Назив трилогије Cadela Força преведено је као Снага кучке. Шта за тебе значи тај наслов? Чија је снага о којој говориш?
- Морам да кажем да наслов није тако лако преводив. Ради се о две речи које једна са другом нису у придевском односу. Не ради се о снази кучке. Cadela и Força су две речи стављене једна поред друге, оне нису у корелацији. Истовремено позвани смо да сами тражимо везу у наслову, посебно на плану комплетне трилогије која третира теме сексуалног насиља и силовања и ониме што се дешава после трауме.
Да ли говориш о снази над кучком или снази кучке? То су биле везе које сам сама несвесно уочила.
- Снага или сила, део је свега, посебно када говоримо о насиљу и ономе што се деси после насиља. Зато снага не може бити придев ничему. Снага и сила је присутна у оба дела самог чина насиља. Чинити, проузроковати, патити а истовремено преживети.
У контексту представе често се помиње твоје лично искуство силовања пре десет година. Да ли је лако оголити се на сцени уз тему која је лична? Које су границе личног у твом раду?
- Није био мој избор да говорим о свом личном искуству. Нисам ни почела да правим представу због мог личног искуства. И то је занимљиво јер наравно кад почнеш рад размишљаш - добро, направићу представу о овој трауми. Ипак рад на овом пројекту није почео из такве мотивације. Била сам потпуно опседнута причом о Пипи Баки, причама о другим женама које су трагично завршиле, причама о масовним силовањима попут оне у граду Хуарезу у Мексику током деведесетих година прошлог века. Ти стварни догађаји су били велика инспирација. Инспирисала ме је и историја перформанса и како су се жене суочавале са тим кроз сопствена тела. У сред свега тога, имплицирано је моје лично искуство. Ја своје искуство не користим драматуршки.
У најави представе помињеш литературу коју користиш. Ради се о књигама Бела хаљина, Натали Леже и 2666 Роберта Болања. Бела хаљина која описује трагичну смрт Пипе Баке, италијанске уметнице перформанса, која је била силована и убијена док је стопирала у белој венчаници на путу од Италије до Блиског Истока док роман 2666 кроз фикцију обрађује случај масовних фемицида у граду Хуарезу. На који начин користиш ову литературу у представи?
- Књига Роберта Болања је велика инспирација за представу. Ја сам опседнута начином на који је писао о злочинима у граду Хуарезу који се у књизи зове Света Тереза. Све што је описао се заиста десило али начин на који смешта стварне догађаје у фикцију је заиста прелеп. Постоје, на неки начин, паралеле између његове структуре и моје представе. Начин на који је желео да исприча те приче и како је желео да их споји са фикцијом, са уметношћу, са историјом уметности је близак представи. Ја не правим документарну представу. Ја радим на такав начин да је уметност све време присутна и додирује те истините приче.
У првом делу представе држим предавање и цитирам ауторе које помињем у програму. У другом делу су они видљиви путем видеа. Све што користим као референцу на сцени означавам јасним навођењем библиографије.
Правиш густо ткање различитих материјала, инспирисаних реалним догађајима, који су путем уметности прешли границу између фикције и стварности и све то претвараш у ново дело.
- Да, то је ново дело због начина на који ја видим те приче и како их сценски обликујем. Све те инспирације су на неки чудан начин у контакту једне са другима. То није хронолошки, не иде редом већ су то сећања сексуалног насиља и као таква, она су збуњујућа.
Говорите о важној друштвеној и политичкој теми. Већина представа овогодишње селекције се бави ангажованим друштвеним питањима. Да ли мислиш да позориште може да мења свет?
- Не. Категорично не. Али друштвени утицај, мали, је могућ. Ја не волим израз друштвено у корелацији са позориштем. Онда се осећам као да сам неки bullshit уметник који мисли да уметност мења ствари. Ја нисам таква особа. Али. Некад се деси нешто. Са овом представом сам искусила да ми људи говоре ствари попут тога да нису могли пре да говоре о силовању а сада смеју. Искусила сам да је након гледања жена пријавила свог мужа полицији. То се заиста десило. За мене лично је могућ покрет, акција када видиш причу са којом можеш да се повежеш. У том смислу постоји снага театралности и то не могу да игноришем.
Када уметници сматрају сами себе политичним, за мене ту постоји проблем. Када је уметност заиста политична ти не знаш шта ће се десити после представе. Ти заиста не знаш да ли ће се људи укључити, ангажовати или мислити да причаш глупости. Да ли ће бити емотивни или ће напустити салу. Ми то не знамо. И зато ја не могу да кажем - здраво људи, овде сам и хоћу да се бавим политичким позориштем. Наше постојање је политичко. Наравно да када причамо о силовању, причамо о политичком аспекту нашег друштва, али ја то не могу тврдити пре извођења, пре самог покушаја да спојимо све те елементе. Ако се политички аспект промене догоди, то је заиста невероватно. Бићу срећна ако представа учини животе људи бољим. Али не могу да кажем да је то оно што желим или што ћу учинити. То је нека врста моћи, а за жене попут мене је тешко да говоре о моћи. Ја се не проналазим у дискурсу girl power, за мене то ништа не значи. Тако да, заиста ми је драго ако се нека реакција догоди, али ја нећу радити ствари да бих продрмала друштво, да бих скандализовала. Ја се бавим позориштем. Пишем, истражујем и ако то има одјека, одлично.
Због тематике и перформанса којем подвргаваш своје тело, често се у медијима твоје дело представља контроверзним.
- Нешто се деси када жене редитељи хоће да се дотакну насилних тема. Ми смо навикнути да посматрамо мушкарце редитеље који обрађују различите теме насиља. Али да бисмо причале о насиљу према женама морамо да га приметимо у просторији. Не радим ствари јер желим да шокирам или да направим скандал. Сличан ми је став као на тему политичког. Радим ствари које морам да урадим јер је то представа какву желим да направим. Ово су ствари које желим да кажем, ово је начин на који пишем текст, ово је начин на који ме интересује поезија, уметност. Истовремено, дискусије о сексуалном насиљу су и даље табу у нашем друштву. Можемо да кажемо да се о томе прича, али силовања се и даље дешавају, на исти начин као и до сада.
У Србији се суочавамо са огромним бројем фемицида.
- Знам, а слично је и у Бразилу. Када размишљам о томе увек се сетим Одри Лорд, која је држала предавање на универзитету када ју је студент прекинуо и рекао да су уморни од слушања речи патријархат. А онда се она смеје и каже му „јеби се, то не смеш да кажеш јер смо тек почели да причамо о патријархату“. Ова тема није обрађена. Зашто су жене силоване сваког дана? Самим тим та тема није завршена.
Током извођења конзумираш date rape дрогу. Kоја је граница твоје контроле над извођењем?
- Да, ја попијем дрогу која се иначе сипа женама у пиће и за мене је то перформативни чин на сцени. Нисам прва уметница која се подвргавала таквим средствима. За мене је важно као извођача да доживим искуство да неко нестаје пред тобом, што могу да упоредим са падањем у сан, губитком свести. Не могу да радим ову представу а да себе саму не подвргнем том осећању нестајања. Стварно је јер је извођење.
Да ли то мења саму представу? Колико си свесна тих промена?
- Да, мења представу. Некад заспим, некад се пробудим и то мења моју перцепцију представе. То је и нека врста тренинга. Попут Марине Абрамовић, која исто говори да се спрема, да припрема тело - то је иста ствар. Вежбаш тело да уради неке ствари, то је део самог процеса.
Како се ради о трилогији, о чему ће бити други и трећи део?
- Други део ће се звати Братство и биће о позоришту. Премијера ће бити изведена у Бриселу следеће године у мају. Трећи део је и даље далеко.
.jpg)