староседелачких народа Бразила, присутних кроз видео-пројекције, рекреирају причу Антигоне смештајући је у контекст конкретног догађаја из 1996. године. Рау се све време креће између видеа и одигравања догађаја уживо на сцени, између античке драме и документарног материјала, између реалности и фикције. Тиме се у сценском простору, с једне стране омеђеном земљом, а са друге платном које нас уводи у свет борбе бразилског становништва против неправде и насиља, главних тема Антигоне, креира алегоријска представа о борби људи за достојанствен живот. „Много је страшних ствари, ал’ од човека ништа страшније није“, говори Софокле у Антигони, а Рау, нажалост, потврђује да је данас та идеја још присутнија.

О представи

Очима МСТ-а: „Човек сече шуме у потрази за златом и другим минералима, узима енергију из река уз помоћ брана, тера децу шума да забораве родно тло и означава места где су живели њихови преци као своје власништво.“ Ово су нека од монструозних дела човека о којима вец́ у прологу амазонске трагедије пева хор чланова Movimento Sem Terra (МСТ), покрета беземљаша.

Налазимо се у Елдорадо дo Kаражас, дуж пута који пресеца државу Пара, којим се транспортују пољопривредни производи и ископани минерали са овог подручја, на путу на коме се догодио један од највец́их масакара пољопривредних радника и који игра централну улогу у представи. Град и даље у свом имену носи митску идеју колонизације, мит о Елдораду, изгубљеном златном граду усред јужноамеричке џунгле. Западни мит о освајању и напретку кроз цивилизацију повезан је са причом о уништавању природе, о насиљу, десетковању народа и уништавању култура.

Десетак дана кампујемо дуж овог пута и нисмо видели људе, аутобусе нити путничке аутомобиле. Једва да наилазимо на било какве трагове човека. Виђамо само огромне камионе који одвозе драгоцене сировине на међународна тржишта. Kако да променимо ситуацију која је, истовремено са савременим капитализмом, настала пре шест векова током колонизације?

O аутору

Мило Рау, рођен 1977. године у Берну, режисер је, писац и резиденцијални уметник у НТГенту. Рау је студирао социологију, германистику и романистику у Паризу, Берлину и Цириху, где су му, између осталих, предавали Пјер Бурдије и Цветан Тодоров. Критичари га називају „најутицајнијим“ (Цајт), „најнаграђиванијим“ (Суар), „најинтересантнијим“ (Стандард), „најконтроверзнијим“ (Република), „најскандалознијим“ (Њујорк тајмс) или „најамбициознијим“ (Гардијан) уметником нашег времена. Од 2002, потписује преко 50 представа, филмова, књига и акција.

Рауове позоришне продукције приказиване су на свим значајним међународним фестивалима, укључујући Берлински театертрефен, Фестивал у Авињону, Венецијанско бијенале, Бечки фестивал (Wiener Festwochen) и Фестивал уметности (Kunstfestivaldesarts) у Бриселу, а гостовале су у преко тридесет земаља широм света. Мило Рау је добитник многобројних награда, укључујући награду 3sat 2017, Поетску катедру за драму у Сарбрикену 2017, а као најмлађи уметник после Франка Касторфа и Пине Бауш добио је престижну ITI награду Светског дана позоришта 2016. године. Године 2017, Рау је проглашен режисером године у анкети коју је спровео Дојче бине. Године 2018, примио је Европску позоришну награду за свој рад, а 2019. постао је први уметник који је икада именован за придруженог уметника Европске асоцијације за позориште и перформанс (EASTAP). Године 2020. добио је престижну Песничку катедру у Минстеру за свој укупни уметнички опус. Његове представе проглашене су за „најбоље у години“ у критичарским анкетама у више од десет земаља. Године 2019. добио је почасни докторат Универзитета у Лунду у Шведској, а 2020. му је додељен почасни докторат Универзитета у Генту.

Од 1. јула 2023. Мило је уметнички директор Бечког фестивала.

Из критика

„Представа се развија у скоковима између фикције и реалности, од сцене са глумцима до становника Амазона на платну. Кроз фину монтажу видео снимака (Мориц вон Дунгерн и други), локације и приче стапају се у целину. Позориште је то које спаја светове.

...

Позоришним ствараоцима је намера, али чак и у представи, беземљаши су ти који се заправо боре. Ожалошћени од којих је састављен хор, својим певањем урезују сопствени револт у вашу душу.“

Луција вон Хетерен, Театеркрант