Трећег дана фестивала, Никита Даван, професорка политичке теорије и историје идеја, одржала је предавање, Један свет, један бол, о солидарности и улози уметности у глобалној етици. Никита Даван истакла је тезу да у време глобализације, човек више не може да се фокусира искључиво на проблеме своје заједнице, већ поклања пажњу транснационалним проблемима.
Улрих Бек уводи појам world risk society, односно говори о свету, који се истовремено налази у симултаним кризама. Кризе о којима Бек говори су такође транснационалне и указују на међусобну повезаности судбина и проблема свих људи света. Не долази само до глобализације ризика, већ и до глобализације емпатије и солидарности. Оно са чиме се сада сусрећемо јесте космполитска реалност - осећамо емпатију и изражавамо солидарност према сасвим непознатим људима. Гарант морала јесте чињеница да не остајемо равнодушни према патњи других.
Никита Даван поставља питање може ли нас уметност спасити? Даје примере Аристотелове теорије трагедије и Платонове Државе. Са једне стране, Аристотел сматра да човек потврђује себе као морално биће кроз катарзу. Са друге стране, Платон је сматрао да је илузионистичка природа уметности лоша за морал. У Држави заговара да се уметници протерају, а да филозофи, који заступају рационални део човека, владају. Никита Даван закључила је предавање тезом да уметност функционише као фармакон. Грчка реч фармакон, има амбивалентно значење - може бити лек, али и отров.
Тачке спојнице предавања Никите Даван и представе Хекуба, не Хекуба, редитеља Тијага Родригеша, јесу управо уметност и емпатија, као потенцијални одговори на проблеме данашњице. Хекуба, не Хекуба преиспитује каква је повезаност између естетичког и етичког.
Представа комбинује два потпуно различита света и времена - реалитет античког полиса и савремености. Универзалност и непроменљивост људске природе исказана је кроз паралелизам између ликова из Еурипидове драме и модерног друштва. Проблеми античког и данашњег света су различити, али осећања и патње кроз које пролази човек су исти. Хекуба, не Хекуба имплицитно указује на значај уметности у историји човечанства, на моћ уметности да исцели ране. Кроз Еурипидову драму, Родригеш подсећа да модеран човек није први који се сусреће са изазовима и да стога може пуно научити из уметности, ризнице одговора и решења.
Вишеслојност и умножавање наративних линија унутар представе, омогућавају да спознамо комплексност проблема у којем се данашњи свет налази. Појединац, у покушају да се избори за економску и егзистенцијалну стабилност, долази у сукоб са својим етосом, у којем врлина често бива заборављена. Свако има своју бол, своју патњу, а једино олакшање долази из искрености, међусобног разумевања и спремности да се иступи за другог. Снага и лепота се налазе у могућности да се окренемо другоме, да пружимо помоћ и емпатију, али и да је потражимо када нам је потребна.
.jpg)