Koja scena ili slika iz ovog performansa je najviše odjeknula u vašoj svesti? Ovim pitanjem upućenim publici započeli smo verbalnu diskusiju o predstavi koja zapravo ne sadrži verbalne (izgovorene) delove, iako šalje veoma direktnu poruku. Nabrajanje scena i postupaka brzo nas je dovelo, bez imalo okolišanja, do konkretnijih pitanja. Kao što je, na primer, koncept da su ljudi i životinje zapravo saborci u jednoj istoj borbi za opstanak, da se oni nalaze rame uz rame i da treba da tretiramo životinje kao nama jednake.
„Tokom predstave, sve vreme sam imala osećaj da smo mi svi albatrosi, i da ćemo jednoga dana biti na ivici izumiranja“ - neko iz publike prenosi ono što smo svi mi osećali tokom predstave, neku duboku teskobu i nelagodu.
Reditelj Žiga Divjak otvoreno je razgovarao o svojim motivima za bavljenje ovim temama. Podelio je sa nama da njega ove i slične goruće društvene teme, veoma lično pogađaju i u njemu pokreću neke misli i emocije. Kada ih prepozna, on ih zatim prati i pretvara u scensko delo. S obzirom da ovakva pitanja, na primer klimatskih promena, uvek sa sobom nose i povlače mnoga druga - društvene odgovornosti, ekonomskih kriza ili prosto empatije, on nikada ne ograničava svoj proces rada, već kreira neki tematski okvir u kome radi, zajedno sa izvođačima, istražujući načine prenošenja tih važnih poruka publici. To rade kroz improvizaciju, istraživanje pokreta, izraza...
Publika je to očigledno prepoznala, posebno im se dopala specifična forma predstave bez dijaloga, značajna po opomeni i slojevitim porukama koje upućuje, iako one nisu izgovorene, ali se jasno osećaju. Govorilo se o granicama umetničkog dela - da li ono ima odgovornost da prenese direktne, nedvosmislene poruke, ali ipak zaključak je da nam, kao ljudskim bićima, nisu potrebne precizne informacije da bi se izazvale emocije. Ponekad je dovoljna samo iskra, simbol, asocijacija, koja pokreće lavinu osećaja.
Utisak publike je da je ovo priča o tugi, o emociji koju moramo da osetimo da bismo mogli da prevazilazimo stvari, da bi se život nastavio, da bi pobedio. Moramo aktivno tugovati za svim albatrosima sveta.
U razgovoru su učestvovali i izvođači, koji su nam predstavili svoj pristup temi - gde je ekologija bila samo pokretač procesa, polazna tačka od koje su zajedno gradili narativ. Najvažnija poruka koju bi izvukli je važnost saradnje i povezanosti između živog sveta - što podrazumeva i ljude i životinje, iako mi to često zaboravljamo. Podelili su i utiske o procesu koji je bio dosta razigran, slobodan i zanimljiv. S jedne strane pružao je mogućnost eksperimenta - na početku nije imao ni tekst, ni radnju. A sa druge strane, iza svih tih humorističkih postupaka, nalazi se vrlo teška i važna poruka - o tugi, empatiji, solidarnosti, nežnosti. O tome da odnos prema prirodi i prema čoveku idu ruku pod ruku.
