На почетку, честитке на новој позицији уметничког директора Винер фествохена! Да ли бисте поделили са нама своју визију како би требало да се развија фестивал надаље? У свету данас, у ком се суочавамо са многим глобалним проблемима, како видите улогу и значај позоришних фестивала као што је Винер фествохен?
- Провео сам јако дуго времена на челу НТГента који је градско позориште где се ради целе године - производи се програм, иде се на турнеје итд. Сваки дан је фестивал. Мислим, сада већ добро познајем Бечки фестивал пошто сам урадио једно издање. Траје отприлике 5-6 недеља током којих на неки начин поседујеш цео град. Тако да представљаш цео град, а у исто време и цео свет.
Оно што је за мене било најинтересантније је да је то један од најстаријих фестивала у Европи. Мислим да је највећи crossover фестивал на континенту, али се перципира као доста конзервативан. Чини ми се да је Битеф модернији. Имамо класичну музику, оперу, представе, изложбе - доста различитих садржаја.
Када сам дошао, питали су ме шта бих хтео да радим. А ја сам помислио да је ово јавна служба, зар не? На пример, мој отац је био стручњак за воде и нико га никад није питао шта мисли, да ли вода има смисла или да ли би требало да се угаси. Али мене су питали иста та питања за оперу или да ли да наставимо са изложбама.
То је било занимљиво, али с обзиром да се зове Бечки фестивал, желео сам да сазнам шта становници Беча желе. Те сам створио тзв. Слободну републику Беч, са својим Саветом, и покушали смо да га демократизујемо, да имамо устав и групе. Направљен је значајан помак већ у првој години, а имамо још четири.
По мени, ради се о трансформацији културног сектора и увођењу демократије. Занимљиво је да говоримо доста о демократији, транспарентности, приступачности и диверзитету. А у реалности, ове вредности не постоје у самом културном сектору, нарочито у великим европским фестивалима где двоје или троје људи доноси све одлуке. У другим јавним секторима, за такво деловање бисте ишли у затвор. Тако да смо у неку руку најкорумпиранији и најелитистичкији сектор.
Постоје разлози за то. Тешко је знати шта је ново и важно у целом пољу, тако да је потребно искуство да би се произвео избалансиран програм на великим фестивалима - избалансиран локални и интернационални аспект. На пример, логично је позвати Мила или Тијага, али и вас, и словеначке и српске ствараоце - окупити их све заједно на неки начин.
Потребна је стручност, али глас народа такође, и то је делом оно што покушавамо да урадимо. Ево једног примера: Нисам много радио раније у класичној музици или опери, али сам дошао до сазнања да је само 7% дела која се постављају на оперским сценама и у концертним дворанама ауторски рад савремених композитора. А од тих 7%, само 0.07% композитора су из земаља ван Европе и Северне Америке. Ако сте композитор рођен изван поменутих региона, статистички је скоро немогуће да се ваше дело постави на значајнијим оперским или концертним сценама. Тако да смо направили академију само за композиторке из ваневропских земаља. То је само један од начина на које постепено покушавамо да променимо ствари. Али заиста треба гледати глобалну слику, шта је људима потребно.
У Антигони у Амазону, на које сте изазове наишли комбинујући активизам и уметност?
- Увек сте у опасности. Имао сам интересантну дискусију пре неколико дана у локалном центру у Њујорку са особом која интерпретирала Исуса као активисту. Када сам га позвао да се прихвати те улоге, изразио је жељу да промовише достојанство и промени ситуацију са афричким фармерима, пошто смо снимали на фармама у Јужној Италији. На крају сам морао да браним моју продукцију зато што је желео да је користи превасходно у сврхе активизма. Нагласио сам важност спајања активизма са уметношћу, па чак и док снимамо филм о Исусу.
Увек се ради о проналажењу равнотеже, а ја верујем да се међусобно јачају - то је срж солидарности. Укључује и поштовање свачије борбе док се истовремено цени оно што ја називам лепотом. Потпуно разумем и блиска ми је ваша борба, али морамо да је преведемо на одговарајући начин. Године искуства су ме научиле како да пренесем поруку у Европи где неколицина људи зна о великим покретима који укључују пола милиона породица. С обзиром на њихов значај, чудно је како се то преводи на нацију. Налажење равнотеже је изазов у повезивању активизма и уметности - то је комплексан задатак.
Многи глумци који учествују у Вашим пројектима су заправо активисти из МСТ-а или избеглице... Како они виде своје ангажовање у овим пројектима? Шта ове представе значе њима?
- Радили смо заједно око годину и по дана, а они су такође посетили Аустрију (где су причали са председником), Јерменију и друга места. У Бразилу их често перципирају као терористе и државне непријатеље, и то не само током Болсонарове владавине.
Tако да смо се трудили да им успоставимо дипломатске везе. Сусрели су се са председником Аустрије, посетили Брисел, повезали са Европском комисијом. Овакве представе помажу да се наратив промени; не гледају на њих више као на терористе, већ као појединце за легитимним питањима за које се боре. Овде често дискутујемо о капитализму а сада и зеленом капитализму. Ипак, у Латинској Америци многи не верују у овај наратив пошто су две или чак три генерације проживеле такве приче. Они су далеко напреднији у том погледу од нас и стекао сам енормно знање о праксама отпора и живота у заједницама које овде никада нисам видео.
Гент манифест наглашава значај позоришта у мењању света. На који начин је по Вама позориште средство реалне промене, а не само медиј за промишљање?
- Знате, мислим да је оба. Можете да мењате само своје двориште, да тако кажемо. Враћамо се на раније питање. Правити фестивал није само програмирање, већ и промена у фунцкионисању фестивала. Мислим да треба искористити прилику када сте на челу неке институције да је промените - учинити је отворенијом, приступачнијом итд.
Постоји практична страна: ко ради у канцеларијама, ко може да приушти карту - сва та свакодневна реална питања. Њима се можете посветити у својој кући. Али наравно. Истовремено сте и у симболичном простору у ком можете показати и солидарност са различитим покретима. Могу позвати неког да одржи говор или да разговара са људима и сазна о важним локалним проблемима. Или о томе како је неко питаље повезано са оним што ја сматрам важном темом отпора... На пример, можда тако сазнам о долини Јадра или вези Рио тинта и немачке аутомобилске индустрије, па то подстакне нова размишљања.
Сматрам важним да шта год да радите - било да је интервју, путовање или представа - увек размишљате о његовом значењу. Можда сте прочитали Нови Завет, што није много људи, али ја јесам због филма који сам о њему урадио. Исус проповеда да је потребно деловати, а не само познавати списе. Шта значи волети друге или их слушати више? Да ли је то само да се научи текст и изведе на леп начин? Зашто се бавимо свим овим? Треба да будемо свесни да је то што радимо лепо, неопходно и смислено. По мени, слоган вашег фестивала би требало да буде из Идиота Достојевског, лика који верује да све има значење и да треба да буде хумано и лепо.
Мислим да би сви требало да останемо такви идиоти и освојимо простор уметности као место за оне који верују у лепоту и смисао. Ваћно је да се овај простор брани и каже: „У реду, можда грешимо у потпуности, али смо бар покушали.“
