Tokom cele karijere birate snažne, aktuelne i političke teme kojima se bavite u svojim predstavama. U jednom intervjuu od pre nekoliko godina za radio Slobodna Evropa rekli ste da naša publika slabo poznaje Vaš rediteljski rad koji se dosta promenio tokom godina rada van zemlje. Šta je drugačije i kako je došlo do te razvojne faze?
Spontano i postepeno, rekla bih. Radeći na različitim geografskim koordinatama i često različitim jezicima (od kojih neke ne govorim i ne razumem), morala sam da prilagođavam način komunikacije sa saradnicima i razvijam neka, za mene nova, rediteljska sredstva kojima se nisam služila dok sam radila u Srbiji i na srpskom jeziku. To je kao otkrivanje nekih novih čula, koja niste ni znali da imate, a sve u nastojanju da se približite svojoj predstavi i ljudima sa kojima je pravite. Ne mogu tačno da kažem šta je sve drugačije, ali ako moram da sumiram, onda je to definitivno rad sa izvođačkim telom i drugim neverbalnim modalitetima komunikacije u radu na predstavi. Počela sam manje da se oslanjam na informacije koje dolaze iz teksta, a više na građenje onoga što nazivam univerzumom predstave unutar kog postavljam određene koordinate ili reference koje dalje razvijam zajedno sa timom predstave. Verovatno određenu ulogu ima i iskustvo koje se stiče godinama, a koje se u mom slučaju formiralo, uglavnom, izvan srpskog teatra. Iako sam u Srbiji uradila dosta predstava, one su se uvek kretale u manje - više istim registrima koji su mi tada bili poznati i dostupni. Otkrivanjem nekih novih mogućnosti i sticanjem novih iskustava taj se registar, naprosto, promenio i proširio.
U predstavi Adresa svemir koju ste radili u Bitef teatru ne koristite dnevnopolitičke reference koje su karakteristične za Vaš rad, ali ipak se naša stvarnost snažno oseća. Ova predstava je osveženje na našoj pozorišnoj sceni i paradoksalno predstavlja utočište od sveta u kojem živimo. Šta za nas može učiniti pozorište?
Kada već pominjete tu predstavu, koja se, zapravo, zove Adresa svemir - nekoliko poruka - možda je sve što pozorište može i treba da uradi, najbolje sažeto u tom naslovu - može da pošalje neke poruke u svemir i da se nada da će one doći do primaoca. To možda deluje kao nešto malo, ali sve zavisi kako o tome razmišljate. Prava predstava, na pravom mestu u pravom trenutku i za pravu prubliku može da uradi mnogo na podizanju kolektivne svesti i imaginacije. Pozorište je uvek deljenje i razmena, koju nije uvek moguće kvantifikovati ili prevesti u praktične, materijalne koordinate. Neke predstave koje smo videli dugo ostaju sa nama i pokreću razne kompleksne procese u nama, koji utiču na naše poimanje stvarnosti i života. To je za mene mnogo.
Drama #jeanne je naručen tekst od strane Švedskog gostujućeg pozorišta Riksteatern i Kraljevskog dramskog pozorišta Dramaten. Ivana Sajko i vi birate arhetip ženskog heroja i stavljate je u novu priču - put koji slika pejzaž nejednakosti. Kakav je svet koji na ivici uništenja i da li mi već nastanjujemo takvo mesto? Koje su to dve strane jezera i kakav je put koji Jovanka mora preći u borbi za jednakost?
Ovaj tekst je napisan po porudžbini i nastajao je tokom dugačkog vremenskog perioda uslovljenog pandemijom. Ivana Sajko i ja smo mnogo razgovorale o tome kako da pristupimo temi heroizma u kontekstu današnjeg sveta i izvornog motiva Jovanke Orleanke koji je doživeo mnoge filmske i scenske adaptacije. Ideja Jovanke koja je religiozni fanatik i uz to vođena snažnim nacionalističkim nabojem nam se činila veoma dalekom i nezanimljivom, dok smo, istovremeno, osećale veliku vezu sa njenim idealizmom kakav imaju samo mladi ljudi i snažnom voljom da, ukoliko je potrebno, dâ svoj život za ideje u koje veruje. Pitale smo se sve vreme da li bi današnja verzija Jovanke uopšte bila moguća i iz kog registra bi delovala. Tako se nametnulo klimatsko pitanje kao goruće političko a pre svega klasno pitanje koje posebno pogađa mlade ljude i oko toga je Ivana izgradila svoj tekst sa centralnim simbolom jezera koje je ”iskočilo iz zgloba” kao i ovo vreme i koje curi i nestaje, ostavljajući iza sebe pustoš. Jezero je, istovremeno, demarkaciona linija između dva sveta - privilegovane manjine i daleko brojnije ali apatične većine koja ne veruje u solidarnost ni u mogućnost revolucije. Tamo gde se izvorna priča o Jovanki Orleanki završava, naša, zapravo, počinje. Jeanne je, u našoj predstavi, naime, već mrtva a uspomenu o njoj i njenoj žrtvi čuva Internet koji Ivana Sajko naziva ”crnom kutijom za kraj sveta”. Cela predstava je, dakle, svojevrsni post mortem idealima na kojima je sazdana zapadna civilizacija.
U jednoj od kritika predstave naišla sam na komentar da ”pravo herojstvo postoji kad je poraz već činjenica”. Ko je Vaša Jovanka i zašto su nam uvek potrebni heroji? Kakva je sudbina pojedinca koji želi da promeni sistem? Zašto je nemoguće da se kolektiv ujedini?
Ovo su sve dobra i suštinski važna pitanja na koja nemam odgovor. To je ujedno i razlog da se njima bavim u predstavi #Jeanne. Izgleda da nam heroji jesu potrebni a zašto nismo u stanju da ih percipiramo kao heroje dok su živi, već tek onda kada ih više nema - za mene ostaje misterija ljudske prirode a naročito tragedija ovog našeg postjugoslovenskog prostora.
Dinamika odnosa i sukoba više i niže klase prati nas kroz ceo 20. vek. Danas je taj sukob oblikovan akumulacijom kapitala. Da li revolucija dolazi uvek iz niže klase zbog njihovog nezadovoljstva? Da li je i zašto je viša klasa nesvesna problema?
To je stara priča koju je Marks lepo objasnio odavno. Onaj ko je privilegovan nema naročitog razloga da se buni. Ili što bi rekao Breht: „Prvo dolazi ždranje a onda moral“. Problem današnjice je što okidač za revoluciju neće doći od onih koji su potlačeni - oni nisu revolucionarni potencijal jer su suviše usredsređeni na puko preživljavanje i opčinjeni konzumerističkim načinom života kao i svi ostali. Radnici više ne žele da promene svet - žele bolju materijalnu poziciju u okviru sveta takvog kakav je. Stoga je nejasno odakle može doći promena. Neki savremeni ekonomski teoretičari poput Janisa Varufakisa govore o kraju kapitalizma i prelasku u visokotehnološki feudalizam. Sasvim je sigurno da postojeća kapitalistička paradigma ne može da iznedri promene ukoliko se ne promeni optika gledanja na probleme savremenog društva i ne izađe iz začaranog kruga promišljanja klasnih odnosa iz kapitalističke perspektive.
Na koji način je ova avantura Jovanke Orleanke vezana za temu klimatskih promena. Da li uopšte postoji rešenje za klimatsku krizu o kojoj slušamo skoro čitav (moj) život ali tek sada uočavamo posledice naše nebrige kao društva?
Objasnila sam na koji način predstava korespondira sa pitanjem klimatske krize. Rešenje sigurno postoji i mislim da ga treba tražiti u političkoj areni. Ekologija je za mene, pre svega, političko pitanje a ekološki aktivizam politička borba koja je tek počela i koju treba pažljivo artikulisati. Za početak, svako treba da razmisli o tome šta kao pojedinac, koji je deo nekog kolektiva, može da učini da doprinese toj borbi. Ovde ne mislim na pseudoaktivizam na društvenim mrežama koji umiruje savest ali vrlo malo doprinosi promenama. Sviđa mi se, na primer, kako razmišlja Milo Rau koji je rekao nedavno povodom promocije svog filma The Second Gospel da pozorište i umetnost uopšte treba da kidnapuju ekonomski narativ ne tako što će samo govoriti o ekonomskoj nepravdi nego pronalaziti mehanizme da je reše. Ovo je kompleksna tema i o njoj bismo dugo mogle da razgovaramo.
Švedska iz moje perspektive deluje kao zemlja sa daleko uređenijom politikom ekoloških sistema. Da li je to istina? Koji je lokalni kontekst predstave #jeanne i koje lokalne probleme ona ispituje? Šta je sa one strane jezera?
U odnosu na Srbiju, svakako. U Švedskoj je ekološka svest daleko razvijenija ali ne treba zaboraviti na to da ovde govorimo o veoma bogatom društvu koje može da priušti razne strategije za sprovođenje ekoloških projekata, poput električnih automobila, ekoloških kuća i sl. Zbog toga mislim da je ekologija danas tema na kojoj se prelamaju mnoga ključna pitanja ekonomske nejednakosti i klasnih privilegija, koje postoje i u Švedskoj, baš kao što postoji i druga strana jezera. Srećom, Švedska ima Gretu Turnberg, koja je, između ostalog, bila inspiracija za našu jeanne. Mislim da svuda postoji neka Greta koja razume kako svet funkcioniše ali je problem u tome što su mladi ljudi širom planete često eksploatisani tako da toga nisu ni svesni i što u njihovom radnom danu, bez obzira na to da li se odvija u nekom sweat shop-u ili korporaciji nema vremena za promišljanje sveta i za pobunu. Vreme je danas veća privilegija i od novca. I nedostižna većini ljudske populacije. Ovaj kasni kapitalizam je veoma podmukao i odvija se na frekvencijama koje su su često nerazumljive i zbunjujuće.
Muziku izvodi uživo Ade Humonen sa elektronskim elementima i vodom. Da li postoji dublje (ekološko) značenje takvog postupka?
Ne bih rekla ekološko. Ali smo razgovarali o vodi koja u ovom tekstu ima veliku ulogu i onda je Ade došao na ideju da vodu koristi kao instrument, što je jedan deo fascinantne zvučne slike koju je stvorio.
Duže vreme ne radite u Srbiji a poslednjih nekoliko godina ni ne živite u Srbiji. Vaš rad u Malom pozorištu „Duško Radović“ i na Bitef festivalu uticao je na generacije reditelja, oblikujući naš ukus, estetiku i lični stav prema pozorištu. Kakav je doživljaj aktuelne srpske pozorišne scene?
Zaista premalo znam da bih mogla da kažem bilo šta suvislo na tu temu. Imala sam sreće da upoznam ponekoga iz najmlađe generacije pozorišnih umetika i kada ih vidim, jasno mi je da srpsko pozorište u umetničkom smislu ima blistavu budućnost. Ali moraju da se bore krvavo. I da budu nepotkupljivi i hrabri, što je teško ako želite da živite od svog posla.
Iz ugla pedagoga režije u Švedskoj, koje su razlike koje uočavate između švedskog i srpskog obrazovnog sistema? Koliko se podržava rast i razvoj mladih reditelja?
Mladi reditelji u Švedskoj imaju daleko bolju startnu poziciju. Već na trećoj godini fakultet im omogućava praksu u vodećim pozorišnim institucijama ne samo u Švedskoj već u celoj Skandinaviji. Uslovi za rad su daleko bolji i bolje regulisani i to što je neko početnik ne znači da neće dobiti iste uslove koji važe za sve ostale. Sama edukacija reditelja se svodi na jedan program na Stokholmskom univerzitetu umetnosti gde ja predajem, gde primamo četvoro studenata svake druge godine. Postoje još neki multidisciplinarni programi gde se uči i režija, ali ja mislim da ima prostora za još edukacije, ako se uzme u obzir da Švedska ima mnogo kvalitetnih teatara u različitim gradovima, da je veoma decentralizovana i da je potreba za rediteljima veća od ponude obrazovonog sistema. Sa druge strane, cela Skandinavija je povezana i sve države imaju rediteljske programe, a mladi reditelji često cirkulišu u celom tom geografskom prostoru, što je odlično, jer se ne vezuju za samo jednu sredinu već su u stalnom pokretu. Kao neko ko je edukovan u Srbiji, mislim da su četvorogodišnje studije režije daleko bolje nego trogodišnje i stalno mi nedostaje ta jedna godina koju sam ja imala a moji studenti nemaju. Režija se u Švedskoj sve više percipira kao jedna disciplina u polju izvođačkih umetnosti i izučava se kao deo studija izvođačkih umetnosti - što podrazumeva mnogo saradnje sa ostalim disciplinama.
Na Bitefu ste u različitim svojstvima već godinama unazad. Umetničko rukovodstvo se menja ali ideja očuvanja festivala kao najznačajnijeg međunarodnog festivala na ovim prostorima ostaje. Ovog puta kao učesnik glavnog programa - kako vidite sadašnjost i budućnost festivala? Koja je njegova snaga?
Vaš slogan to najbolje sumira. Bitef je uvek bio politički projekat, još od vremena Jugoslavije koja ga je osnovala 1967. sa idejom da promoviše ideju progresivne jugoslovenske kulture u vremenu Hladnog rata. Sama činjenica da je festival zavistan od državnog budžeta smanjuje prostor slobode jer je naša država takva kakva je i ne postoji autonomija institucija koja bi sprečila da kulturne institucije budu poligon partijskih prepucavanja i igara moći. Tu je Bitef u istoj poziciji kao i svaka druga institucija u Srbiji - prepušten dnevno-političkoj volji onih koji o savremenom pozorištu skoro ništa ne znaju. Ostaje nada da moje kolege koje zapravo čine ovaj festival, a tu, prevashodno mislim na mlade kolege, neće pristati na manipulaciju i posustati pod pretnjama kojih je mnogo i nisu sve politički motivisane - neke spadaju u domen čaršijskog folklora koji je uvek smetao Bitefu. To što je Bitef ekonomski zavistan od države Srbije, ne znači da treba da joj se povinuje i da se samocenzuriše. Koliko je to zaista moguće - ne znam. Ja sam otišla sa Bitefa onda kada je to za mene postalo nemoguće, zato i razumem problem. U svakom slučaju, želim im sreću i mnogo hrabrosti i razboritosti.
