Ово је прва представа коју радиш у копродукцији са београдским позориштем. Можеш ли да нам кажеш нешто више о тој сарадњи?
- Ово је за мене изванредна ситуација јер је у питању копродукција где је пола екипе из Београда, пола из Љубљане. То је неки контекст који се мени јако свиђа за ову тему, тему екологије, коју ја мислим да морамо разумети као глобални проблем. Зато смо хтели да избегнемо то да је то ситуација Словенија-Србија, него да буде више као људска ситуација. Наравно Србија и Словенија имају с једне стране неку прошлост која их веже заједно, али у позоришту имају неке мало различите традиције. Мислим да смо ми то некако успешно превазишли и мислим да је екипа феноменална и било ми је задовољство радити са тим међународним тимом.
У свим својим представама бавиш се важним и актуелним друштвеним питањима. Како се твој поглед на свет и друштво променио од почетка каријере до сад?
- Бавио сам се до сада трима темама - једна је питање миграција, друго је питање услова рада, поготово људи који долазе из других земаља у Словенију и раде у неким нестандардним ситуацијама. Трећа тема је криза са угрожавањем животне средине. На неки начин мислим да су све три део истог проблема, односно истог феномена који мене јако интересује, а то је да је моменат у коме ми данас живимо јако насилан, само да је то насиље понекад баш видљиво, а понекад мање видљиво. На пример по питању миграција, то постане доста видљиво, али кад су у питању еколошке кризе то насиље је мање видљиво. Међутим начин живота у ком смо ми на неки начин заробљени и који живимо, производи јако насилне поступке према другим бићима, па и према људским бићима у неком мање привилегованом делу света. Све те теме мене лично интересују, не само као редитеља него и као човека и наравно кроз живот их некако истражујем, и мислим да и позориште прати моју позицију где се налазим у животу. Тренутно ме више интересује како да схватимо да тај свет не припада само људским бићима, него и другим бићима. Ако бисмо то стварно озбиљно схватили, мислим да бисмо могли да покренемо неки другачији начин живота.
Мислим да је обичан човек на Балкану угушен свакодневним проблемима и да нема капацитета да сагледа ширу слику. То што ми радимо у позоришту, то је неки затворен круг људи који се креће у позоришту и покреће та важна питања, али шта може да уради обичан човек и шта ми, из позиције уметника можемо да урадимо за њега?
- То је најгора ситуација, када позориште постане привилегија, у смислу да немаш времена ни енергије чак и новца да би ишао и гледао, не само позориште него читаву уметност у било ком облику. Мене лично интересује како кроз позориште схватамо да проблеми за које мислимо да су лични и да су само наши, су заправо проблеми баш много људи, али не само људи него и других бића. У том смислу, позориште нам пружа могућност да у живом свету око нас препознамо саборце, бића која су у истој бици у којој смо ми. Мислим да је позориште важно јер ту добијеш потврду тога да то што ти осећаш није само твоје и да је заправо тачно. Имаш неку слободу да озбиљно осетиш и поделиш то што иначе осећаш. Како отворити позориште за више људи, то је једно од главних питања. Ја покушавам да нађем неке теме које су теме свих нас. Поготово у нашим животима где непрестано треба да радимо, да се бавимо неким свакодневним проблемима, да преживимо од данас до сутра, понекад заборавимо на глобалне проблеме, али и даље их осећамо. Иако се активно не бавимо тим проблемима, они нас и даље погађају кроз неку емоцију или тескобу.
Где проналазиш формални оквир тога чиме ћеш се бавити, пошто говориш о пуно тема које су повезане једна са другом, како то уобличаваш у позориште?
- Просто живим те теме на неки начин, то значи да се тиме активно бавим и та форма се полако роди. Када започнем пројекат ништа није дефинисано, али размишљам о томе и тражим који би био смислени и добар начин да се та прича исприча, који би били поступци, у ком окружењу ми то радимо. Било ми је битно да „Будућност“ настане у овом оквиру и да се не бави нечим што је прва идеја којом би се неко бавио ако би разматрао екологију у Србији. Неко би могао рећи да је ова представа намењена на пример Хамбургу, или неком развијенијем подручју, богатијем друштву, а не нама, јер ми се бавимо неким основнијим питањима тренутно. Мислим да не треба да остајемо на том нивоу, већ да покушамо да не схватамо себе увек као жртве неке ситуације, него као становнике целог света. Нисмо сви једнако одговорни за стање у свету, али и даље смо сви део тог света и сви треба да нађемо начин да створимо уопште могућност да нека будућност постоји.
Које су следећа питања која би хтео да покренеш?
- Мислим да сам и даље у покушају да представим моменат у коме живимо као јако проблематичан и као јако насилан. Ако успемо да барем мало преиспитамо неке ствари које се догађају по инерцији, онда мислим да смо већ кренули неким путем и борба може да иде даље. Треба баш доста да се боримо и баш смо у лошој ситуацији, али ту видим неку могућност да се ствари заиста мењају. Кад почнемо да преиспитујемо неке ствари које сада сматрамо најнормалнијим, најобичнијим.
Конкретно, сада радим на пројекту који се дешава у Ротердаму у Холандији, где је на једном броду дошао пар врана из Индије. Заправо из Египта, али врста је из Индије. У Ротердаму су направили своју колонију и ту су живели 20 година без проблема, та колонија се ширила, достигла је број од 27 птица. 2014. холандска власт одлучила је да они представљају некакву опасност за будућност и одлучили су да их побију. Како је врана јако паметно биће, то је трајало 3-4 године али успели су то да ураде. Мени је сад интересантно да се то дешава у највећој луци у Европи, и све што се тамо дешава је опасност за нашу будућност, али не ових 25 врана.
Капитализам глобално доноси одређени начин живота, који ми све време све више усвајамо, али тренутно ми се чини да не видимо шта је алтернатива, шта може да дође после тога?
- Већ сама чињеница да не знамо како да замислимо шта је оно што би могло ово да наследи је део великог проблема. Ја за сад покушавам да створим само неки сензибилитет, сви то на неки начин знамо, али мени је битно да осетимо колико је то заправо штетно за све аспекте живота, како људског тако и других облика. Ја мислим да капитализам жели да нас убеди да је такмичење нешто што је природно, а да је управо супротно и да је у природи много више присутно сарађивање. Ако успемо да направимо тај ментални корак и покушамо да изађемо из овог воза који нас убеђује да је капитализам једини могућ и да је то највише што можемо да постигнемо, мислим да тек тад можемо да покренемо озбиљно размишљање шта је то што би могло да буде у будућности. Мислим да је тренутак у ком ми живимо илузија. Неки су више у илузији јер су више у некој привилегованој ситуацији, неки смо негде између где нас полако нешто удара, а и даље некако можемо да живимо, али све више људи је избачено из те зоне комфора.
Какви су твоји утисци о Битефу као фестивалу? Да ли мислиш да он има утицај на тренутну друштвену ситуацију, с обзиром да су нам то теме?
- Мислим да су међународни фестивали јако битни, јер доводе неке нове естетике и отварају прозоре да наша мала друштва устану. Жао ми је само што живимо у овој прекарној ситуацији где човек не може да узме 10 дана да погледа на миру програм целог фестивала, већ све време нешто обављамо, завршавамо, и идемо даље где нешто друго треба да обављамо. То је тренутно моја ситуација која ми се не свиђа и жао ми је што нисам довољно упознао овај фестивал. Али осећам да је јако битан, нарочито тамо где се дешава национализам и мистификација сопствене културе. Мислим да је јако битно да дође до сусрета са неким другим искуствима и културама да би могле да се преиспитују неке ствари, које су у малој средини узете као норма, као да не може боље од тога.
