Зашто баш this is my truth, tell me yours? Истраживали смо одакле је цитат и пронашли смо свашта - од албума Manic Street Preachers до изјава политичара. Који од цитата је заправо послужио у овом случају и да ли кроз наслов позиваш и публику на размену искустава?
- Да, идеја је тог наслова да почнемо међусобно дијелити своје истине, оне тешке, скривене дијелове себе, а не да разговарамо само размјеном својих слика које су пожељне и лијепе, које данас доминирају јавним простором. Оригинални цитати преузети су из скроз других контекста, али код преузимања ми је мање било важно њихово оригинално значење, а више поетичност те реченице. Осим тога, била ми је битна референцијалност јер вјерујем да је сувремена умјетност саткана од референци на прошла умјетничка дјела - што је и видљиво у мојој представи гдје се пуно реферирам на неке друге радове, било оне на којима сам сама радила, било неке „култне“ радове из повијести.
Формат предавања-перформанса је веома необичан. Иако користиш некласичну форму чини ми се да су гледаоци веома активно гледали и реаговали афирмативно. С обзиром на анксиозност пред публиком о којој говориш на почетку представе, да ли си имала дилеме у избору формата и како ће га публика прихватити?
- О формату представе нисам претјерано размишљала унапријед, представа је настала врло „органски“, али с обзиром на то да сам писала докторат о lecture-performance-у могуће да је тај жанр био доста присутан у мени. Но, ја мислим да моја представа није „само“ предавање-перформанс, ту има и елемената stand-up-а и референци које сам већ спомињала и „чисто“ театарских поступака, тако да је цијела ствар комплекснија од ослањања на предавачки формат.
Док сам гледала представу, размишљала сам о храбрости. Могла си да напишеш текст, да преточиш своје искуство у сценарио, даш другоме да га одглуми, али ниси то урадила. Одлучила си да лично проговориш о свом искуству. Да ли икада престане да буде тешко и страшно оголити се пред публиком? Како си се припремала за то?
- Па већину огољавања сам заправо „обавила“ у књизи, рекла бих да је то био најтежи део, рећи те неке ствари којих ме дуго времена било срам везано за сексуалност. Од књиге је сада прошло већ пуно времена и мене је престало бити срам тако да ми говорење о тим стварима с позорнице није било проблем. Други дио храбрости везан је за тај неки „обрачун“ с мачизмом и нарцизмом у умјетности, за то је дефинитивно требало храбрости, и рекла бих да ми је у охрабривању ту највише помогла психотерапија на коју идем већ дуги низ година, а којом се сада бавим и као терапеуткиња. Исто вриједи и за одлуку да направим ауторски пројект у казалишту, с обзиром на то да сам претходно доминантно радила као сурадница, и да тај пројект сама и одиграм.
Како је текао процес одабира материјала за представу и да ли си научила нешто из целокупног процеса припреме и извођења што желиш да примениш на остале дисциплине у којима делујеш?
- Волим рећи да је представа истовремено настајала десет година и десет дана. Мислим да су процеси у умјетности често непредвидљиви и да их се тешко да јасно дефинирати. Ја сам дуго скупљала храброст да направим ауторски пројект, да станем на позорницу, и паралелно с тиме развијала неке материјале, размишљала о томе шта и како желим да буде у тој представи. Онда сам стигла у Љубљану, на програм развоја пројеката који се зове PARL - Performance Art Research Ljubljana, гдје сам добила дворану на десет дана и десет људи који су ме сваки дан долазили гледати, и ту се цијела ствар преокренула и кренула у скроз новом смјеру. Што сам научила? Да умјетност може истовремено бити и паметна и особна, и интимна и критична. Мислим то сам и прије знала, али сам сада самој себи доказала да и ја могу направити такву представу, то ми је непроцјењиво.
Када си ишчитавала колико пута си у мејловима споменула речи тинитус и патријархат, нисам могла да се одупрем асоцијацији да ми је тај речитатив личио на diss track, као својеврсни напад на та два појма. Касније сам покушавала да схватим како је за мене повезан тинитус са патријархатом, и успела сам да то кратко спакујем у пар речи - постоји, не доприноси, много смета и омета. Где је за тебе тачка спајања између тинитуса и патријархата?
- Занимљива ми је ова интерпретација с diss track-ом, нисам о томе тако размишљала, али свиђа ми се. Како кажем у представи, мени је тај спој врло једноставан - то су двије ствари које ме јебу у мозак, једна од рођења, друга задњих 13 година. А трајање те сцене свједочи о количини тог јебања у мозак.
Учинило ми се веома важним што си се осврнула и на тему (не)одговорности. Шта за тебе значи одговорна уметност и одговоран уметник?
- Па тај слој представе ми је особно можда најбитнији јер сам се нагледала толико бесмисла у казалишту и на филму да се често питам што то сви скупа радимо. Одговорност је по мени ужасно важна за све особе које дјелују јавно, а умјетници у том смислу често пролазе испод радара јер им друштвени статус омогућује одређену врсту имунитета. На умјетнике као друштво гледамо као на нека посебна, повлашћена бића, и ја сам некада тако гледала на њих, а онда кад сам се почела бавити умјетношћу схватила сам да је то нешто од чега се сви скупа требамо излијечити јер је јако деструктивно - и за публику и за умјетнике/це.
И за крај интервјуа (као и у представи), мислиш ли да ће уметност икада бити слободна?
- Знам да знаш да је ово реторичко питање.
