Размишљање једне жене посебно ме је дотакло, ухвативши суштину онога што ова представа успешно преноси.
Започела је признавши да је у почетку мислила да ће ова представа бити само још једна реинтерпретација грчке трагедије. Међутим, како се представа развијала, нашла се дубоко дирнута, рекавши:
„Посебно ми се допала комуникација коју сам имала са представом и начин на који је она повезана са тренутном ситуацијом у свету. Живела сам 32 године у Сједињеним Америчким Државама и недавно сам се вратила у своју земљу. Посматрајући свет из нове перспективе, била сам изненадјена паралелама између древног света Хекубе и оног у којем ми данас живимо.“
Њена лична повезаност постала је јаснија док је даље говорила, објашњавајући како је само вече пре гледала телевизијски прилог о једној школи у Србији која се суочава са проблемима сличним онима из представе. Управо та спознаја—да теме патње, неправде и мајчинске љубави превазилазе границе времена и простора—учинила је да представа Хекуба, не Хекуба делује толико снажно и дубоко.
„Ваш лик,“ присетила се она, „ушао је у представу са познатом реториком. Као да су се приче из оба света—Хекубиног и нашег—испреплитале. До краја, све се спојило у једну суштинску, готово узвишену целину.“
За њу је представа постала метафора за ширу повезаност између Старог и Новог света, између мајке и детета, између љубави и бола. Описала је како су је слике кацига из представе подсетиле на дете које мора да се заштитити, не само од спољног света, већ понекад и од унутрашњег.
„То је био вапај за помоћ,“ рекла је, „позив на хуманост. Ова представа је оставила дубок утисак на мене —свака реченица деловала је као део ширег дискурса који данас водимо о повезивању, комуникацији и потреби да се заштитимо од онога што се дешава око нас.“
Друга жена је додала своје виђење, делећи тренутак из представе који јој је остао урезан у сећање:
„И даље постоје тренуци олакшања, кратки, али значајни, када коначно можемо да удахнемо и наставимо борбу. Један од тих тренутака за мене био је када су глумци плесали. Веома ми се допао тај моменат јер, иако је био тежак, начин на који су плесали представљао је Отиса, дете. Одражавао је оно што нам свима треба—да се поново повежемо са својим телима, да разумемо шта осећамо и да подсетимо себе за шта се боримо.“
Овај увид наглашава значај тих малих, али кључних тренутака олакшања усред тежине саме представе. Плес је пружио предах, прилику да ликови, али и публика, направе корак уназад, саберу се и наставе даље са обновљеном снагом и циљем.
Један мушкарац из публике поделио је своја размишљања о универзалним темама:
„Осећаји које буди Хекуба су ванвременски и биће релевантни за човечанство још дуго. Када повежемо ове старе текстове са нашом садашњошћу, схватамо да су емоције истините и аутентичне.“
Његова размишљања подсећају нас на то како древне трагедије могу да одјекну код савремене публике, потврђујући да суштина наше људскости остаје непромењена.
Током овог Сусрета са ауторима, и глумци су изнели своја запажања. Гаел Камалинди је рекао да је рад на представи Хекуба, не Хекуба за њега био као да “припада породици”, наглашавајући снажну повезаност међу члановима ансамбла. Лоик Корбери је додао да су им, током турнеје, људи из различитих земаља говорили да се суочавају са сличним проблемима, рекавши: „Имамо исте проблеме овде са болницама, вртићима, итд… нажалост,“ истичући универзалну релевантност представе.
Рефлексије ових појединаца прелепо осликавају дуалност коју Родригеш представља у свом делу—како древне трагедије могу осветлити врло стварне борбе са којима се суочавамо данас. Кроз спајање фикције и стварности, мит о Хекуби постаје метафора за савремени свет, свет у којем неправда и патња опстају, али исто тако опстају и љубав и инстинкт да заштитимо који нас дефинишу.
Док сам напуштала позориште те вечери, нисам могла да избацим из главе речи које су биле изговорене—не само на сцени, већ и у разговорима након представе. Хекуба, не Хекуба је више од препричавања грчког мита; то је снажан и потресан коментар на свет у којем живимо, свет у којем се прошлост и садашњост сударају, и где још увек трагамо за правдом, повезивањем и разумевањем.
