O selekciji
Predstava Pukotina u režiji slovenačkog autora Jana Krmelja i u produkciji Mestnog gledališča ljubljanskog rađena je prema tekstu britanske autorke koja je za potrebe ove izvedbe nazvana Rouz Selavi. Spisateljica, naime, u uvodnoj napomeni svog teksta ističe da se predstava ne sme oglašavati pod njenim stvarnim imenom i stvarnim naslovom. Već tom naznakom daje se ključ čitanja ovog teksta koji se bavi sudbinom dvoje klimatskih aktivista koji su 2021. godine pronađeni mrtvi u svom stanu, a o čijim životima i smrti ne postoje nikakve informacije na internetu iako je, navodno, u pitanju dokumentarna priča. Mladi reditelj Jan Krmelj, koji je za režiju ove predstave nedavno dobio prestižnu Borštnikovu nagradu, vešto se poigrava mnogostrukim značenjima i slojevima teksta, sve vreme se krećući između stvarnosti i fikcije, ličnog i političkog. U vremenu postistine i sveprisutnog nadzora, ova uzbudljiva predstava na promišljen način ogoljava mehanizme kontrole i otvara pitanja od ključnog značaja za trenutak u kom živimo.
O predstavi
„Autorka teksta u uvodnoj reči navodi: produkcija se ne sme oglašavati pod njenim pravim imenom i naslovom. Ova duhovita i lucidna intervencija je samo uvod u autorkinu proceduru poigravanja sa realnošću; to je poziv ka pukotini koja je u osnovi pozorišta: istina i fikcija komuniciraju kroz neprestano poigravanje našim očekivanjima.
Ova intervencija nije slučajna: priča koju pričamo koštala je protagoniste životâ; čak iako njihovu smrt shvatimo kao teoriju zavere, hipotetički je moguće da su informacije o njihovom životu i radu obrisane sa interneta - proces kojim se često služe kompanije i države. Podaci o našim životima vrede više od nafte - a pokreću i više digitalnih mehanizama i njihovih profita no ijedno motorno vozilo.
Rouz Selavi je alter ego Marsela Dišana, osnivača konceptualne umetnosti. Izbor reference proizilazi iz fascinantne veze između njegovih poimanja realnosti kao igre konteksta i iluzije u koju smo izabrali da verujemo i da joj pripišemo značenje, i tekstualnih procesa koji generišu neku vrstu performativnog deepfake-a. Možda je upravo u ovom procesu pozorište odraz stvarnosti: međusobno dejstvo naših očekivanja i uverenja, onog što se podrazumeva, koje pozorišni čin transformiše. Posmatrati realnost kao readymade je ključan postupak za razumevanje dokumentarističkih principa - istovremeno je čin emancipacije, pošto dozvoljava radikalan pogled na ideologiju sadašnjice. Stvarnost je uvek u procesu nastajanja: definisana je našim izborima, načinom života i pozicijama u kojima se nalazimo.“
Jan Krmelj
O autoru
Jan Krmelj (1995, Maribor) je pozorišni reditelj, pisac i dizajner. Za predstavu Pukotina Rouz Selavi (MGL, 2023) dobio je Borštnikovu nagradu za režiju. Nedavno je režirao Affabulazione Pjera Paola Pazolinija (SNG Nova Gorica, 2024), za koju je nagrađen nagradom Tantadruj. Među njegovim ostalim projektima izdvajaju se: Vanredno stanje Falka Rihtera (MGL, 2021), Palikuće Maksa Friša (Slovensko narodno gledališče Drama Ljubljana, 2021), Antifone (osmo/za, 2019), Za prazninu: jadikovanje kamere (Flota , 2019), Utopija: arheologija raja (SNG Ljubljana, 2016), i drugi. Trenutno radi na diptihu pod nazivom Nafta i Država, kojim istražuje dinamiku moći, stvarnosti i fikcije u doba nadzornog kapitalizma.
Iz kritika
„Precizno razumevanje toga koji elementi u tekstu mogu da funkcionišu, a koji ne, kada su izvučeni iz svog primarnog konteksta, čini ovu predstavu preciznim i čvrsto konstruisanim deepfake-om, koji vešto izaziva sumnju, dok istovremeno na komunikativnom nivou pokazuje koliko je brzo moguće kreirati delotvornu lažnu vest ili priču. Iznad svega, predstava istražuje u kom to momentu počinjemo da dovodimo u pitanje ove potencijalno lažne narative, čak i ako su posredovani u formatu za koji smo uvereni da je uvek verodostojan, legitiman i nadasve dokumentaran.
Dok Pukotina u fokus stavlja pitanje dezinformacija, kroz priču o dvoje ljudi koji su odlučili da žive drugačije, ona istovremeno razotkriva surovo okruženje stvarnog sveta, gde se granica između teorija zavere i stvarnih akcija sve više zamagljuje. Secirajući odgovor sistema na buntovne pojedince koji nisu bili voljni da jednostavno prihvate sve što je sistem od njih tražio, predstava (a time i njena slovenačka inscenacija) postavlja pitanje šta smo spremni da uradimo u cilju očuvanja svoje lične bezbednosti, a šta je sistem spreman da učini kako bi osigurao da to nikada ne postignemo.“
Benjamin Zajc, Delo
