Na početku, čestitke na novoj poziciji umetničkog direktora Viner festvohena! Da li biste podelili sa nama svoju viziju kako bi trebalo da se razvija festival nadalje? U svetu danas, u kom se suočavamo sa mnogim globalnim problemima, kako vidite ulogu i značaj pozorišnih festivala kao što je Viner festvohen?
- Proveo sam jako dugo vremena na čelu NTGenta koji je gradsko pozorište gde se radi cele godine - proizvodi se program, ide se na turneje itd. Svaki dan je festival. Mislim, sada već dobro poznajem Bečki festival pošto sam uradio jedno izdanje. Traje otprilike 5-6 nedelja tokom kojih na neki način poseduješ ceo grad. Tako da predstavljaš ceo grad, a u isto vreme i ceo svet.
Ono što je za mene bilo najinteresantnije je da je to jedan od najstarijih festivala u Evropi. Mislim da je najveći crossover festival na kontinentu, ali se percipira kao dosta konzervativan. Čini mi se da je Bitef moderniji. Imamo klasičnu muziku, operu, predstave, izložbe - dosta različitih sadržaja.
Kada sam došao, pitali su me šta bih hteo da radim. A ja sam pomislio da je ovo javna služba, zar ne? Na primer, moj otac je bio stručnjak za vode i niko ga nikad nije pitao šta misli, da li voda ima smisla ili da li bi trebalo da se ugasi. Ali mene su pitali ista ta pitanja za operu ili da li da nastavimo sa izložbama.
To je bilo zanimljivo, ali s obzirom da se zove Bečki festival, želeo sam da saznam šta stanovnici Beča žele. Te sam stvorio tzv. Slobodnu republiku Beč, sa svojim Savetom, i pokušali smo da ga demokratizujemo, da imamo ustav i grupe. Napravljen je značajan pomak već u prvoj godini, a imamo još četiri.
Po meni, radi se o transformaciji kulturnog sektora i uvođenju demokratije. Zanimljivo je da govorimo dosta o demokratiji, transparentnosti, pristupačnosti i diverzitetu. A u realnosti, ove vrednosti ne postoje u samom kulturnom sektoru, naročito u velikim evropskim festivalima gde dvoje ili troje ljudi donosi sve odluke. U drugim javnim sektorima, za takvo delovanje biste išli u zatvor. Tako da smo u neku ruku najkorumpiraniji i najelitističkiji sektor.
Postoje razlozi za to. Teško je znati šta je novo i važno u celom polju, tako da je potrebno iskustvo da bi se proizveo izbalansiran program na velikim festivalima - izbalansiran lokalni i internacionalni aspekt. Na primer, logično je pozvati Mila ili Tijaga, ali i vas, i slovenačke i srpske stvaraoce - okupiti ih sve zajedno na neki način.
Potrebna je stručnost, ali glas naroda takođe, i to je delom ono što pokušavamo da uradimo. Evo jednog primera: Nisam mnogo radio ranije u klasičnoj muzici ili operi, ali sam došao do saznanja da je samo 7% dela koja se postavljaju na operskim scenama i u koncertnim dvoranama autorski rad savremenih kompozitora. A od tih 7%, samo 0.07% kompozitora su iz zemalja van Evrope i Severne Amerike. Ako ste kompozitor rođen izvan pomenutih regiona, statistički je skoro nemoguće da se vaše delo postavi na značajnijim operskim ili koncertnim scenama. Tako da smo napravili akademiju samo za kompozitorke iz vanevropskih zemalja. To je samo jedan od načina na koje postepeno pokušavamo da promenimo stvari. Ali zaista treba gledati globalnu sliku, šta je ljudima potrebno.
U Antigoni u Amazonu, na koje ste izazove naišli kombinujući aktivizam i umetnost?
- Uvek ste u opasnosti. Imao sam interesantnu diskusiju pre nekoliko dana u lokalnom centru u Njujorku sa osobom koja interpretirala Isusa kao aktivistu. Kada sam ga pozvao da se prihvati te uloge, izrazio je želju da promoviše dostojanstvo i promeni situaciju sa afričkim farmerima, pošto smo snimali na farmama u Južnoj Italiji. Na kraju sam morao da branim moju produkciju zato što je želeo da je koristi prevashodno u svrhe aktivizma. Naglasio sam važnost spajanja aktivizma sa umetnošću, pa čak i dok snimamo film o Isusu.
Uvek se radi o pronalaženju ravnoteže, a ja verujem da se međusobno jačaju - to je srž solidarnosti. Uključuje i poštovanje svačije borbe dok se istovremeno ceni ono što ja nazivam lepotom. Potpuno razumem i bliska mi je vaša borba, ali moramo da je prevedemo na odgovarajući način. Godine iskustva su me naučile kako da prenesem poruku u Evropi gde nekolicina ljudi zna o velikim pokretima koji uključuju pola miliona porodica. S obzirom na njihov značaj, čudno je kako se to prevodi na naciju. Nalaženje ravnoteže je izazov u povezivanju aktivizma i umetnosti - to je kompleksan zadatak.
Mnogi glumci koji učestvuju u Vašim projektima su zapravo aktivisti iz MST-a ili izbeglice... Kako oni vide svoje angažovanje u ovim projektima? Šta ove predstave znače njima?
- Radili smo zajedno oko godinu i po dana, a oni su takođe posetili Austriju (gde su pričali sa predsednikom), Jermeniju i druga mesta. U Brazilu ih često percipiraju kao teroriste i državne neprijatelje, i to ne samo tokom Bolsonarove vladavine.
Tako da smo se trudili da im uspostavimo diplomatske veze. Susreli su se sa predsednikom Austrije, posetili Brisel, povezali sa Evropskom komisijom. Ovakve predstave pomažu da se narativ promeni; ne gledaju na njih više kao na teroriste, već kao pojedince za legitimnim pitanjima za koje se bore. Ovde često diskutujemo o kapitalizmu a sada i zelenom kapitalizmu. Ipak, u Latinskoj Americi mnogi ne veruju u ovaj narativ pošto su dve ili čak tri generacije proživele takve priče. Oni su daleko napredniji u tom pogledu od nas i stekao sam enormno znanje o praksama otpora i života u zajednicama koje ovde nikada nisam video.
Gent manifest naglašava značaj pozorišta u menjanju sveta. Na koji način je po Vama pozorište sredstvo realne promene, a ne samo medij za promišljanje?
- Znate, mislim da je oba. Možete da menjate samo svoje dvorište, da tako kažemo. Vraćamo se na ranije pitanje. Praviti festival nije samo programiranje, već i promena u funckionisanju festivala. Mislim da treba iskoristiti priliku kada ste na čelu neke institucije da je promenite - učiniti je otvorenijom, pristupačnijom itd.
Postoji praktična strana: ko radi u kancelarijama, ko može da priušti kartu - sva ta svakodnevna realna pitanja. Njima se možete posvetiti u svojoj kući. Ali naravno. Istovremeno ste i u simboličnom prostoru u kom možete pokazati i solidarnost sa različitim pokretima. Mogu pozvati nekog da održi govor ili da razgovara sa ljudima i sazna o važnim lokalnim problemima. Ili o tome kako je neko pitalje povezano sa onim što ja smatram važnom temom otpora... Na primer, možda tako saznam o dolini Jadra ili vezi Rio tinta i nemačke automobilske industrije, pa to podstakne nova razmišljanja.
Smatram važnim da šta god da radite - bilo da je intervju, putovanje ili predstava - uvek razmišljate o njegovom značenju. Možda ste pročitali Novi Zavet, što nije mnogo ljudi, ali ja jesam zbog filma koji sam o njemu uradio. Isus propoveda da je potrebno delovati, a ne samo poznavati spise. Šta znači voleti druge ili ih slušati više? Da li je to samo da se nauči tekst i izvede na lep način? Zašto se bavimo svim ovim? Treba da budemo svesni da je to što radimo lepo, neophodno i smisleno. Po meni, slogan vašeg festivala bi trebalo da bude iz Idiota Dostojevskog, lika koji veruje da sve ima značenje i da treba da bude humano i lepo.
Mislim da bi svi trebalo da ostanemo takvi idioti i osvojimo prostor umetnosti kao mesto za one koji veruju u lepotu i smisao. Vaćno je da se ovaj prostor brani i kaže: „U redu, možda grešimo u potpunosti, ali smo bar pokušali.“
