Симболично, редитељ нас у причу уводи кроз припрему представе Еурипидове трагедије Хекуба, где нам кроз глумачку пробу, која је још увек у фази ишчитавања текста и његовог прилагођавања, у кратким цртама, даје основне информације о самој драми, а пре свега ставља велики акценат на карактер самих глумаца који ће оживљавати њене ликове. Тако нас ставља у позицију посматрача једног мета позоришта - позоришта у позоришту - где глумци тумаче више улога истовремено. Одмах у првој сцени јасно је да ће се живот и карактер савремених ликова на сцени, на неки начин, испреплетати са ликовима Еурипидове трагедије. Редитељ, тако, кроз безброј наизменичних сцена из живота савремених ликова (глумаца) и ликова из ове трагедије, креће да развија паралелну причу, која временом постаје све присутнија, стављајући тако акценат на животе Нађе, глумице која тумачи лик Хекубе и њеног дванаестогодишњег сина са аутизмом.
Љубав мајке према свом детету није једина веза која се на сцени успоставља између ове две приче. Туга, патња, бес, беспомоћност људског бића, као и потреба човека за упоређивањем и мерењем његове сопствене и туђе боли, кључна су веза између трагедије старе 2500 година и савремене приче једне мајке у борби против система. “Богови који се играју” и у савременом добу чине људе збуњеним, приморавајући их да сами у њихово име достигну правду, коју често замене осветом.
Комбинацијом текста, светлости, музике и звукова створена је атмосфера која је публику натерала да седи на ивици својих седишта, тек на тренутке дозвољавајући гледаоцима да дођу до даха и опусте се кроз по коју пошалицу или понављање одређених реплика у различитим контекстима. Понављање је, такође, један од кључних мотива у представи, реферишући на ограничене поступке и говор Нађиног сина и слободу покрета и говора која му је дисабилитетом ускраћена. Тако се и сам назив представе Хекуба, не Хекуба, односи на ограничен фонд речи које је њен син у могућности да употреби где кључну улогу игра одрична речца.
Представа достиже свој врхунац кроз симболику суђења којим се коначно достиже правда, испреплетаним мотивима Хекубине освете над Полиместором, остављајући, поново, отворено питање да ли правда постоји без освете?
