О селекцији
Представа Пукотина у режији словеначког аутора Јана Kрмеља и у продукцији Местног гледалишча љубљанског рађена је према тексту британске ауторке која је за потребе ове изведбе названа Роуз Селави. Списатељица, наиме, у уводној напомени свог текста истиче да се представа не сме оглашавати под њеним стварним именом и стварним насловом. Већ том назнаком даје се кључ читања овог текста који се бави судбином двоје климатских активиста који су 2021. године пронађени мртви у свом стану, а о чијим животима и смрти не постоје никакве информације на интернету иако је, наводно, у питању документарна прича. Млади редитељ Јан Kрмељ, који је за режију ове представе недавно добио престижну Борштникову награду, вешто се поиграва многоструким значењима и слојевима текста, све време се крећући између стварности и фикције, личног и политичког. У времену постистине и свеприсутног надзора, ова узбудљива представа на промишљен начин огољава механизме контроле и отвара питања од кључног значаја за тренутак у ком живимо.
О представи
„Ауторка текста у уводној речи наводи: продукција се не сме оглашавати под њеним правим именом и насловом. Ова духовита и луцидна интервенција је само увод у ауторкину процедуру поигравања са реалношћу; то је позив ка пукотини која је у основи позоришта: истина и фикција комуницирају кроз непрестано поигравање нашим очекивањима.
Ова интервенција није случајна: прича коју причамо коштала је протагонисте животâ; чак иако њихову смрт схватимо као теорију завере, хипотетички је могуће да су информације о њиховом животу и раду обрисане са интернета - процес којим се често служе компаније и државе. Подаци о нашим животима вреде више од нафте - а покрећу и више дигиталних механизама и њихових профита но иједно моторно возило.
Роуз Селави је алтер его Марсела Дишана, оснивача концептуалне уметности. Избор референце произилази из фасцинантне везе између његових поимања реалности као игре контекста и илузије у коју смо изабрали да верујемо и да јој припишемо значење, и текстуалних процеса који генеришу неку врсту перформативног deepfake-а. Можда је управо у овом процесу позориште одраз стварности: међусобно дејство наших очекивања и уверења, оног што се подразумева, које позоришни чин трансформише. Посматрати реалност као readymade је кључан поступак за разумевање документаристичких принципа - истовремено је чин еманципације, пошто дозвољава радикалан поглед на идеологију садашњице. Стварност је увек у процесу настајања: дефинисана је нашим изборима, начином живота и позицијама у којима се налазимо.“
Јан Крмељ
О аутору
Јан Крмељ (1995, Марибор) је позоришни редитељ, писац и дизајнер. За представу Пукотина Роуз Селави (МГЛ, 2023) добио је Борштникову награду за режију. Недавно је режирао Affabulazione Пјера Паола Пазолинија (СНГ Нова Горица, 2024), за коју је награђен наградом Тантадруј. Међу његовим осталим пројектима издвајају се: Ванредно стање Фалка Рихтера (МГЛ, 2021), Паликуће Макса Фриша (Словенско народно гледалишче Драма Љубљана, 2021), Антифоне (осмо/за, 2019), За празнину: јадиковање камере (Флота , 2019), Утопија: археологија раја (СНГ Љубљана, 2016), и други. Тренутно ради на диптиху под називом Нафта и Држава, којим истражује динамику моћи, стварности и фикције у доба надзорног капитализма.
Из критика
„Прецизно разумевање тога који елементи у тексту могу да функционишу, а који не, када су извучени из свог примарног контекста, чини ову представу прецизним и чврсто конструисаним deepfake-ом, који вешто изазива сумњу, док истовремено на комуникативном нивоу показује колико је брзо могуће креирати делотворну лажну вест или причу. Изнад свега, представа истражује у ком то моменту почињемо да доводимо у питање ове потенцијално лажне наративе, чак и ако су посредовани у формату за који смо уверени да је увек веродостојан, легитиман и надасве документаран.
Док Пукотина у фокус ставља питање дезинформација, кроз причу о двоје људи који су одлучили да живе другачије, она истовремено разоткрива сурово окружење стварног света, где се граница између теорија завере и стварних акција све више замагљује. Сецирајући одговор система на бунтовне појединце који нису били вољни да једноставно прихвате све што је систем од њих тражио, представа (а тиме и њена словеначка инсценација) поставља питање шта смо спремни да урадимо у циљу очувања своје личне безбедности, а шта је систем спреман да учини како би осигурао да то никада не постигнемо.“
Бењамин Зајц, Дело
