Naziv trilogije Cadela Força prevedeno je kao Snaga kučke. Šta za tebe znači taj naslov? Čija je snaga o kojoj govoriš?
- Moram da kažem da naslov nije tako lako prevodiv. Radi se o dve reči koje jedna sa drugom nisu u pridevskom odnosu. Ne radi se o snazi kučke. Cadela i Força su dve reči stavljene jedna pored druge, one nisu u korelaciji. Istovremeno pozvani smo da sami tražimo vezu u naslovu, posebno na planu kompletne trilogije koja tretira teme seksualnog nasilja i silovanja i onime što se dešava posle traume.
Da li govoriš o snazi nad kučkom ili snazi kučke? To su bile veze koje sam sama nesvesno uočila.
- Snaga ili sila, deo je svega, posebno kada govorimo o nasilju i onome što se desi posle nasilja. Zato snaga ne može biti pridev ničemu. Snaga i sila je prisutna u oba dela samog čina nasilja. Činiti, prouzrokovati, patiti a istovremeno preživeti.
U kontekstu predstave često se pominje tvoje lično iskustvo silovanja pre deset godina. Da li je lako ogoliti se na sceni uz temu koja je lična? Koje su granice ličnog u tvom radu?
- Nije bio moj izbor da govorim o svom ličnom iskustvu. Nisam ni počela da pravim predstavu zbog mog ličnog iskustva. I to je zanimljivo jer naravno kad počneš rad razmišljaš - dobro, napraviću predstavu o ovoj traumi. Ipak rad na ovom projektu nije počeo iz takve motivacije. Bila sam potpuno opsednuta pričom o Pipi Baki, pričama o drugim ženama koje su tragično završile, pričama o masovnim silovanjima poput one u gradu Huarezu u Meksiku tokom devedesetih godina prošlog veka. Ti stvarni događaji su bili velika inspiracija. Inspirisala me je i istorija performansa i kako su se žene suočavale sa tim kroz sopstvena tela. U sred svega toga, implicirano je moje lično iskustvo. Ja svoje iskustvo ne koristim dramaturški.
U najavi predstave pominješ literaturu koju koristiš. Radi se o knjigama Bela haljina, Natali Leže i 2666 Roberta Bolanja. Bela haljina koja opisuje tragičnu smrt Pipe Bake, italijanske umetnice performansa, koja je bila silovana i ubijena dok je stopirala u beloj venčanici na putu od Italije do Bliskog Istoka dok roman 2666 kroz fikciju obrađuje slučaj masovnih femicida u gradu Huarezu. Na koji način koristiš ovu literaturu u predstavi?
- Knjiga Roberta Bolanja je velika inspiracija za predstavu. Ja sam opsednuta načinom na koji je pisao o zločinima u gradu Huarezu koji se u knjizi zove Sveta Tereza. Sve što je opisao se zaista desilo ali način na koji smešta stvarne događaje u fikciju je zaista prelep. Postoje, na neki način, paralele između njegove strukture i moje predstave. Način na koji je želeo da ispriča te priče i kako je želeo da ih spoji sa fikcijom, sa umetnošću, sa istorijom umetnosti je blizak predstavi. Ja ne pravim dokumentarnu predstavu. Ja radim na takav način da je umetnost sve vreme prisutna i dodiruje te istinite priče.
U prvom delu predstave držim predavanje i citiram autore koje pominjem u programu. U drugom delu su oni vidljivi putem videa. Sve što koristim kao referencu na sceni označavam jasnim navođenjem bibliografije.
Praviš gusto tkanje različitih materijala, inspirisanih realnim događajima, koji su putem umetnosti prešli granicu između fikcije i stvarnosti i sve to pretvaraš u novo delo.
- Da, to je novo delo zbog načina na koji ja vidim te priče i kako ih scenski oblikujem. Sve te inspiracije su na neki čudan način u kontaktu jedne sa drugima. To nije hronološki, ne ide redom već su to sećanja seksualnog nasilja i kao takva, ona su zbunjujuća.
Govorite o važnoj društvenoj i političkoj temi. Većina predstava ovogodišnje selekcije se bavi angažovanim društvenim pitanjima. Da li misliš da pozorište može da menja svet?
- Ne. Kategorično ne. Ali društveni uticaj, mali, je moguć. Ja ne volim izraz društveno u korelaciji sa pozorištem. Onda se osećam kao da sam neki bullshit umetnik koji misli da umetnost menja stvari. Ja nisam takva osoba. Ali. Nekad se desi nešto. Sa ovom predstavom sam iskusila da mi ljudi govore stvari poput toga da nisu mogli pre da govore o silovanju a sada smeju. Iskusila sam da je nakon gledanja žena prijavila svog muža policiji. To se zaista desilo. Za mene lično je moguć pokret, akcija kada vidiš priču sa kojom možeš da se povežeš. U tom smislu postoji snaga teatralnosti i to ne mogu da ignorišem.
Kada umetnici smatraju sami sebe političnim, za mene tu postoji problem. Kada je umetnost zaista politična ti ne znaš šta će se desiti posle predstave. Ti zaista ne znaš da li će se ljudi uključiti, angažovati ili misliti da pričaš gluposti. Da li će biti emotivni ili će napustiti salu. Mi to ne znamo. I zato ja ne mogu da kažem - zdravo ljudi, ovde sam i hoću da se bavim političkim pozorištem. Naše postojanje je političko. Naravno da kada pričamo o silovanju, pričamo o političkom aspektu našeg društva, ali ja to ne mogu tvrditi pre izvođenja, pre samog pokušaja da spojimo sve te elemente. Ako se politički aspekt promene dogodi, to je zaista neverovatno. Biću srećna ako predstava učini živote ljudi boljim. Ali ne mogu da kažem da je to ono što želim ili što ću učiniti. To je neka vrsta moći, a za žene poput mene je teško da govore o moći. Ja se ne pronalazim u diskursu girl power, za mene to ništa ne znači. Tako da, zaista mi je drago ako se neka reakcija dogodi, ali ja neću raditi stvari da bih prodrmala društvo, da bih skandalizovala. Ja se bavim pozorištem. Pišem, istražujem i ako to ima odjeka, odlično.
Zbog tematike i performansa kojem podvrgavaš svoje telo, često se u medijima tvoje delo predstavlja kontroverznim.
- Nešto se desi kada žene reditelji hoće da se dotaknu nasilnih tema. Mi smo naviknuti da posmatramo muškarce reditelje koji obrađuju različite teme nasilja. Ali da bismo pričale o nasilju prema ženama moramo da ga primetimo u prostoriji. Ne radim stvari jer želim da šokiram ili da napravim skandal. Sličan mi je stav kao na temu političkog. Radim stvari koje moram da uradim jer je to predstava kakvu želim da napravim. Ovo su stvari koje želim da kažem, ovo je način na koji pišem tekst, ovo je način na koji me interesuje poezija, umetnost. Istovremeno, diskusije o seksualnom nasilju su i dalje tabu u našem društvu. Možemo da kažemo da se o tome priča, ali silovanja se i dalje dešavaju, na isti način kao i do sada.
U Srbiji se suočavamo sa ogromnim brojem femicida.
- Znam, a slično je i u Brazilu. Kada razmišljam o tome uvek se setim Odri Lord, koja je držala predavanje na univerzitetu kada ju je student prekinuo i rekao da su umorni od slušanja reči patrijarhat. A onda se ona smeje i kaže mu „jebi se, to ne smeš da kažeš jer smo tek počeli da pričamo o patrijarhatu“. Ova tema nije obrađena. Zašto su žene silovane svakog dana? Samim tim ta tema nije završena.
Tokom izvođenja konzumiraš date rape drogu. Koja je granica tvoje kontrole nad izvođenjem?
- Da, ja popijem drogu koja se inače sipa ženama u piće i za mene je to performativni čin na sceni. Nisam prva umetnica koja se podvrgavala takvim sredstvima. Za mene je važno kao izvođača da doživim iskustvo da neko nestaje pred tobom, što mogu da uporedim sa padanjem u san, gubitkom svesti. Ne mogu da radim ovu predstavu a da sebe samu ne podvrgnem tom osećanju nestajanja. Stvarno je jer je izvođenje.
Da li to menja samu predstavu? Koliko si svesna tih promena?
- Da, menja predstavu. Nekad zaspim, nekad se probudim i to menja moju percepciju predstave. To je i neka vrsta treninga. Poput Marine Abramović, koja isto govori da se sprema, da priprema telo - to je ista stvar. Vežbaš telo da uradi neke stvari, to je deo samog procesa.
Kako se radi o trilogiji, o čemu će biti drugi i treći deo?
- Drugi deo će se zvati Bratstvo i biće o pozorištu. Premijera će biti izvedena u Briselu sledeće godine u maju. Treći deo je i dalje daleko.
