Zašto baš this is my truth, tell me yours? Istraživali smo odakle je citat i pronašli smo svašta - od albuma Manic Street Preachers do izjava političara. Koji od citata je zapravo poslužio u ovom slučaju i da li kroz naslov pozivaš i publiku na razmenu iskustava?
- Da, ideja je tog naslova da počnemo međusobno dijeliti svoje istine, one teške, skrivene dijelove sebe, a ne da razgovaramo samo razmjenom svojih slika koje su poželjne i lijepe, koje danas dominiraju javnim prostorom. Originalni citati preuzeti su iz skroz drugih konteksta, ali kod preuzimanja mi je manje bilo važno njihovo originalno značenje, a više poetičnost te rečenice. Osim toga, bila mi je bitna referencijalnost jer vjerujem da je suvremena umjetnost satkana od referenci na prošla umjetnička djela - što je i vidljivo u mojoj predstavi gdje se puno referiram na neke druge radove, bilo one na kojima sam sama radila, bilo neke „kultne“ radove iz povijesti.
Format predavanja-performansa je veoma neobičan. Iako koristiš neklasičnu formu čini mi se da su gledaoci veoma aktivno gledali i reagovali afirmativno. S obzirom na anksioznost pred publikom o kojoj govoriš na početku predstave, da li si imala dileme u izboru formata i kako će ga publika prihvatiti?
- O formatu predstave nisam pretjerano razmišljala unaprijed, predstava je nastala vrlo „organski“, ali s obzirom na to da sam pisala doktorat o lecture-performance-u moguće da je taj žanr bio dosta prisutan u meni. No, ja mislim da moja predstava nije „samo“ predavanje-performans, tu ima i elemenata stand-up-a i referenci koje sam već spominjala i „čisto“ teatarskih postupaka, tako da je cijela stvar kompleksnija od oslanjanja na predavački format.
Dok sam gledala predstavu, razmišljala sam o hrabrosti. Mogla si da napišeš tekst, da pretočiš svoje iskustvo u scenario, daš drugome da ga odglumi, ali nisi to uradila. Odlučila si da lično progovoriš o svom iskustvu. Da li ikada prestane da bude teško i strašno ogoliti se pred publikom? Kako si se pripremala za to?
- Pa većinu ogoljavanja sam zapravo „obavila“ u knjizi, rekla bih da je to bio najteži deo, reći te neke stvari kojih me dugo vremena bilo sram vezano za seksualnost. Od knjige je sada prošlo već puno vremena i mene je prestalo biti sram tako da mi govorenje o tim stvarima s pozornice nije bilo problem. Drugi dio hrabrosti vezan je za taj neki „obračun“ s mačizmom i narcizmom u umjetnosti, za to je definitivno trebalo hrabrosti, i rekla bih da mi je u ohrabrivanju tu najviše pomogla psihoterapija na koju idem već dugi niz godina, a kojom se sada bavim i kao terapeutkinja. Isto vrijedi i za odluku da napravim autorski projekt u kazalištu, s obzirom na to da sam prethodno dominantno radila kao suradnica, i da taj projekt sama i odigram.
Kako je tekao proces odabira materijala za predstavu i da li si naučila nešto iz celokupnog procesa pripreme i izvođenja što želiš da primeniš na ostale discipline u kojima deluješ?
- Volim reći da je predstava istovremeno nastajala deset godina i deset dana. Mislim da su procesi u umjetnosti često nepredvidljivi i da ih se teško da jasno definirati. Ja sam dugo skupljala hrabrost da napravim autorski projekt, da stanem na pozornicu, i paralelno s time razvijala neke materijale, razmišljala o tome šta i kako želim da bude u toj predstavi. Onda sam stigla u Ljubljanu, na program razvoja projekata koji se zove PARL - Performance Art Research Ljubljana, gdje sam dobila dvoranu na deset dana i deset ljudi koji su me svaki dan dolazili gledati, i tu se cijela stvar preokrenula i krenula u skroz novom smjeru. Što sam naučila? Da umjetnost može istovremeno biti i pametna i osobna, i intimna i kritična. Mislim to sam i prije znala, ali sam sada samoj sebi dokazala da i ja mogu napraviti takvu predstavu, to mi je neprocjenjivo.
Kada si iščitavala koliko puta si u mejlovima spomenula reči tinitus i patrijarhat, nisam mogla da se oduprem asocijaciji da mi je taj rečitativ ličio na diss track, kao svojevrsni napad na ta dva pojma. Kasnije sam pokušavala da shvatim kako je za mene povezan tinitus sa patrijarhatom, i uspela sam da to kratko spakujem u par reči - postoji, ne doprinosi, mnogo smeta i ometa. Gde je za tebe tačka spajanja između tinitusa i patrijarhata?
- Zanimljiva mi je ova interpretacija s diss track-om, nisam o tome tako razmišljala, ali sviđa mi se. Kako kažem u predstavi, meni je taj spoj vrlo jednostavan - to su dvije stvari koje me jebu u mozak, jedna od rođenja, druga zadnjih 13 godina. A trajanje te scene svjedoči o količini tog jebanja u mozak.
Učinilo mi se veoma važnim što si se osvrnula i na temu (ne)odgovornosti. Šta za tebe znači odgovorna umetnost i odgovoran umetnik?
- Pa taj sloj predstave mi je osobno možda najbitniji jer sam se nagledala toliko besmisla u kazalištu i na filmu da se često pitam što to svi skupa radimo. Odgovornost je po meni užasno važna za sve osobe koje djeluju javno, a umjetnici u tom smislu često prolaze ispod radara jer im društveni status omogućuje određenu vrstu imuniteta. Na umjetnike kao društvo gledamo kao na neka posebna, povlašćena bića, i ja sam nekada tako gledala na njih, a onda kad sam se počela baviti umjetnošću shvatila sam da je to nešto od čega se svi skupa trebamo izliječiti jer je jako destruktivno - i za publiku i za umjetnike/ce.
I za kraj intervjua (kao i u predstavi), misliš li da će umetnost ikada biti slobodna?
- Znam da znaš da je ovo retoričko pitanje.
