Која сцена или слика из овог перформанса је највише одјекнула у вашој свести? Овим питањем упућеним публици започели смо вербалну дискусију о представи која заправо не садржи вербалне (изговорене) делове, иако шаље веома директну поруку. Набрајање сцена и поступака брзо нас је довело, без имало околишања, до конкретнијих питања. Као што је, на пример, концепт да су људи и животиње заправо саборци у једној истој борби за опстанак, да се они налазе раме уз раме и да треба да третирамо животиње као нама једнаке.
„Током представе, све време сам имала осећај да смо ми сви албатроси, и да ћемо једнога дана бити на ивици изумирања“ - неко из публике преноси оно што смо сви ми осећали током представе, неку дубоку тескобу и нелагоду.
Редитељ Жига Дивјак отворено је разговарао о својим мотивима за бављење овим темама. Поделио је са нама да њега ове и сличне горуће друштвене теме, веома лично погађају и у њему покрећу неке мисли и емоције. Када их препозна, он их затим прати и претвара у сценско дело. С обзиром да оваква питања, на пример климатских промена, увек са собом носе и повлаче многа друга - друштвене одговорности, економских криза или просто емпатије, он никада не ограничава свој процес рада, већ креира неки тематски оквир у коме ради, заједно са извођачима, истражујући начине преношења тих важних порука публици. То раде кроз импровизацију, истраживање покрета, израза...
Публика је то очигледно препознала, посебно им се допала специфична форма представе без дијалога, значајна по опомени и слојевитим порукама које упућује, иако оне нису изговорене, али се јасно осећају. Говорило се о границама уметничког дела - да ли оно има одговорност да пренесе директне, недвосмислене поруке, али ипак закључак је да нам, као људским бићима, нису потребне прецизне информације да би се изазвале емоције. Понекад је довољна само искра, симбол, асоцијација, која покреће лавину осећаја.
Утисак публике је да је ово прича о туги, о емоцији коју морамо да осетимо да бисмо могли да превазилазимо ствари, да би се живот наставио, да би победио. Морамо активно туговати за свим албатросима света.
У разговору су учествовали и извођачи, који су нам представили свој приступ теми - где је екологија била само покретач процеса, полазна тачка од које су заједно градили наратив. Најважнија порука коју би извукли је важност сарадње и повезаности између живог света - што подразумева и људе и животиње, иако ми то често заборављамо. Поделили су и утиске о процесу који је био доста разигран, слободан и занимљив. С једне стране пружао је могућност експеримента - на почетку није имао ни текст, ни радњу. А са друге стране, иза свих тих хумористичких поступака, налази се врло тешка и важна порука - о туги, емпатији, солидарности, нежности. О томе да однос према природи и према човеку иду руку под руку.
