- „Представа је заиста интересантно урађена, у контексту враћања на мит и савременог погледа на ствари. Изузетно ми се свидело то како су повезали живот једног просечног модерног човека и лика из античке драме. Једино ми је засметала дужина представе, била је предуга.“
Ања Радомировић, играч савремене игре и студент
- „Пратим Битеф јако дуго, скоро од самог почетка. Ово је изузетно добра представа, која ме је у пријатном смислу изненадила, зато што садржи спој између класичног позоришта и модерног израза и оно што је посебно интересантно је тај симболички приказ вечите судбине жене, мајке, која се није променила од античких времена. У том смислу, она има и једну дубљу, симболичку поруку, али и једну конкретну политичку поруку, упућену надлежнима, првенствено државној администрацији и државним институцијама. Та порука није само карактеристична за Француску, него је то један општи феномен модерног доба. Дакле, једна универзална прича, глумачки сјајно изнесена, тако да смо истински уживали.“
Оливера Матић, дипломирани економиста и пензионер
- „Јако добра представа, позоришни празник, фантастично!“
Бобан Мијаиловић, пензионер
- „Одушевљена сам, стварно. Французи су познати по њиховој позоришној режији и глумцима, тако да, прелепо је било. Презадовољна сам и пресрећна, топло препоручујем свима да погледају. “
Ивана Башић, професорица
- „Представа је одлична! И то зато што на један огољен начин представља како је наше старо наслеђе и како су уметничке форме попут позоришта и дан данас релевантне за исправљање неправди у нашем друштву. Јако дуго нисам видео да се нека изразито тешка тема, попут грчких класика, на тако приступачан начин представља публици и повеже са данашњим проблемима. “
Илија Стојковић, студент треће године менаџмента културе и медија и продукције позоришта
- „Јако ми се свидела и веома ме је узбудила. Мислим да је врло емоционална и истовремено врло интелигентна. Ово је први пут у савременој историји да ми гледамо Комеди франсез у Београду и на Битефу самим тим, и можда наша публика није навикла на ту школу глуме, која није по Станиславском. То је једна стилизованија, експресивнија глума где се емоције не производе процесима на које смо навикли у нашим театрима - проживљавањем у духу Станиславског, него другим техникама и то треба знати. Ако се то не зна, онда ова глума може деловати некако статично, декламаторски, итд. Друга ствар, која је моја компаративна предност - не могу да побегнем од тога - јесте да је мени Француски први страни језик и уживање је било слушати га; чак Французи имају израз ићи да се слуша позориште. Беспрекоран је Француски био; дикција апсолутно фантастична. У овом глумачком стилу има једне класицистичке јасноће, кристалне чистине. Овакав начин рада, редитељски са глумцима, се такође надовезује на једну Француску традицију. У питању је традиција Антоана Витеза и његовог чувеног циклуса: Молијер - где је са групом глумаца радио четири Молијерова комада. И овде имамо групу глумаца који спремају Хекубу Еурипидову, која се феноменално прожима са једном савременом причом - једне жене која тражи правду због насиља које је извршено у дому за децу са специјалним потребама над њеним аутистичним сином, и онда имамо феноменално једно умрежавање са једном политички релевантном темом. Имамо две античке хероине на овом Битефу, Хекубу и Антигону - две жене које траже правду против једног система и једне неправедне, насилне државе.
(Да ли Вам се чини да је главна јунакиња на крају представе добила ту правду?)
Не знам. Рекло би се да је овај интелигентни, духовити истражни судија успео да притера политичара уза зид и да је добила правду, али као и свака мајка која оплакује своје дете - шта значи добити правду ако си свестан насиља које је учињено над твојим дететом. Да, правда је добијена, али да ли је добити правду довољно, то остаје отворено.
(Да ли мислите да смо близу неког система који ће нам омогућити да се бринемо о деци са посебним потребама онако како треба?)
Нисам сигуран да ли смо ми, као наше друштво, српско друштво, а богами ни глобално близу система који ће бити праведан генерално, не само деци са посебним потребама него и према другој деци, и према нама који нисмо деца. Живимо у једном времену неправде и то је оно о чему је Мило Рау говорио на отварању, али морамо да се боримо! Видећемо. Сирано де Бержерак, чувени француски комад, се завршава чувеним стиховима: Je me bats, je me bats, je me bats - бијем се, бијем се, бијем се. Морамо по Сирану да се бијемо, па ћемо видети да ли ћемо победити.“
Иван Меденица, професор Факултета драмских уметности у Београду
