Razmišljanje jedne žene posebno me je dotaklo, uhvativši suštinu onoga što ova predstava uspešno prenosi.
Započela je priznavši da je u početku mislila da će ova predstava biti samo još jedna reinterpretacija grčke tragedije. Međutim, kako se predstava razvijala, našla se duboko dirnuta, rekavši:
„Posebno mi se dopala komunikacija koju sam imala sa predstavom i način na koji je ona povezana sa trenutnom situacijom u svetu. Živela sam 32 godine u Sjedinjenim Američkim Državama i nedavno sam se vratila u svoju zemlju. Posmatrajući svet iz nove perspektive, bila sam iznenadjena paralelama između drevnog sveta Hekube i onog u kojem mi danas živimo.“
Njena lična povezanost postala je jasnija dok je dalje govorila, objašnjavajući kako je samo veče pre gledala televizijski prilog o jednoj školi u Srbiji koja se suočava sa problemima sličnim onima iz predstave. Upravo ta spoznaja—da teme patnje, nepravde i majčinske ljubavi prevazilaze granice vremena i prostora—učinila je da predstava Hekuba, ne Hekuba deluje toliko snažno i duboko.
„Vaš lik,“ prisetila se ona, „ušao je u predstavu sa poznatom retorikom. Kao da su se priče iz oba sveta—Hekubinog i našeg—ispreplitale. Do kraja, sve se spojilo u jednu suštinsku, gotovo uzvišenu celinu.“
Za nju je predstava postala metafora za širu povezanost između Starog i Novog sveta, između majke i deteta, između ljubavi i bola. Opisala je kako su je slike kaciga iz predstave podsetile na dete koje mora da se zaštititi, ne samo od spoljnog sveta, već ponekad i od unutrašnjeg.
„To je bio vapaj za pomoć,“ rekla je, „poziv na humanost. Ova predstava je ostavila dubok utisak na mene —svaka rečenica delovala je kao deo šireg diskursa koji danas vodimo o povezivanju, komunikaciji i potrebi da se zaštitimo od onoga što se dešava oko nas.“
Druga žena je dodala svoje viđenje, deleći trenutak iz predstave koji joj je ostao urezan u sećanje:
„I dalje postoje trenuci olakšanja, kratki, ali značajni, kada konačno možemo da udahnemo i nastavimo borbu. Jedan od tih trenutaka za mene bio je kada su glumci plesali. Veoma mi se dopao taj momenat jer, iako je bio težak, način na koji su plesali predstavljao je Otisa, dete. Odražavao je ono što nam svima treba—da se ponovo povežemo sa svojim telima, da razumemo šta osećamo i da podsetimo sebe za šta se borimo.“
Ovaj uvid naglašava značaj tih malih, ali ključnih trenutaka olakšanja usred težine same predstave. Ples je pružio predah, priliku da likovi, ali i publika, naprave korak unazad, saberu se i nastave dalje sa obnovljenom snagom i ciljem.
Jedan muškarac iz publike podelio je svoja razmišljanja o univerzalnim temama:
„Osećaji koje budi Hekuba su vanvremenski i biće relevantni za čovečanstvo još dugo. Kada povežemo ove stare tekstove sa našom sadašnjošću, shvatamo da su emocije istinite i autentične.“
Njegova razmišljanja podsećaju nas na to kako drevne tragedije mogu da odjeknu kod savremene publike, potvrđujući da suština naše ljudskosti ostaje nepromenjena.
Tokom ovog Susreta sa autorima, i glumci su izneli svoja zapažanja. Gael Kamalindi je rekao da je rad na predstavi Hekuba, ne Hekuba za njega bio kao da “pripada porodici”, naglašavajući snažnu povezanost među članovima ansambla. Loik Korberi je dodao da su im, tokom turneje, ljudi iz različitih zemalja govorili da se suočavaju sa sličnim problemima, rekavši: „Imamo iste probleme ovde sa bolnicama, vrtićima, itd… nažalost,“ ističući univerzalnu relevantnost predstave.
Refleksije ovih pojedinaca prelepo oslikavaju dualnost koju Rodrigeš predstavlja u svom delu—kako drevne tragedije mogu osvetliti vrlo stvarne borbe sa kojima se suočavamo danas. Kroz spajanje fikcije i stvarnosti, mit o Hekubi postaje metafora za savremeni svet, svet u kojem nepravda i patnja opstaju, ali isto tako opstaju i ljubav i instinkt da zaštitimo koji nas definišu.
Dok sam napuštala pozorište te večeri, nisam mogla da izbacim iz glave reči koje su bile izgovorene—ne samo na sceni, već i u razgovorima nakon predstave. Hekuba, ne Hekuba je više od prepričavanja grčkog mita; to je snažan i potresan komentar na svet u kojem živimo, svet u kojem se prošlost i sadašnjost sudaraju, i gde još uvek tragamo za pravdom, povezivanjem i razumevanjem.
