Trećeg dana festivala, Nikita Davan, profesorka političke teorije i istorije ideja, održala je predavanje, Jedan svet, jedan bol, o solidarnosti i ulozi umetnosti u globalnoj etici. Nikita Davan istakla je tezu da u vreme globalizacije, čovek više ne može da se fokusira isključivo na probleme svoje zajednice, već poklanja pažnju transnacionalnim problemima.
Ulrih Bek uvodi pojam world risk society, odnosno govori o svetu, koji se istovremeno nalazi u simultanim krizama. Krize o kojima Bek govori su takođe transnacionalne i ukazuju na međusobnu povezanosti sudbina i problema svih ljudi sveta. Ne dolazi samo do globalizacije rizika, već i do globalizacije empatije i solidarnosti. Ono sa čime se sada susrećemo jeste kosmpolitska realnost - osećamo empatiju i izražavamo solidarnost prema sasvim nepoznatim ljudima. Garant morala jeste činjenica da ne ostajemo ravnodušni prema patnji drugih.
Nikita Davan postavlja pitanje može li nas umetnost spasiti? Daje primere Aristotelove teorije tragedije i Platonove Države. Sa jedne strane, Aristotel smatra da čovek potvrđuje sebe kao moralno biće kroz katarzu. Sa druge strane, Platon je smatrao da je iluzionistička priroda umetnosti loša za moral. U Državi zagovara da se umetnici proteraju, a da filozofi, koji zastupaju racionalni deo čoveka, vladaju. Nikita Davan zaključila je predavanje tezom da umetnost funkcioniše kao farmakon. Grčka reč farmakon, ima ambivalentno značenje - može biti lek, ali i otrov.
Tačke spojnice predavanja Nikite Davan i predstave Hekuba, ne Hekuba, reditelja Tijaga Rodrigeša, jesu upravo umetnost i empatija, kao potencijalni odgovori na probleme današnjice. Hekuba, ne Hekuba preispituje kakva je povezanost između estetičkog i etičkog.
Predstava kombinuje dva potpuno različita sveta i vremena - realitet antičkog polisa i savremenosti. Univerzalnost i nepromenljivost ljudske prirode iskazana je kroz paralelizam između likova iz Euripidove drame i modernog društva. Problemi antičkog i današnjeg sveta su različiti, ali osećanja i patnje kroz koje prolazi čovek su isti. Hekuba, ne Hekuba implicitno ukazuje na značaj umetnosti u istoriji čovečanstva, na moć umetnosti da isceli rane. Kroz Euripidovu dramu, Rodrigeš podseća da moderan čovek nije prvi koji se susreće sa izazovima i da stoga može puno naučiti iz umetnosti, riznice odgovora i rešenja.
Višeslojnost i umnožavanje narativnih linija unutar predstave, omogućavaju da spoznamo kompleksnost problema u kojem se današnji svet nalazi. Pojedinac, u pokušaju da se izbori za ekonomsku i egzistencijalnu stabilnost, dolazi u sukob sa svojim etosom, u kojem vrlina često biva zaboravljena. Svako ima svoju bol, svoju patnju, a jedino olakšanje dolazi iz iskrenosti, međusobnog razumevanja i spremnosti da se istupi za drugog. Snaga i lepota se nalaze u mogućnosti da se okrenemo drugome, da pružimo pomoć i empatiju, ali i da je potražimo kada nam je potrebna.
