Фото: Ната Кореновскаиа
Фото: Ната Кореновскаиа

Представа Као и све слободне д‌јевојке настала је по истоименом драмском тексту, али инспирисана истинитим догађајем који је забележен 2014. године у босанским медијима. Наиме - случајем колективног затрудњивања. Да ли бисте могли да нам објасните шта је тај случај подразумевао као и колико је Вама лично, било тешко да се бавите једном таквом темом?

Тања: Драмски текст настао је на основу новинске вести о никад званично потврђеном случају о ‘колективном’ затрудњивању 7 тринаестогодишњих девојчица након краће школске екскурзије, која је прерасла у таблоидни скандал. Није ми било превише тешко да се бавим том темом, пре свега јер је истраживање - читање књига - како теоријских тако и фикције, гледање филмова, претраживање арихва (на примјер Музеј контрацепције и абортуса у Бечу), као и разговори с пријатељима - трајало довољно дуго, да када сам се упустила у саму изведбу писања била сам довољно информисана и већ сам одредила теме у појединачним монолозима, тако да ми је остало да се бавим структуром и језиком, редом речи у реченици, понављањима, звучањима, што је ипак, углавном, велико задовољство.

С обзиром на чињеницу да се представа бави једном врло пипавом“ темом, како сте, тражиле прави тон којим ћете заједно, кроз инсценацију, испричати ову важну причу?

Селма: Заправо нисам имала дилему око тона представе, текст ми је био близак од првог читања, било ми је важно само пронаћи са глумицама и глумцима „код“ у којем ће са публиком комуницирати сви различити дискурси садржани у драми и форма текста, али и емотивни свијет д‌јевојака, који је јако комплексан, рањив, силан, осебујан, контрадикторан, узбудљив, опасан и прекрасан. Тема за мене није никада била „пипава", заправо је „пипава" за конзервативно друштво чије репресивне механизме Тања критизира и у којем дјевојке нису имале право на свој наратив. С обзиром да ми је изразито важно да се са сцене чује све што се у Дјевојкама изговори, баш тако како јесте, директно и нецензурисано, трудила сам се са цијелим тимом да направим најбољу могућу платформу за то.

Сценографија за Д‌јевојке је врло занимљива, иновативна и несвакидашња за наша позоришта. Можете ли нам рећи нешто о њеном настајању? Како сте се одлучили на њу?

Селма: Сценографкиња Зорана Петров и ја смо кренуле од тога да сам жељела седам потпуно различитих сценографских рјешења за седам монолога. Знала сам да желим да представа изненађује из слике у слику, естетски и стилски. За неке од слика сам имала врло јасну визију, нпр. Унина сцена ми је визуелно била натуралистичка од првог читања. За неке је Зорана имала јасну слику, нпр. Леина сцена и монументална футуристичка слика Новог Грахова је нешто што јој се одмах отворило. Заправо смо врло брзо и једноставно нашле заједнички језик. Једнак процес сам прошла са костимографкињом Селеном Орб. Привилегија је имати такве сараднице, са којима дијелите сензибилитет, које представу од почетка осјећају и само је надограђују кроз процес.

Иако су све улоге приписане девојкама и младим женама, занимљиво је и то да се појављују два глумца који такође играју женске улоге. Због чега?

Селма: Због свих значењских слојева који излазе из под‌јеле која је родно и старосно разноврсна. Мислим да се овај текст, као и сваки други уосталом, може поставити на небројено различитих начина. Мени се није чинило тачним да седам врло младих глумица игра седам д‌јевојака, и о томе сам са Тањом врло рано разговарала. Нико од нас са сигурношћу заправо не зна шта је њих седам мислило, па ни жене у двадесетим које су то искуство недавно прошле. Ми смо изведбено посудили гласове за њихове наративе, без намјере да стварамо позоришну илузију или улазимо у проживљавање, ако говоримо у контексту психолошког реализма. А изведбено се у тим бројним искуственим дистанцама извођачица и извођача стварају јако занимљиви контексти. Само за примјер, највеће сценско насиље, па чак и сексуализација, дешава се на мушком, а не женском тијелу, чиме се између осталог настоји освијестити колико олако пристајемо у театру да је женско тијело трпно или објективизирано.

Цела атмосфера представе је врло жива, брза и енергична, па и ослобађајућа. Колико је било тешко направити једну такву представу данас, узимајући у обзир тему којом сте се бавили?

Тања: Мислим да парадоксално такву колективну енергију није заправо било тешко ослободити уз посвећени рад целог тима представе, предвођеног Селмом Спахић. На неки начин тај текст јесте текст о покушају слободе и ослобађања, и ‘девојке’ преузимају контролу над наративом и посљедично над сопственим телом и просто из мог личног искуства имати тринаест година, може да буде једна специфична комбинација меланхолије и туге, али и готово непресушне физичке и менталне снаге и радозналости.

С обзиром на чињеницу да сте Ви професорка на ФДУ у Београду, да ли имате неку поруку за младе ауторе, или савет, на који начин је најбоље приступити осетљивим, важним темама које нас се све тичу, поготово у овом суровом времену и тренутку у коме живимo?

Тања: Мислим да је битно бити транспарентан у смислу методологије и уметничких поступака. Да је битно свести експлоатацију и самоексплоатацију на минимум, ма колико се то некад чинило готово немогућим. Такође читање, гледање изложби и представа које се баве сличном темом је увек корисно, као и накнадна анализа афеката, емоција и реакција које су та друга дела изазвала у њима самима, да би лакше увидели шта сматрају политички и етички прихватљивим а шта не у сопственом раду.

Колико је ова представа важна и колико се поклапа са Битефовим слоганима - снаго, младости, љубави - не пристај да будеш нечија је једна велика ствар, док је потпуно друга наше питање: колико Вама значи БИТЕФ фестивал и зашто Вам је лично важан?

Тања: Јако ми је важан, то је за мене синоним за септембар у Београду. Пре 16 година сам била на првом Битефу, током прве године студија, по доласку у Београд и чак сам морала са фиксног телефона да зовем Данета К, да ми објасни где је тачно Битеф театар у ком се играла нека нордијска представа, и даље смо имали неки кабловски интернет и претраживање мапа није ишло лако :). Прошле године сам први пут учествовала као ауторка у главном програму са представом Др. Ауслендер (Made in Germany) и сада када имам ту част две године за редом, стварно нисам вероватно ни у стању да то адекватно евалуирам. Морам да признам да сам неке од мени најдражих представа гледала ипак на неким другим мјестима и градовима, али Битеф остаје као нека грозница тражења. Нисам сигурна тачно чега, али можда као неке савршене представе. Пада ми на памет прекрасна представа из прошлогодишње селекције Соло Нине Рајић Крањац и једна од сцена у којима ауторка и извођачица инсценира или фејкује да инсценира ‘идеалну’ позоришну сцену, онакву какву је одувијек хтјела режирати. Исто питање је поставила колегама редитељима и редитељкама и онда се, не знам, ваљда 20 минута препричавају ‘најидеалније’ сцене у ‘најидеалнијим позоришним световима’. Можда је то за мене Битеф.   

Који би био Ваш слоган, слоган Битефових Д‌јевојки?

Тања: Вероватно неки од стихова из песме 22  Taylor Swift, на пример:  just keep dancing like we're 22  или, искрено још боље: Tonights the night when we forget about the deadlines!

У представи се поигравате са различитим сценским ефектима који се углавном базирају на светлу, видео биму, али и упечатљивим музичким темама. Колико Вам је све то значило и да ли Вам је отежавало или олакшавало изведбени процес?

Селма: Компонирање свих елемената представе траје и захтјевно је за цијелу екипу у позоришту у фази када се представа уиграва, нарочито јер је у овом случају технички комплицирана, али мислим да je све споменуто неизоставан дио наше представе. Видео на примјер, не само да је важна концептуална одлука, него је и незаобилазан дио свакодневнице д‌јевојака, чији је дискурс под изразитим утјецајем друштвених медија. Инина изолација од друштва, у кући у којој живи са Бабом, додатно је наглашена тим непрекидним присуством технологије у њеној свакодневници. А музика и рад са Драшком Аџићем су за мене као неки крвоток представе, есенцијални су за атмосферу, ритам и све оно што представа постиже на несвјесној равни.

Колико је трајао сам припремни процес представе и зашто сте се одлучили да баш Атеље 212 буде матична кућа Д‌јевојака? (Узимајући у обзир чињеницу да се многе Ваше представе генерално налазе на Атељеовом репертоару)

Taња: Мислим да сам у Атељеу, а нарочито у сарадњи са драматургом Димитријем Кокановим нашла своју београдску позоришну кућу. Сплет околности је довео до тога, и на крају три различита управника су ставили на репертоар три различите моје драме. Нисам се толико одлучивала ја, колико они :) Припрема ове представе у логистичко-репертоарском смислу започела је, колико се сећам, још у време пандемије.

За крај, реците нам, по Вашем мишљењу, која је улога уметнице у данашњем друштву?

Тања: Како знају сви они који су икада читали или гледали неки мој интервју, иначе сам МНОГО опширнија, али стварно је овогодишњи фестивал у комбинацији с обавезама на факултету узео свој данак на моју снагу и сада морам да одем на базен и пливам пожељно километар, а ако не иде, оно макар 500м. То је улога уметнице - да буде здрава ;) да сачува себе, да парафразирам Констракту.