Čestitam na jedinstvenoj predstavi! Sinoć sam prisustvovala Susretu sa autorima na kom ste nas pozvali da vam se pridružimo na plaži/scenskom prostoru. Ne pamtim priliku da su autori bili voljni da daju kompletan doživljaj publici - obe perspektive, gledaoca koji gleda sa galerije, kao i onu iz ugla izvođača. Nastavila bih tragom koji smo istraživali tokom sinoćnjeg razgovora: gornji rakurs (sa galerije) i položaj publike koji ste joj namenili. Govorili smo o značenjima koje prostor dopunjava ili sukobljava sa samom scenom - plažom. U Beogradu izvođenja su bila u galerijskom prostoru Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“, a pomenuli ste kako su ranija izvođenja bila u baroknim pozorišnim salama i drugim prostorima koji mogu i ideološki da komuniciraju sa kontekstom u predstavi. Spomenuli ste kako je raznovrsnost lokacija doprinela i tome kako vi kao autori promišljate o temi i ideji, t.j. o ulozi klimatskih promena koje odjekuju predstavom. S obzirom na različite perspektive i gornji rakurs iz kog publika posmatra, kako vam se čini da ovo utiče na njih na emotivnom planu i na vas kao autore? Na koji način ova gledišta doprinose ukupnom doživljaju i poruci predstave, posebno u vezi sa temom o klimatskim promenama?
Lina: Da, dotakli smo se ove teme juče. Performans može da bude potpuno intimno iskustvo, a može biti i kao da smo u crkvi. Postoje razlike koje nameće arhitektura: jedno je kada da možete skoro da dotaknete igrajući prostor, ili pročitate retke iz knjiga ili telefona izvođača, a sasvim drugo kada ste uronjeni u zvuk i prostor koji odaju skoro liturgijski osećaj. Prostor zaista može da ima ogroman uticaj. A i horsko pevanje koje je dosta prisutno može da nas dovede do religijskog osećaja tokom gledanja ovog dela.
Rugile: Slažem se - kada je prostor jako veliki i kad odzvanja, stiče se potpuno drugačiji utisak. Što se vizuelnog aspekta tiče, što je pomenuto i juče, naslućuje se ideja ovog komada, koja nije direktna asocijacija na dolazeću apokalipsu, nismo tako direktno ni postavili. Ali ako se performans izvodi u napuštenom prostoru, možete da osetite, kao da vodi u tom pravcu. Dok ponekad kada je vrlo raskošno okruženje, pomalo je ironično i paradoksalno s obzirom da je vidno koliko smo napora uložili da prilagodimo taj prostor. Postaje čak i ironičnije iz moje perspektive.
Razmišljajući o predstavi, uočila sam dualnost u naraciji: dokumentaristički prikaz kolektivnog ponašanja ljudi na plaži suprotstavljen duboko ličnom i individualnom koji dobijamo kroz pevanje, a koje kao odraz unutrašnjeg previranja kulminira u ključnim trenucima poput onog o psihičkom pregorevanju, a povremeno usaglašavajući se u horske deonice. Međutim, osim ovih horskih segmenata, čini se da nema razmene između onih koji imaju solo i ostalih izvođača. Segmenti hora izazivaju osećaj zajedničkog koncenzusa o temi. Ovo me navodi da razmislim o prednostima i manama individualnih revolucija, i da li one imaju potencijal da katalizuju značajne promene? Možete li nam reći o vašoj ideji iza dinamike solo i horskih deonica i kako se ona odnosi na sveobuhvatnost tema?
Rugile: I ja sam o tome razmišljala. Kada je Vaiva Grainite pisala tekstove, nije naznačila da li su za hor ili solistu. Potom je Lina odlučila o kolektivnom glasu. Neki solo delovi su se podrazumevali, ali koliko se sećam, nije sve bilo unapred rešeno, već tokom procesa.
Lina: Da, ali mislim da je bila zajednička odluka kada da se pređe na hor.
Rugile: Kada je trebalo da se podrži određena ideja, prvo je išao solo, pa se razvijalo u hor. Mislim da je došlo iz muzičke intuicije u većini slučajeva kada postaje kolektivni glas.
Lina: Za mene je konceptualno hor blisko povezan sa temom o kojoj govorimo. Pojedinačni pokušaji za klimatske promene nisu dovoljni. Što se više nas bavi time, veće su šanse, postoji nada, da se bar uspori proces. U nekom trenutku sam mislila da bi klimatske promene mogle biti nova tačka gledišta - da bez obzira odakle ste ili kojih političkih stavova, svi mogu da se ujedine oko ove ideje i bore za nju. A onda shvatite i da smo nekako stigli do ove tačke. Kako smo došli do ovih klimatskih promena, ekstrakcije, ovolike deforestacije, polucije okeana? Pa počnete da razmišljate o kompetitivnosti i vratite se na pitanje zašto još uvek imamo ratove u 21. veku. Hor je za mene bitan trenutak kada se glasovi ujedinjuju. Iako su neki od njih bogata majka čije dete pliva u okeanu ili umorni čovek, bar oko nečega mogu da se slože: Ok, ovde je nešto... POGREŠNO!
Da, ovo je kao zakon o obali - da ne može biti ničije lično vlasništvo, da more pripada svima nama i da smo svi odgovorni za njega. (referenca na članak https://www.beachcombingmagazine.com/blogs/news/who-owns-the-coastline).
Lina: Da, plaža je zajednička.
Gledajući predstavu, zanimljiva mi je bila kulturna asimilacija. Aktivno uključujete ljude iz lokalne sredine i inkorporirate elemente sa domađeg podneblja, poput konzumiranja lokalnih proizvoda na plaži. Kako je Srbija kontinentalna zemlja, scena na morskoj obali činila se kao utopija, dodala je jedinstven kontekst i elemente fikcije u inače dokumentarno okruženje. Da li biste podelili sa nama kako izgleda saradnja sa raznolikim ansamblom i kako sprovodite željene vrednosti i podržavajuće estetske izbore u različitim kulturnim sredinama?
Rugile: Istakla si dokumentarno, i da, mešanje fikcije i dokumentarnog nam je jako zanimljivo. Imamo fiksne elemente koje pevači znaju jako dobro, ali onda imamo i spontani sloj koji zapravo čini ovo delo živim. Izgleda kao nadrealni život iako se odvija u vrlo konkretnom okruženju. Polazna tačka nam je bila da pomenuti dokumentarni sloj dovedemo do fikcije. U nekim scenskim konstelacijama, ima prizvuk i monumentalnog. Kao na primer u Taksi parku (Taksi park, Vilnus, Litvanija), imamo prostor poput bunara, i kada imate ovakvu distancu, pretpostavljam da je ugao širi za razliku od lokacija gde ste jako blizu. U takvim situacijama mi se čini da je monumentalno, da ima sve ove slojeve od jednostavnosti do grandioznog. Možda se manje osećaja dobije kada je gledalac bliže plaži i kada je sama plaža manja.
Lina: A lokalni kontekst je došao sa igranjima. Na prvom izvođenju ga je bilo u mnogo manjoj meri u odnosu na ono u Veneciji. Zato što smo shvatili da imamo tu ogromnu plažu koja je zajednička. Logično bi bilo da uključimo lokalne stanovnike, a ne samo da posmatraju odozgo. U Veneciji se nametnula misao da ne treba samo negde da se smestimo, već da pozovemo lokalne stanovnike da nam se pridruže na tom zajedničkom mestu/zajedničkoj plaži. Tada ovo delo postaje njihovo koliko i naše. Nakon Venecije bilo je jasno da je ovo pravi smer. I to je donelo dosta lokalnog upliva koji nije veštački. Nekako je delovalo da kada nam se ljudi pridruže, ne dođu samo da bi pratili instrukcije, već donesu i sebe, svoje navike na plaži, svoje prijatelje, pse, decu i igre.
Slušajući vaša iskustva iz integrisanja lokalnog konteksta, vidno je da je ovakav pristup doneo još jedan bogat sloj. Stiče se osećaj istinske saradnje sa zajednicom. Kakvi su vaši lični utisci o ovim integracijama? Da li je ovakva otvorenost ka lokalnoj zajednici izrodila neki odgovor na kom ste posebno zahvalni?
Lina: Ulilo mi je nadu kada sam videla da na performans ne dolaze samo ljudi iz umetničkih krugova, već vrlo raznovrsna publika. Tada sam se osećala dobro jer performans izlazi iz umetničkog kružoka. Mnogi umetnici reaguju na trenutna goruća pitanja. Nisu ovo nove teme, svi radimo i pričamo o njima. Radi se o pristupačnosti i o tome da li ljudi imaju osećaj da će poneti nešto nakon predstave. Kada je pogledaju advokati za zaštitu životne sredine i političari, onda se ostvaruje uticaj van uobičajenih umetničkih krugova.
Ako govorimo o dramaturškom pristupu, da li biste nam rekli o faktorima i inspiraciji pri uobličavanju teksta pesama tokom ovog jednosatnog putovanja?
Rugile: Sećam se da je od početka bilo u dobroj meri uobličeno. Znale smo da ćemo početi Svetlaninom i Jonasovom jednostavnom pesmom o kremi za sunčanje, pa tako i završiti. Srećom na Bitefu publika prati u celosti, pa je ispalo veoma dobro, ima pun krug. Zatim nastavljamo sporijim tempom, da bi išlo sve brže i brže u nastavku. Takođe smo se trudile da osim kroz muzički izbor koji dosta toga određuje, sprovedemo slične dramaturške postpupke u prelazima između solista i prvih i drugih solo deonica istih izvođača. Skoro svi, osim bliznakinja i sanjara, imaju po dve solo tačke. I razmaci između tačaka su ujednačeni, tako da ih ne zaboravite kompletno, sećate se o čemu su pevali.
Lina: Takođe je rađeno po principu mozaika. Da, postoji materijal u trajanju od jednog sata i svako sledeće izvođenje nastavlja se na prethodno bez prestanka. Zbog toga smo posvetile posebnu pažnju pri sklapanju, te smeštanju različitih likova, povezivanju, redosledu i međusobnom praćenju. Za nas je bilo vrlo važno da i posle samo pet minuta možete da odete sa nekom idejom o ovom delu iako niste pogledali u celini. Bitno je da svi različiti elementi slagalice nose isto značenje i da vam ga prenesu bar delimično. Nećete dobiti sve, ali smo bile svesne da će u nekim kontekstima publika dolaziti i odlaziti u bilo kom trenutku, pa smo tako i napravile da ne bude presudno ako se pridružite i u sred izvođenja. Nema linearnu priču.
U mnogim intervjuima stavljaju naglasak na početak vaše saradnje i prožimanju različitih umetničkih praksi. Kakvo je vaše iskustvo kao grupe umetnica? Kako gledate na trenutnu situaciju kada su umetnici u pitanju, a posebno umetnice? I koji su to izazovi ili prilike koje posebno utiču na njih danas?
Rugile: Imamo tu privilegiju da živimo u sredini gde nas pol ne određuje. Bar meni nije nikad predstavljao prepreku. I definitivno znamo da ima mesta gde nije takav slučaj. Pitanje nejednakosti je nešto što mi je uvek na umu.
Lina: Mislim da se možemo smatrati srećnima što smo našle način da imamo podršku, bez obzira na pol ili to što će neke od nas u nekom trenutku imati decu i da budemo prihvaćene i u profesionalnom svetu. Lično sam osetila nedostatak podrške kao žena umetnik koja treba da povede sa sobom i dete u različitim prilikama. Ali sam u poslednjih deset godina primetila u nekoliko navrata veliku promenu kada se više pažnje posvetilo ovakvim situacijama. Umetničke institucije su počele da shvataju zašto nema toliko žena u umetnosti. Još uvek nisu prilagođene pravne regulative kako bi se uključili i oni koji nisu najlakše rešenje u radnoj sredini. Ali, ako govorimo o Suncu i moru, imale smo sreću da može da se prilagodi ovakvim situacijama i naša deca su odrasla uz ovaj komad. Smatram da smo zaista bile srećne po tom pitanju, a koje može da bude izvor mnogih prepreka i poteškoća u umetničkoj praksi i usklađivanju sa svakodnevnim životom.
Ako govorimo o planovima za budućnost, da li imate u vidu neku novu saradnju ili radite na solo projektima?
Rugile: Sve radimo na solo projektima. Vaiva je napisala knjigu „Ruže i krompiri“ koja je prevedena i na engleski, ako je neko zainteresovan. Lina je dosta toga uradila nakon ovog projekta, a ja radim na novim filmovima i performansima. Sve traži vremena zbog toga što smo i na turneji, pa je i više nego dovoljno sve nevedeno. Imamo već ideje da u nekom trenutku uradimo i nešto zajedno, ali ne želimo da forsiramo i požurujemo. Iako je primamljivo, pošto smo posle Venecije dobile ponude na kojima bismo sve tri sarađivale, nismo želele da žurimo.
Koje su prednosti rada u kolektivu?
Lina: Mi nismo kolektiv, niti smo se ikada predstavljale tako. Za nas je nezavisnost podjednako važna koliko i kolektivni rad. Lično mislim da se radujemo zajedničkom radu, ali ima, naravno, i svojih mana. To je način rada gde se svi međusobno slušamo tako da niko ne bude povređen ili zapostavljen. U isto vreme, cilj je da se stvori nešto što će biti sagledano iz više različitih uglova a da i dalje bude ubedljivo za svaku ponaosob. Dolazi nam u talasima, stvaramo zajedno, a onda se intuitivno okrenemo individualnim radovima. Nakon nekog vremena, počele smo da se vraćamo radu kao trio zato što postoje stvari koje možemo da ostvarimo samo u ovoj konstelaciji. Čak i ako radimo druge poslove, u drugim situacijama, ne postoji ništa slično ovom što nas tri stvaramo zajedno. Mislim da smo imale sreće što smo se srele i što i dalje možemo da sagledamo stvari sa slične tačke gledišta.
Poznat vam je slogan festivala. Zanima nas koje su vaše snage?
Rugile: To je teško pitanje, nemam pripremljen odgovor. Možda radost i mogućnost da se oseti radost čak i kad ne ide sve tako glatko u životu. Nekako radost iznese i nešto pozitivno.
Lina: Mogu nabrojati mnogo toga, ali ono što mi pada na pamet trenutno su empatija i intuicija.
.jpg)