Фото: Ната Кореновскаиа
Фото: Ната Кореновскаиа

Када би желела себе да представиш као редитељку у три појма, који би то појмови били?

Не ограничавам се на позив редитеља иако ми је то прво занимање и у то улажем највише времена. Када се потписујем негде званично, ја баш три појма употребљавам, а то је да сам ја редитељ, педагог и истраживач.

Истраживач сам због уживања у теорији  и уопште њеној моћи у уметности и уметничком развоју. Пракса и теорија могу да се прожимају и подрже једна другу. Суштински, у свом редитељском послу радим ствари које су мени изазовне у смислу да су то феномени које желим да кроз позоришно искуство испитам. Највећу инспирацију представља ишчитивање теорије која је у вези са тим феноменом. Теорија ми даје алат уз помоћ којег приступам феномену - да ли да га анализирам или да га реконструишем или да тражим одговарајућу репрезентацију која би била комуникативна за публику. Циљ ми је да неки научни или теоријски дискурс упакујем тако да може бити разумљив свакоме у публици тј. да не захтева представа од гледаоца неку велику припрему у којој би се он мучио у интерпретацији знакова које му нудим на сцени.

Што се тиче мог педагошког рада, често се осећам несигурно да се представим на тај начин с обзиром на то да немам озбиљније педагошко искуство. Наравно да сам имала одређене предмете педагогије пре свега на Светској књижевности, али оно што мене у педагогији занима јесте употреба драмских и позоришних техника које помажу деци да разумеју одређене појаве и односе. Обожавам рад у позоришту, као и своју истраживачку навику и бављење теоријом, али мислим да ми највеће уживање представља рад са децом и младима кроз програме за развој дечије и младе публике - Мали и Млади позоришни експерти. Много учим у раду са младима. Често ми они помогну да неке ствари преиспитам или изнова видим из нове перспективе.

Пошто си нагласила своју истраживачку природу, реци ми нешто о процесу настајања Начина постојања - да ли постоји неки феномен или теорија од које сте кренули или је прво настала идеја за представу, па онда теоријска потпора?

Доста зависи од случаја до случаја како иде процес. Када је мој ауторски пројекат и дођем са готовим концептом, па онда окупљам екипу са којом ћу да радим, обично процес иде од тога што ме је нешто из стварног живота инспирисало да се тиме бавим. Често се дешава, као што је било са Начинима постојања, да су ме аутори, Данка и Тјаж, позвали и показали ми материјал до ког су у том тренутку дошли и онда је заправо моја функција била да им помогнем да тај материјал обликују на најкомуникативнији могући начин за публику. Често постоји предрасуда о нама као редитељима, мислим можда она и није предрасуда, можда је заправо баш истина, али ја се не препознајем у томе, да је редитељ тај велики аутор који је најважнији у позоришном процесу. Ја се удобније осећам у процесима у којима сам ја у служби самих аутора и где заправо само стављам ствари у одређени ред који би био читљив за свакога у публици. Када кажем свакога, буквално то и мислим - вероватно си то приметила.

Да, свима је било врло пријемчиво и свидело ми се то што су и деца могла да разумеју, али и старији. Било је баш разних старосних група којима су различити моменти занимљиви. Мислим да сви на крају некако дођемо до суштине која је за нас тренутно адекватна. Ја сам на представи седела иза једне девојчице која је дошла са мајком и која је током представе пита шта се дешава на сцени, а мајка заједно са њом покушава да протумачи дешавања на сцени.

То је та форма која се у различитим културама зове другачије. У Немачкој се зове Theater für alle, на француском spectacles pour tous, на енглеском for all generations или all family shows...Стварно је та форма моја омиљена и већина ствари које је Три гроша продуцирало суштински јесте за све генерације. Чак и када се примарно бавимо уметности за децу као што је то био случај са Божићном причом, која је наводно литература за децу, било нам је важно да и родитељима који доводе децу на те представе буде забавно искуство. Баш смо у Божићној причи, поред луткарске естетике, бајковитих момената и начином нарације подваљивали тако мало неке антикапиталистичке пароле и поруке на које су родитељи одлепљивали - њима је то било потпуно разумљиво. Управо то што кажеш та врста изненађења у публици која се јавља, од тога да одрасли упознају своју децу посматрајући на шта они реагују, до деце која имају прилику да упознају родитеље на исти начин само у супротном смеру.

На ком нивоу сте се ти и МисмоНисмо повезали? Да ли је постојало нешто заједничко или нека сличност у њиховом и твом раду?

Данка Сенкуловић из Циркусфере и ја смо уиграни тандем. Баш смо Данка и ја скоро реминисцирале и схватиле да смо нас две заједно почеле да градимо наше професионалне каријере и да дан данас заједно радимо. Она је вероватно извођач са којим сам највише радила. Осим тога, јако смо блиске пријатељице и пуно се волимо, 2018. смо биле пар месеци у Паризу на чувеној Cité Internationale des Arts где смо радиле на нашем најуспешнијем пројекту досад - Not the right leg. Шта год да радимо нас две самостално, једна без друге, увек смо ту близу и подржавамо се.

Циркобалкана је једина прилика да се циркуски уметници са Балкана окупљају, а МисмоНисмо је као уметнички колектив из Љубљане био чест гост на Циркобалкани - одатле се у ствари знамо, са тих фестивала. Тјаж је циркуски уметник из Љубљане, а Данка и Тјаж су уметници врло сличног сензибилитета и њих двоје су се врло спонтано спојили. Дошли су заједно на идеју о представи коју би радили, уз пуно продукцијских препрека - Тјаж је у Љубљани, Данка у Београду, па како ће то ићи на нивоу самог процеса рада. Онда су ме њих двоје позвали на једну од њихових проба, па смо кроз разговор схватили да бих и ја волела да будем део њиховог пројекта, а да и њима доста значи да имају тог свог протогледаоца, како ја називам своју редитељску позицију. Тако смо се нас троје спојили.

Занима ме који слој значења си ти унела у представу Начини постојања, јер мислим да је за свакога било другачије. Док сам је гледала имала сам утисак партнерског односа између жене и мушкарца, али и пријатељског. Шта мислиш о томе?

Нажалост та полно-родна одредница у ишчитавању наше представе је нешто што нам дефинитивно није била намера, али смо схватили кроз многобројне work in progress презентације да је то оно што највише наводи публику на интерпретацију. То је усуд биолошког тела; ти кад видиш мушко и женско тело на сцени, некако је прва ствар на коју ћеш да помислиш мелодрамски однос између њих. Нисмо били баш срећни што је то у првом плану, али смо се у једном тренутку помирили са тим да је то један начин на који ће се ова представа интерпретирати и то нам је условно океј. Ипак ми је драго што чујем од тебе да је остављена амбивалентност и да је могуће уградити неке друге значењске потенцијале у тај наратив. Ја мислим да су мушко-женски односи много комплекснији од онога како их ми доживљавамо и тумачимо. Родне улоге су свакако супер заменљиве у мушко - женским односима и често жене носе нешто што је наизглед део мушког принципа, а мушкарци улазе у модел женског принципа - таква је динамика независно од врсте односа.

Мени је тај моменат навике који смо издвојили у опису представе нешто што ме највише занима и провоцира, и то баш у бекетовском духу. Ја сам велики обожавалац Бекета и Три Гроша се јесте прославила режијом Чекајући Годоа. Мотив бекетовских парова је мени извор бескрајне инспирације и у ком може апсолутно свако да се препозна. Код Бекетовог третирања те теме ми је управо та динамика, коју смо мало пре отвориле, оно што ми је најживотније, најистинитије и чиме ћу се бавити до краја свог живота као неко ко се бави уметношћу која је најљудскија у смислу да је њен предмет човек и људски односи, а и њен медиј је људско тело.

Када сам гледала Тјажа и Данку, обратила сам пажњу на њихову одећу - Тјаж је носио панталоне наранџасте боје и сиву мајицу, а Данка наранџасту мајицу и сиве панталоне. Поклапање боја које су носили су ме подсетиле на јин и јанг, али ме је и њихова променљива динамика асоцирала на то. Тјаж је на почетку врло протективан око свог простора, па га Данка ослобађа и онда он ради исту ствар за њу.

Па то је тај мотив другости који је конститутиван за наш идентитет и не можемо схватити шта јесмо док се не упоредимо са нечим што нисмо и што је другачије од нас. Тек у тим разликама можемо да формирамо оно што је суштина нашег идентитета. Управо је за мене битно да тај пар, који ми гледамо на сцени, остане универзалан на нивоу другости која може у себе да усиса и да прими све могуће конкретније одлике. Сваки дан смо у односима где се идентитет другог мења у зависности од улоге коју овај први у том тренутку заузима. Сви наши односи су одређени односима моћи, зависи да ли ћемо ми пристати на позицију подређености или ћемо се за моћ борити. То је увек моменат успостављања баланса, што смо ми прилично пластично представљали кроз њихова тела и физичке балансе које су постизали да не падну, остану у ваздуху итд. Није могуће ту равнотежу одржати стално, па долази до клацкања моћи.

Битан моменат за представу је то што они не причају, све време је тишина и нема разговора, па бих питала да ли си раније користила тело као изражајно средство?

Већина мојих представа припада пољу физичког театра или невербалног театра - то је нешто што јако дуго истражујем. Много ме узбуђује невербално позориште, зато што показује сву моћ људског тела да комуницира без вербалног, рационалног, когнитивног момента. Акценат је на чулном, телесном, енергетском, на слободним асоцијацијама које ми имамо да се упоређујемо са извођачима у одређеном тренутку.

Представa Not the right leg је Данкина аутобиографска представа. Она је 2016. имала велику операцију колена након које су јој лекари прогнозирали да се вероватно више неће моћи бавити акробатиком. Тако је настала идеја за представу. Кренула је са физикалним терапијама, па са све сложенијим и сложенијим тренинзима, након којих се Данка стварно вратила моћнија него икад на сцену. Not the right leg је такође невербална представа, али нам се једном десило да је једна девојка из публике пала у несвест након чега није хтела да напусти салу, хтела је да остане. Ми смо наравно прекинули представу док она није дошла к себи.

Испоставило се да је једна сцена истригеровала, те је она освестила трауму коју је дубоко закопала и стварно моћ да без речи, шокантних слика, чисто маштом и илузијом успеш да допреш до тако дубоких слојева нечијег бића је за дивљење позоришној уметности. Та невербалност је у ствари један од разлога зашто представе добро комуницирају са децом - подсећа их на естетику цртаних филмова, игре.

Када си се упуштала у вербални театар, да ли постоје неки теоретичари или представе који су те инспирисали?

Свакако да постоји. Позориште је тешко читати из књига, много се учи опсервацијом. Можда су за мене највише значиле, и то оно скромно што смо успели да нађемо на интернету и јутјубу, представе Аурелије Тијери, Чаплинове унуке и Џејмса Тијерија, највећег француског илузионисте, као и њихове поетике. Увек моменат утицаја на моју поетику можда највише долази из циркуских уметности или уметности које су нека врста деривата циркуских вештина - нова магија, нови илузионизам, низ формата који су тек у развоју.

Како се ,,Начини постојања“ уклапају са овогодишњим слоганом Битефа ,,Снаго, не пристај да будеш нечија“?

Мислим да могу да се ослоне на много нивоа на слоган. Пре свега, у деконструкцији појма снаге, јер ми на сцени видимо два изузетно снажна извођача чијој се снази и вештини потпуно дивимо. Та снага није само физичка снага, већ и снага коју они носе из својих менталних, емотивних и психолошких слојева бића. Скоро буквално може да се примени на заплет наше представе. Желим да кажем да је за мене најузбудљивија идеја у вези са Начинима постојања тренутак у коме спознамо да је некад права снага да контролу препустиш другом.

Мислим да су у Начинима постојања заиста добро процењивали када треба да препусте контролу другоме. Много волим да видим представе које лако комуницирају са другима и волим када се публици остави простор који није нападан за тумачење - као простор слободе. Види оно што желиш и осећај оно што осећаш, то је све океј.

Па то је део моје идеолошке позиције спрам мог посла и ја заиста нисам неко ко као публика воли оно што прво помислиш кад чујеш политичко или ангажовано позориште. Пре свега, верујем да права ангажованост долази из најинтимнијег односно из те слободе која се пружа гледаоцу да он сам селектује из обиља материјала оно што са њим комуницира, оно што са њим ствара неки однос и подстиче га да машта, препознаје и да осећа задовољство због тих активности. У том смислу стварно некако позориште и јесте форма која мора да се ослони на гледаоца како би се завршила, јер позориште без гледаоца није позориште, то је само проба. А само значење нема никакву тежину ни вредност уколико оно не искомуницира са оним другим. Ми са публком улазимо у дијалошки однос и то је нешто што ја ценим. Пре свега, јер верујем да је публика способна да разуме или да их осети. Ми заборављамо да уметност није ту да би нас нешто научила или да нам помогне да нешто разумемо, ми морамо да дозволимо уметности да очува своју аутономију на нивоу чулне дражи. Јако је битно да чула гледаоца буду отворена, узбуђена - да кроз тај чулно-телесни моменат он дође до неких ствари, зато што смо баш отуђени од својих тела генерално као друштво.

Да ли је ово први пут да званично учествујеш на Битефу и како ти се чини позиција модератора у разговорима са ауторима? Да ли ти је тешко или је лакше него што си очекивала?

Заправо са Битефом толико дуго сарађујем да смо пре неки дан покушали да реконструишемо која је година, али сигурно више од десет година радим са Битефом и мислим да нема позиције/сектора у организацији фестивала на којој нисам у неком тренутку радила - од протокола, гостију, преко маркетинга до тога да сам била асистент редитеља, два пута Римини Протоколу што су нека од најважнијих искустава у мојој професионалној каријери. Искуства која су ме усмерила на неке ствари за које никад можда не бих била довољно храбра.

Ове године први пут водим Сусрете са ауторима и што је и тешко и лако у исто време. Лако је захваљујући силном искуству, а изазовно је, зато што ове године испробавам један формат који досада није био представљен, за који често неки аутори нису спремни и не знају шта да очекују. Не могу да се спремим за тај сусрет, неке вечери су теже од других. Неке су прошле феноменално, неке теже него што сам очекивала...

Округли столови, како се то колоквијално зове, увек се заврше са тим неким ex cathedra моментом где модератори и уметник сада причају, а публика је у неком полу-мраку, пасивна и као да је и даље на представи. Не усуђује се да прекине, да нешто пита, узме иницијативу. Стварно мислим да таква врста формата више није корисна никоме. Пре свега, мислим да је значајно да аутор чује директно од публике како на њих делује његово дело и зато инсистирам сваке вечери на томе да нема чврстог теоријског оквира, нема тешких речи, компликованих концепата. Хајде да причамо на обичном људском језику на коме свако може да се осети охрабрено да учествује, а не да се уплаши из страха да ће испасти недовољно образован. Публици такође значи да са аутором подели оно што осети, јер у томе стварно видим прилику да се публика директно захвали аутору за пружено искуство. На тај начин позориште постаје заједница људи који изводе и људи који посматрају.