Ovo je prva predstava koju radiš u koprodukciji sa beogradskim pozorištem. Možeš li da nam kažeš nešto više o toj saradnji?
- Ovo je za mene izvanredna situacija jer je u pitanju koprodukcija gde je pola ekipe iz Beograda, pola iz Ljubljane. To je neki kontekst koji se meni jako sviđa za ovu temu, temu ekologije, koju ja mislim da moramo razumeti kao globalni problem. Zato smo hteli da izbegnemo to da je to situacija Slovenija-Srbija, nego da bude više kao ljudska situacija. Naravno Srbija i Slovenija imaju s jedne strane neku prošlost koja ih veže zajedno, ali u pozorištu imaju neke malo različite tradicije. Mislim da smo mi to nekako uspešno prevazišli i mislim da je ekipa fenomenalna i bilo mi je zadovoljstvo raditi sa tim međunarodnim timom.
U svim svojim predstavama baviš se važnim i aktuelnim društvenim pitanjima. Kako se tvoj pogled na svet i društvo promenio od početka karijere do sad?
- Bavio sam se do sada trima temama - jedna je pitanje migracija, drugo je pitanje uslova rada, pogotovo ljudi koji dolaze iz drugih zemalja u Sloveniju i rade u nekim nestandardnim situacijama. Treća tema je kriza sa ugrožavanjem životne sredine. Na neki način mislim da su sve tri deo istog problema, odnosno istog fenomena koji mene jako interesuje, a to je da je momenat u kome mi danas živimo jako nasilan, samo da je to nasilje ponekad baš vidljivo, a ponekad manje vidljivo. Na primer po pitanju migracija, to postane dosta vidljivo, ali kad su u pitanju ekološke krize to nasilje je manje vidljivo. Međutim način života u kom smo mi na neki način zarobljeni i koji živimo, proizvodi jako nasilne postupke prema drugim bićima, pa i prema ljudskim bićima u nekom manje privilegovanom delu sveta. Sve te teme mene lično interesuju, ne samo kao reditelja nego i kao čoveka i naravno kroz život ih nekako istražujem, i mislim da i pozorište prati moju poziciju gde se nalazim u životu. Trenutno me više interesuje kako da shvatimo da taj svet ne pripada samo ljudskim bićima, nego i drugim bićima. Ako bismo to stvarno ozbiljno shvatili, mislim da bismo mogli da pokrenemo neki drugačiji način života.
Mislim da je običan čovek na Balkanu ugušen svakodnevnim problemima i da nema kapaciteta da sagleda širu sliku. To što mi radimo u pozorištu, to je neki zatvoren krug ljudi koji se kreće u pozorištu i pokreće ta važna pitanja, ali šta može da uradi običan čovek i šta mi, iz pozicije umetnika možemo da uradimo za njega?
- To je najgora situacija, kada pozorište postane privilegija, u smislu da nemaš vremena ni energije čak i novca da bi išao i gledao, ne samo pozorište nego čitavu umetnost u bilo kom obliku. Mene lično interesuje kako kroz pozorište shvatamo da problemi za koje mislimo da su lični i da su samo naši, su zapravo problemi baš mnogo ljudi, ali ne samo ljudi nego i drugih bića. U tom smislu, pozorište nam pruža mogućnost da u živom svetu oko nas prepoznamo saborce, bića koja su u istoj bici u kojoj smo mi. Mislim da je pozorište važno jer tu dobiješ potvrdu toga da to što ti osećaš nije samo tvoje i da je zapravo tačno. Imaš neku slobodu da ozbiljno osetiš i podeliš to što inače osećaš. Kako otvoriti pozorište za više ljudi, to je jedno od glavnih pitanja. Ja pokušavam da nađem neke teme koje su teme svih nas. Pogotovo u našim životima gde neprestano treba da radimo, da se bavimo nekim svakodnevnim problemima, da preživimo od danas do sutra, ponekad zaboravimo na globalne probleme, ali i dalje ih osećamo. Iako se aktivno ne bavimo tim problemima, oni nas i dalje pogađaju kroz neku emociju ili teskobu.
Gde pronalaziš formalni okvir toga čime ćeš se baviti, pošto govoriš o puno tema koje su povezane jedna sa drugom, kako to uobličavaš u pozorište?
- Prosto živim te teme na neki način, to znači da se time aktivno bavim i ta forma se polako rodi. Kada započnem projekat ništa nije definisano, ali razmišljam o tome i tražim koji bi bio smisleni i dobar način da se ta priča ispriča, koji bi bili postupci, u kom okruženju mi to radimo. Bilo mi je bitno da „Budućnost“ nastane u ovom okviru i da se ne bavi nečim što je prva ideja kojom bi se neko bavio ako bi razmatrao ekologiju u Srbiji. Neko bi mogao reći da je ova predstava namenjena na primer Hamburgu, ili nekom razvijenijem području, bogatijem društvu, a ne nama, jer mi se bavimo nekim osnovnijim pitanjima trenutno. Mislim da ne treba da ostajemo na tom nivou, već da pokušamo da ne shvatamo sebe uvek kao žrtve neke situacije, nego kao stanovnike celog sveta. Nismo svi jednako odgovorni za stanje u svetu, ali i dalje smo svi deo tog sveta i svi treba da nađemo način da stvorimo uopšte mogućnost da neka budućnost postoji.
Koje su sledeća pitanja koja bi hteo da pokreneš?
- Mislim da sam i dalje u pokušaju da predstavim momenat u kome živimo kao jako problematičan i kao jako nasilan. Ako uspemo da barem malo preispitamo neke stvari koje se događaju po inerciji, onda mislim da smo već krenuli nekim putem i borba može da ide dalje. Treba baš dosta da se borimo i baš smo u lošoj situaciji, ali tu vidim neku mogućnost da se stvari zaista menjaju. Kad počnemo da preispitujemo neke stvari koje sada smatramo najnormalnijim, najobičnijim.
Konkretno, sada radim na projektu koji se dešava u Roterdamu u Holandiji, gde je na jednom brodu došao par vrana iz Indije. Zapravo iz Egipta, ali vrsta je iz Indije. U Roterdamu su napravili svoju koloniju i tu su živeli 20 godina bez problema, ta kolonija se širila, dostigla je broj od 27 ptica. 2014. holandska vlast odlučila je da oni predstavljaju nekakvu opasnost za budućnost i odlučili su da ih pobiju. Kako je vrana jako pametno biće, to je trajalo 3-4 godine ali uspeli su to da urade. Meni je sad interesantno da se to dešava u najvećoj luci u Evropi, i sve što se tamo dešava je opasnost za našu budućnost, ali ne ovih 25 vrana.
Kapitalizam globalno donosi određeni način života, koji mi sve vreme sve više usvajamo, ali trenutno mi se čini da ne vidimo šta je alternativa, šta može da dođe posle toga?
- Već sama činjenica da ne znamo kako da zamislimo šta je ono što bi moglo ovo da nasledi je deo velikog problema. Ja za sad pokušavam da stvorim samo neki senzibilitet, svi to na neki način znamo, ali meni je bitno da osetimo koliko je to zapravo štetno za sve aspekte života, kako ljudskog tako i drugih oblika. Ja mislim da kapitalizam želi da nas ubedi da je takmičenje nešto što je prirodno, a da je upravo suprotno i da je u prirodi mnogo više prisutno sarađivanje. Ako uspemo da napravimo taj mentalni korak i pokušamo da izađemo iz ovog voza koji nas ubeđuje da je kapitalizam jedini moguć i da je to najviše što možemo da postignemo, mislim da tek tad možemo da pokrenemo ozbiljno razmišljanje šta je to što bi moglo da bude u budućnosti. Mislim da je trenutak u kom mi živimo iluzija. Neki su više u iluziji jer su više u nekoj privilegovanoj situaciji, neki smo negde između gde nas polako nešto udara, a i dalje nekako možemo da živimo, ali sve više ljudi je izbačeno iz te zone komfora.
Kakvi su tvoji utisci o Bitefu kao festivalu? Da li misliš da on ima uticaj na trenutnu društvenu situaciju, s obzirom da su nam to teme?
- Mislim da su međunarodni festivali jako bitni, jer dovode neke nove estetike i otvaraju prozore da naša mala društva ustanu. Žao mi je samo što živimo u ovoj prekarnoj situaciji gde čovek ne može da uzme 10 dana da pogleda na miru program celog festivala, već sve vreme nešto obavljamo, završavamo, i idemo dalje gde nešto drugo treba da obavljamo. To je trenutno moja situacija koja mi se ne sviđa i žao mi je što nisam dovoljno upoznao ovaj festival. Ali osećam da je jako bitan, naročito tamo gde se dešava nacionalizam i mistifikacija sopstvene kulture. Mislim da je jako bitno da dođe do susreta sa nekim drugim iskustvima i kulturama da bi mogle da se preispituju neke stvari, koje su u maloj sredini uzete kao norma, kao da ne može bolje od toga.
