- „Predstava je zaista interesantno urađena, u kontekstu vraćanja na mit i savremenog pogleda na stvari. Izuzetno mi se svidelo to kako su povezali život jednog prosečnog modernog čoveka i lika iz antičke drame. Jedino mi je zasmetala dužina predstave, bila je preduga.“
Anja Radomirović, igrač savremene igre i student
- „Pratim Bitef jako dugo, skoro od samog početka. Ovo je izuzetno dobra predstava, koja me je u prijatnom smislu iznenadila, zato što sadrži spoj između klasičnog pozorišta i modernog izraza i ono što je posebno interesantno je taj simbolički prikaz večite sudbine žene, majke, koja se nije promenila od antičkih vremena. U tom smislu, ona ima i jednu dublju, simboličku poruku, ali i jednu konkretnu političku poruku, upućenu nadležnima, prvenstveno državnoj administraciji i državnim institucijama. Ta poruka nije samo karakteristična za Francusku, nego je to jedan opšti fenomen modernog doba. Dakle, jedna univerzalna priča, glumački sjajno iznesena, tako da smo istinski uživali.“
Olivera Matić, diplomirani ekonomista i penzioner
- „Jako dobra predstava, pozorišni praznik, fantastično!“
Boban Mijailović, penzioner
- „Oduševljena sam, stvarno. Francuzi su poznati po njihovoj pozorišnoj režiji i glumcima, tako da, prelepo je bilo. Prezadovoljna sam i presrećna, toplo preporučujem svima da pogledaju. “
Ivana Bašić, profesorica
- „Predstava je odlična! I to zato što na jedan ogoljen način predstavlja kako je naše staro nasleđe i kako su umetničke forme poput pozorišta i dan danas relevantne za ispravljanje nepravdi u našem društvu. Jako dugo nisam video da se neka izrazito teška tema, poput grčkih klasika, na tako pristupačan način predstavlja publici i poveže sa današnjim problemima. “
Ilija Stojković, student treće godine menadžmenta kulture i medija i produkcije pozorišta
- „Jako mi se svidela i veoma me je uzbudila. Mislim da je vrlo emocionalna i istovremeno vrlo inteligentna. Ovo je prvi put u savremenoj istoriji da mi gledamo Komedi fransez u Beogradu i na Bitefu samim tim, i možda naša publika nije navikla na tu školu glume, koja nije po Stanislavskom. To je jedna stilizovanija, ekspresivnija gluma gde se emocije ne proizvode procesima na koje smo navikli u našim teatrima - proživljavanjem u duhu Stanislavskog, nego drugim tehnikama i to treba znati. Ako se to ne zna, onda ova gluma može delovati nekako statično, deklamatorski, itd. Druga stvar, koja je moja komparativna prednost - ne mogu da pobegnem od toga - jeste da je meni Francuski prvi strani jezik i uživanje je bilo slušati ga; čak Francuzi imaju izraz ići da se sluša pozorište. Besprekoran je Francuski bio; dikcija apsolutno fantastična. U ovom glumačkom stilu ima jedne klasicističke jasnoće, kristalne čistine. Ovakav način rada, rediteljski sa glumcima, se takođe nadovezuje na jednu Francusku tradiciju. U pitanju je tradicija Antoana Viteza i njegovog čuvenog ciklusa: Molijer - gde je sa grupom glumaca radio četiri Molijerova komada. I ovde imamo grupu glumaca koji spremaju Hekubu Euripidovu, koja se fenomenalno prožima sa jednom savremenom pričom - jedne žene koja traži pravdu zbog nasilja koje je izvršeno u domu za decu sa specijalnim potrebama nad njenim autističnim sinom, i onda imamo fenomenalno jedno umrežavanje sa jednom politički relevantnom temom. Imamo dve antičke heroine na ovom Bitefu, Hekubu i Antigonu - dve žene koje traže pravdu protiv jednog sistema i jedne nepravedne, nasilne države.
(Da li Vam se čini da je glavna junakinja na kraju predstave dobila tu pravdu?)
Ne znam. Reklo bi se da je ovaj inteligentni, duhoviti istražni sudija uspeo da pritera političara uza zid i da je dobila pravdu, ali kao i svaka majka koja oplakuje svoje dete - šta znači dobiti pravdu ako si svestan nasilja koje je učinjeno nad tvojim detetom. Da, pravda je dobijena, ali da li je dobiti pravdu dovoljno, to ostaje otvoreno.
(Da li mislite da smo blizu nekog sistema koji će nam omogućiti da se brinemo o deci sa posebnim potrebama onako kako treba?)
Nisam siguran da li smo mi, kao naše društvo, srpsko društvo, a bogami ni globalno blizu sistema koji će biti pravedan generalno, ne samo deci sa posebnim potrebama nego i prema drugoj deci, i prema nama koji nismo deca. Živimo u jednom vremenu nepravde i to je ono o čemu je Milo Rau govorio na otvaranju, ali moramo da se borimo! Videćemo. Sirano de Beržerak, čuveni francuski komad, se završava čuvenim stihovima: Je me bats, je me bats, je me bats - bijem se, bijem se, bijem se. Moramo po Siranu da se bijemo, pa ćemo videti da li ćemo pobediti.“
Ivan Medenica, profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu
