3 koautora, 3 stranca , 3 koautorke (imamo i 3 groša)
Možete li nam za početak reći utiske nakon završenog festivala i kako je bilo raditi u selektorskom timu?
Nikita: Mislim da je festival bio upravo onakav kakav sam se nadao da bi mogao da bude, raznovrstan, uzbudljiv, sa dosta pozitivne energije, zanimljivih novih ideja... Što se tiče timskog, selektorskog dela posla, utisak je izvanredan. Kada bi na sličan, „koselektorski“ način, i naše društvo funkcionisalo, kao što smo nas troje, verujem da bi njegova slika izgledala sasvim drugačije.
Tijana: Mislim da smo imali jedan uspešan festival koji se desio upravo zahvaljujući timskom radu. Jer, osim koselektorskog tima, postoji jedan veći tim - tim Bitefa, čiji su posvećenost i rad omogućili da se festival zapravo desi. Što se tiče rada u selektorskom timu, on je prvenstveno bio pun podrške i poverenja, zbog čega je bilo mnogo lakše nositi se sa odgovornošću koju takav rad sa sobom nosi.
Ksenija: Moj prvi utisak je WOW, nisam znala da može da bude ovako zabavno! To se odnosi i na utiske i na rad u selektorskom timu. Posle festivala tu su umor i zadovoljstvo jer mi se čini da je 57. izdanje dobro prošlo. Prvo zbog toga što je program bio prilično raznovrstan, a zatim i zbog toga što smo uspeli da primenimo principe brige i na procese rada celog tima, i da se otvorimo ka publici više nego do sada. Bilo mi je izuzetno drago kada su mi kolege i koleginice prilazile i govorile da se osećaju dobrodošlo na festivalu, te da je primetna briga koju smo uložili u promišljanje odnosa i radnih procesa.
Pesak, pepeo, voda (u jezeru, i u bazenu, i u kadi, pod tušem...)
I kako je zapravo nastala ideja koselektorstva na ovom izdanju?
Tijana: Bolje je pitati Nikitu i Kseniju.
Ksenija: To je pitanje za Nikitu jer je on sve zamesio, a mogu da kažem da sam jako zahvalna na iskustvu i pozivu.
Nikita: U svemu što radim ja sam uvek i pre svega reditelj, što između ostalog znači i to da je za mene „timski rad“ nešto sasvim prirodno, podrazumeva se. Skrenuću Vam pažnju da tu postoji određena „doslednost“. I u mom prvom mandatu u Bitefu (direktor Bitef teatra), desilo se nešto slično, nekoliko mladih ljudi su po prvi put dobili priliku da budu vidljiviji, jer su daroviti i zaslužuju da upravo njihova kreativnost oblikuje Bitef.
Pa sunce, zlato u grumenu, zlato svuda
Tokom godina, sarađivali ste sa Bitefom na mnogim pozicijama. Po čemu se koselektorska ponajviše razlikuje od prethodnih?
Tijana: Ja sam do sada bila vezana za Bitef kroz koautorstvo na jednoj predstavi u programu festivala i kroz moderiranje okruglih stolova. Iako su obe te uloge za mene bile važne i velike, kuriranje programa sa sobom nosi veći pritisak i odgovornost. Nas troje iz selektorskog tima imamo različita iskustva i senzibilitete, publika kojoj se obraćamo selekcijom takođe nije homogena masa i sve to zajedno zahteva otvorenost za nove poglede, spremnost na dijalog i rizik, ali i odlučnost u donošenju odluka. U tom smislu rekla bih da je koselektorska pozicija znatno kompleksnija od onih koje sam prethodno imala u okviru festivala.
Nikita: Svaki festival je vrlo kompleksan mehanizam, i svaka pozicija je tu važna na svoj način. Međutim, ono što je najvažnije u očima javnosti jeste naravno, selekcija. Ona daje konačni smisao svemu što radimo tokom godine. Tu se dakle radi o vrlo posebnoj vrsti „odgovornosti“. Mislim da je to ključna razlika između selektorskog posla i svega onoga što smo pre toga radili na festivalu.
Ksenija: U ovih 9 meseci je najveća razlika to što mogu da utičem na program i doprinosim u tom pogledu. Kada sam počela da radim festival, bila sam asistentkinja koordinatorke programa, za tu poziciju sam pozvana. A od trenutka kada sam ponudu dobila do prvog dana angažovanja, postala sam koordinatorka spletom nesrećnih okolnosti. Narednih nekoliko godina sam radila i marketing, fandrejzing, produkciju materijala i još nekoliko „sporednih” poslova poput usputnog lektorisanja kataloga…
Od 2010. do danas se štošta promenilo, pa i moj fokus u radu. Jako je zanimljivo graditi festival tako da se principi koje zagovarate poput solidarnosti, otvorenosti i odgovornosti vide i u procesima rada. Priznajem da mi je to do sada najuzbudljivije u mom „Bitef stažu“.
Pokret, video/film, krupnjak
S obzirom da ste imali kratko vreme za pripreme festivala, da li su ostali neki nerealizovani planovi koje biste voleli da sprovedete u sledećim izdanjima?
Nikita: Uvek ima nerealizovanih stvari, ali i to je nekakva draž festivala. Međutim, kratko vreme nije presudan razlog tome... Naravno, uvek je bolje imati više vremena za pripremu, ali dešava se i da imate vreme ali recimo nemate novca, ili adekvatan prostor, termin ne odgovara trupi za gostovanje... Sve je to u igri kada se pravi festival. Plus, kao i uvek, nešto sreće.
Ksenija: Da, naravno!
Bilo je predstava, ljudi i odnosa koje smo želeli da ponudimo publici, ali nismo mogli ove godine. Zato je i zanimljivo ne polaziti od nekog zacrtanog inicijalnog razmišljanja već graditi postupno nakon velike količine pogledanih radova.
Tijana: Mi smo ove godine pogledali nešto više od 80 predstava, od čega je 8 ušlo u takmičarsku selekciju. Svakako da postoje radovi koji su nas zainteresovali i zaintrigirali, a koji se, iz raznih razloga - što produkcionih, što zbog neuklapanja u celinu, nisu našli u ovogodišnjem festivalskom izdanju. Dakle, postoje autorke i autori čiji rad pratimo, kao i nekoliko predstava koje smo ostavili kao temu za razmišljanje u kontekstu narednog festivala.
Boro Drašković, Frank Kastorf, Maksim Gorki
Šta Vam je ostalo najupečatljivije u sećanju sa nekih ranijih izdanja?
Ksenija: To je taj večiti problem festivala - toliko stvari se izdešava u par udarnih meseci, da se sve stopi zajedno u opšti osećaj tihe euforije (čitaj: adrenalina) i radosti. Uz rizik da budem dosadna, mene i dalje najviše raduje period u kome nam se polako priključuju druge kolege, stare i nove.
Od konkretnih događaja u vezi sa programom, mislim da ću zauvek pamtiti dolazak scenografije NTGenta 2019. godine jer je to bio prvi kamion koji sam dočekala otkad radim kao producentkinja programa.
Tijana: Ja sam 2012. godine došla u Beograd na studije i moj prvi odlazak na Bitef je bio sledećeg septembra, na 47. izdanje festivala. Mislila sam da ću ići u pozorište, a onda sam jedne večeri bila u nekom kamionu, negde u Erport sitiju i tako u kamionu gledala predstavu Kornela Mundruca Teško je biti bog. Meni, koja sam u tom trenutku tek završila prvu godinu studija, to je bilo jako uzbudljivo iskustvo koje me zapravo privuklo Bitefu.
Nikita: Poslednjih godina sam nažalost vrlo malo boravio u Beogradu (što je možda takođe jedan od razloga da ponovo dođem u Bitef), tako da sam dosta toga propustio… Ali, naravno, kao i svi drugi pretpostavljam, imam čitavu galeriju najrazličitijih „bitefosvskih“ utisaka, još iz nekih studentskih dana, pa nadalje... Mogao bih podužu listu da sastavim od najrazličitijih stvari. Mi reditelji smo sakupljači svega i svačega. Ako bih ipak trebalo nešto da izdvojim, onda bi iz nekih sasvim ličnih razloga to bio susret i razgovor sa Otomarom Krejčom. To je bilo dosta davno, njegovo ime novim generacijama je siguran sam nepoznato, ali je svojevremeno to bio jedan od najznačajnijih evropskih reditelja. Dobio je i glavnu nagradu na Bitefu za predstavu Tri sestre. Na sličan način i ovogodišnji festival mislim da ću pamtiti, između ostalog, po tome što ga je otvorio Boro Drašković. Mislim da su to važne stvari.
Devojke, heroine i internet
Kako i festival treba da ide u korak sa vremenom, šta je „tradicionalno“ što treba zadržati, a šta inovativno što biste uneli?
Nikita: Verujem da su staro i novo u pozorištu uvek u nekoj živoj simbiozi - jedno je ugrađeno u drugo. Na sličan način kao što su povezani prošlost i budućnost. Mi ne živimo samo u sadašnjosti, već takođe u prošlosti i budućnosti. U tom smislu svaka generacija prepoznaje nešto specifično svoje u odnosu na svet i vreme u kojem živi, shodno tome i reaguje, neprestano pronalazi neku novu formu za svoj izraz, tako da se pozorište u tom smislu neprestano menja, ali mislim da postoje stvari koje uvek prepoznajemo kao dobro pozorište. Ako ima mašte, hrabrosti, strasti, a pre svega istinitosti, za mene je to onda pravo pozorište i prepoznajemo ga u svakom vremenu, bez obzira na formu. Naš „koselektorski” zadatak je da to prepoznamo.
Ksenija: Mislim da tradicionalno treba koristiti Bitefovu poziciju (koja u odnosu na razne druge aktere jeste privilegovana) i rizikovati, sa programom, sa publikom, sa kontekstom. Ono što se meni čini kao Bitefova tradicija je i traganje za neproživljenim, neviđenim i progresivnim.
3h3 : 3
Njih devetoro iz inicijativnog odbora napisalo je u prvom uvodniku Bitefa: „BITEF 212 nema gotovu formulu novih pozorišnih tendencija pod koju želi da podvede sve učesnike festivala, ali je sigurno da nove pozorišne tendencije nisu jučerašnja avangarda, već pozorište budućnosti. BITEF 212 bi želeo da sve one trupe koje u ovom trenutku istinski tragaju za novim sadržajima i formama sretnu se tokom septembra u Beogradu i prikažu šta smatraju novim u vremenu u kome živimo.“
Imate li vas troje danas formulu za nove pozorišne tendencije?
Ksenija: Ne znam da li je ono što imamo baš formula, ali znam da smo se lako složili da budemo radoznali i otvoreni. I da, kao što je njih devetoro znalo da iz susreta i razmene može doći opet nešto novo ili drugačije, tako se i mi oslanjamo na odnose i njihovu izgradnju.
Tijana: Mislim da i dalje nema gotove formule. Svaki trenutak sa sobom donosi i neke nove tendencije, umetnice i umetnike koji ih otkrivaju, definišu i redefinišu, uspostavljaju i ruše. Naš zadatak je da nastavimo da održavamo živom Bitefovu potragu za njima.
Nikita: Naravno da imamo. Šalim se... Ne postoji ta formula, a ozbiljno pitanje je i šta su „nove pozorišne tendencije“? Ali da možda ne širimo previše tu temu sada... Ono što su pre 57 godina u svom uvodniku članovi prvog odbora naveli očigledno je bilo dobro posejano.
Putovanja, ekologija, politika/revolucija
Kad smo kod koraka sa vremenom, živimo u turbulentnom periodu. Koja je uloga jednog pozorišnog festivala, a i umetnosti uopšte u takvim vremenima? Sudeći po selekciji i onom što su učesnici imali da kažu, reklo bi se angažovana. Da li je samo ta? Ili je uvek angažovana?
Tijana: Uvek je angažovana. Onog trenutka kad je neko osetio potrebu da stvara, da preispituje određene teme, da se obrati svetu, već tada je ta umetnost postala angažovana. Festivali su tu da dovedu pred publiku one umetničke radove koji će imati smisla u društvenom kontekstu u kom se prikazuju - kroz bavljenje nečim što je važno i poznato za taj kontekst ili kroz otvaranje novih i nepoznatih perspektiva i pitanja o svetu.
Ksenija: Umetnost, festival, odlazak u prodavnicu - sve politički činovi par excellence isto kao što je izostanak političnosti jasan politički čin. Uloga festivala poput Bitefa u ovom vremenu nije jedna već mnogostruka, ali za mene je najvažnija emancipatorska uloga koja se ogleda u kontekstualizaciji ili u načinu na koji određeni radovi postoje u našoj sredini - kako ih mi kao selektorski tim uvodimo i kako zajednica dalje reaguje na njih.
Nikita: Svako vreme je za pozorište turbulentno... Kao što sam već rekao, uloga festivala je višestruko složena, ali jedan od njegovih postojanijih zadataka svakako jeste da bude „savest“ svoga vremena.
U doba kuge, kolere i kovida
I za kraj da se osvrnemo i na slogan, pa nam recite u čemu je po Vama snaga Bitefa koji opstaje već pedeset sedam godina?
Ksenija: Konačno lako pitanje! :)
Snaga je u ljudima, u zajednici i radoznalosti.
Tijana: U spremnosti na promene.
Nikita: Snaga je u darovitim, kreativnim ljudima, kojih srećom uvek ima dovoljno da neprestano podmlađuju Bitef.
.jpg)