Фото: Јелена Јанковић
Фото: Јелена Јанковић
 

Апоретично, прва је реч која ми је пала на памет након више од сат времена мирног посматрања дешавања на сцени. Нисам одмах могла да призовем значење ове речи у својој глави, али сам знала да мора бити повезана са овим чему сам присуствовала. Након кратке интернет претраге присетила сам се. Апорија - (грч. άπορία = слепа улица, сумња, потешкоћа), појам који у грчкој филозофији означава мањак решења, супротстављање више међусобно непомирљивих решења која се, ипак, постављају као једнако чврста. Апоретичност, пак, означава стање ума пред овим нерешивим контрадикцијама. Ови појмови, коришћени у теорији о рату, итекако симболишу, на више нивоа, вишеслојну расправу о животној причи једног појединца у покушају да задовољи свој смисао правде и слободе који ни у ком случају није само црн или само бео.

Рат

Заплет почиње у једном кафеу у Америци, чији је интернет Челси Менинг искористила да у етар пусти бројне податке о илегалним радњама америчке војске, међу којима се нашао и снимак масовног убиства цивила у рату у Авганистану. Челси је радила за исту ту војску, само под именом Бредли Менинг. Од тада, баш зато што је њена идеја правде била у супротности са идејом правде система у ком је радила, њен живот се претвара у скуп текстова, репортажа, фотографија, цитата и мишљења, који скупљени на једном месту сви стају на један сто. Голи и изложени свачијој критици и интерпретацији они постају свачији, баш као што и њен живот више није био само њен, ако је то икада и био. Управо око тог стола окупљали су се људи који су је подржали, који су хтели да је разумеју, који су се дивили њеној храбрости, али и они који су њен потез сматрали ризичним и у неку руку глупим. Потезала су се многа питања: може ли се рећи за њу да је хероина, колико је њен гест заправо уздрмао јавност, да ли људи уопште знају за њу, како је могуће да не знају, да ли је угрозила своје сараднике, да ли су њене одлуке утицале и на Асанжа... Сва ова међусобно опречна питања понудила су и многе опречне одговоре, а сваки закључак је водио до слепе улице (апорије), до потешкоћа да се саговорници јасно определе где је средина и смисао њеног поступка. У једном су сигурно успели, да претпоставе да се и Челси у тим тренуцима исто тако осећала.

Фото: Ната Кореновскаиа
Фото: Ната Кореновскаиа
 

Род

У друштву ризика ризичне су и одлуке на личном нивоу, па тако Челси након одласка у притвор одлучује да промени пол. Од тог тренутка па надаље, оно што она симболише почиње да добија и људску, крхку и рањиву страну. У том тренутку схватамо да је она имала живот и пре геста којим је сматрала да ће њен супротносистемски вид правде бити задовољен. Њен родни идентитет се инструментализује на оба пола, и једна и друга страна стола је користе да би поентирали своје ставове. Користе га политички у оправдавању скретања пажње са њене првобитне приче као узбуњивачице, али уједно и за додавање још једног слоја храбрости на њену већ формирану слику хероине. А Челси је само желела да буде своја и слободна. Поново, контрадикторно, овај део ње, њен глас и њен лични суд о сопственом животу бива приказан онима који су одлучили да не седну за сто и не покушају да је сврстају на одређену страну. Они који су се нашли изван стола, иза завесе, видели су слику ње у свим њеним колебањима, бунтовима, страховима, падовима, борбама у себи, и то делом захваљујући онима који седе за столом. А они за столом? Можда су је они „видели“ стављајући на њено место.

Чини се да се у том тренутку, у неким изјавама људи који су чули за њен лик и дело, од Челси очекивало да поново заборави на себе лично, она сада припада свакоме и поново је служила општем добру само са друге стране система. Она и даље није била слободна. Још једна слепа улица.

Слобода

Њена прича о слободи, поново контрадикторно, почиње у војном затвору одлуком да промени пол. За њу осећај слободе није подразумевао само слободу од физичке и психичке тортуре коју је у затвору свакодневно трпела, не само слободу од система која јој је вероватно у почетку и била примарни циљ. Њена слобода сада је подразумевала и ослобођење од својатања и тумачења њених поступака, без обзира да ли су она подразумевала њу као хероину или неког ко је „само тражио пажњу”. Или се бар тако чини са ове стране завесе.

Дајући себи слободу да одговорим на питање шта би рекла Челси, а не говорећи у њено име рекла бих: Здраво, ја сам Челси Менинг, ја сам слободна и бићу то све док могу да будем оно што јесам и да не будем ничија.

Фото: Јелена Јанковић
Фото: Јелена Јанковић