„59. Битеф је прошао кроз различите фазе промишљања и припреме. Трајаће од 13. до 20. септембра“, рекао је Миловановић, представљајући програм који ове године чини седам представа из Србије, Бугарске, Молдавије, Грузије, Турске и Туниса, уз једну представу у пратећем програму.
Представио је представе главног програма, са освртом на њихове различите тематске и уметничке приступе.
„Одбегле, које затварају фестивал, су прича о чекању. И ту постоји јасна асоцијација на наше друштво - ми стално живимо у чекању. Чекање нам постаје начин живота. Није то Чекајући Годоа, али јесте чекање слободе, бега или решења. У том чекању они живе и од њега производе догађај. А све то прати галерија невероватних глумаца.“
Од питања чекања и заробљености у времену, програм се потом помера ка једном од великих питања овогодишњег Битефа - питању како настаје „други“ и како заједница производи сопственог непријатеља.
Управо тим питањем бави се Шекспиров Млетачки трговац, у продукцији КПГТ-а (Србија) и режији Страхиње Падежанина, који отвара овогодишњи фестивал.
„Падежанин је направио искорак преносећи радњу у фашистичку Италију. То је интригантан приступ: на који начин друштво производи ‘оног другог’ и како тај други постаје зло које смо сами направили. У представи постоји читав низ елемената који јасно реферишу на нашу стварност. Главни глумац је Слободан Бештић, нови Шајлок, и игра га заиста изузетно.“
Радња је смештена у Венецију 1938. године, у тренутак када фашистички режим у Италији расним законима Јеврејима одузима држављанство, право на јавну службу и право на мешовите бракове - све у име хомогености коју режим представља као одбрану нације. Али представа се не задржава само на историјском контексту. Њено питање је и како настаје непријатељ.
Шајлок је странац у заједници којој припада. Његова различитост није само чињеница његовог порекла и вере, већ постаје разлог због којег га већина може понижавати, издвајати и одређивати. А када он узврати, друштво се суочава са последицама сопственог насиља. Није тешко осудити човека који тражи фунту меса. Много је теже сагледати свет у којем је такав захтев постао могућ.
Ако Млетачки трговац говори о производњи другог, Албион Мајка Бартлета, у режији Зафира Раџабе и продукцији Позоришта младих Николај Бинев из Софије, отвара питање односа према сопственој прошлости.
Главна јунакиња покушава да обнови породични врт као спомен на сина којег је изгубила у рату, а са њим и свет којем је припадала. Раџаб, међутим, ову причу не чита само као причу о губитку, већ као студију носталгије - не као осећања, већ као друштвеног механизма.
Шта се догађа када покушај да вратимо оно што је прошло прерасте границе приватног сећања и постане шира друштвена потреба? Повратак тада више није једноставно враћање у прошлост. Он постаје суочавање са онима који ту исту прошлост памте другачије.
Из личног сећања и потребе за повратком, програм прелази у простор града и колективног искуства у представи Кишињев ноћу Михаја Фусуа, у продукцији Театрул Фăрă Нуме - Театра без имена из Молдавије.
Ова документарна представа настала је из стварних прича становника града - таксисте, рецепционера, лекара, радника ноћног клуба, плесачице, бившег зависника... Фусу од тих прича гради представу у којој се граница између документа и позоришта стално помера.
Град овде није кулиса, већ драмски лик. И то не град са разгледнице, већ град који постоји када се светла угасе. Једна судбина прелази у другу, једно искуство отвара следеће, а Кишињев се пред нама појављује као мноштво различитих градова и као друштво које нема само једну верзију себе.
Са реалног града програм се потом помера ка сасвим другачијем, готово митском простору.
У Сталкеру Автандила Варсимашвилија, продукцији Тбилисијског театарског центра Liberty Theatre из Грузије, путовање води у Зону. Представа полази од истоименог филма Андреја Тарковског, али није његова илустрација, већ самостално позоришно истраживање.
Писац, професор и Сталкер одлазе у простор у којем, према легенди, постоји соба која може да испуни човекову најдубљу жељу. Варсимашвили Тарковског користи као полазиште за промишљање вере, сумње и граница људског сазнања. У свету у којем је границе између истине и лажи све теже разазнати, Зона постаје простор у којем питање жеље прераста у питање човека који ту жељу носи.
Од питања жеље и сазнања програм се враћа у породични простор, али сада кроз причу у којој су идентитет, сећање и политичко искуство нераздвојно повезани.
Црно злато Дејана Дуковског, у режији Оливера Фрљића и извођењу ансамбла Београдског драмског позоришта, отвара простор породице. Али ни породица овде није сигурно место.
Син за кога се веровало да је изгубљен враћа се као успешна жена и тај повратак мења односе међу људима, али и њихову представу о сопственој прошлости. Фрљић тај механизам назива трагичким незнањем: ликови не знају шта чине, а њихове одлуке производе последице које више нису у стању да сагледају.
Политичко се овде не догађа само на улици и у парламенту, већ и за кухињским столом, у речима које су изговорене, али и у онима које су прећутане. Идентитет није нешто чврсто и једном заувек одређено. Човек је оно што памти о себи, али и оно што други памте о њему. А та два сећања не морају бити иста.
Једно од најстаријих питања европског позоришта - однос појединца и заједнице - у програм се враћа кроз Софоклову Антигону, у продукцији позоришта Карма Сахне из Самсуна и режији Хакана Алкана.
Антигона верује да поступа исправно. Креонт верује да брани поредак. Свако од њих види само део истине, а ниједно више није спремно да чује оно друго - и управо из тог немогућег дијалога настаје трагедија.
Алкан ову стару трагедију поставља у простор у којем се питање закона непосредно судара са питањем одговорности појединца. Када би једна страна била потпуно у праву, а друга потпуно погрешила, можда не бисмо имали трагедију. Имали бисмо пресуду. А позориште није судница.
Антигона зато не поставља само питање границе закона, већ и питање границе нашег уверења да смо у праву.
У пратећем програму, Russian Блуес Софије Горлове и Антона Шмакова отвара питање сусрета различитих индивидуалности и могућности да се у заједничком простору пронађу блискост, слобода и припадање. Полазећи од искуства Русије и Урала, представа та питања преводи у ширу причу о односу према другом и потрази за местом које можемо назвати домом.
Говорећи о представама које је изабрао, Миловановић је нагласио да их није повезао унапред задатом темом.
„Све су то пажње вредне представе и аутори. Оно што ми је било важно јесте да свака од њих отвара простор за размишљање. КПГТ, рецимо, доноси провокативан приступ теми свакодневице, али и представу о сећању. Кишињев ноћу говори о друштву које живи ноћу. Сталкер нас води до питања жеље, вере и сазнања. Антигона враћа питање појединца и заједнице. А Црно злато тешко да може да вас остави равнодушним.“
Управо у тој различитости, према његовим речима, налази се и основна веза међу представама.
„Нисам желео да представе бирам као илустрације једне унапред постављене идеје. Свакој сам приступио као засебном уметничком свету, а тек када је селекција била завршена, почео сам да размишљам шта се догађа када се оне нађу заједно. Тада ми је постало јасно да их повезује једна важна ствар - ниједна не пристаје на једноставно објашњење људског искуства.“
За Миловановића, слоган „Усуди се да сазнаш“ зато није порука која публици унапред говори шта би требало да види у представама.
„Сазнавање не значи потврђивање онога што већ мислимо. Оно почиње тек када прихватимо могућност да ћемо променити мишљење. Зато је важно имати став, али и бити спреман да тај став преиспитамо. Наслов фестивала није упутство за гледање, већ позив да уђемо у процес сазнања.“
Као и претходних година, и у овом издању ће се након извођења одржавати Сусрети са ауторима, традиционални пратећи програм у којем ће публика имати прилику да непосредно од уметника сазна више о представама из главног и пратећег програма.
Овом приликом најављен је и међународни жири фестивала: глумац Вернер Ден (Werner Даехн) из Немачке, редитељ и управник Националног театра „Иван Вазов“ из Бугарске Васил Василев, Кадри Езђан (Кадри Özcan) глумац, редитељ и продуцент из Турске, драматуршкиња Молина Фотез Удовички и костимографкиња Ирена Белојица из Србије.
На крају представљања програма Миловановић се вратио на саму идеју која стоји иза овогодишњег слогана.
„Црвена нит овог фестивала и његова повезница јесте управо ‘Усуди се да сазнаш’. То значи да морате имати став, али и да процес сазнања мора остати отворен. Мишљење није нешто што треба бранити по сваку цену. Ако оно што сазнамо ни на који начин не може да га промени, онда нисмо ништа ново сазнали - само смо потврдили оно што смо већ мислили.“
Говорећи о томе како би Битеф могао да уђе у своју шесту деценију, Миловановић је истакао да јубилеј не би требало да буде само поглед уназад.
„Сваки јубилеј истовремено поштује историју и покушава да сагледа оно што долази. Проћи кроз 60 година Битефа значи погледати и његова надања и његове страхове, оно што је препознавао на време, али и оно што можда није могао да предвиди. Важно је видети како су се мењали позоришни језици, друштво и теме којима се позориште бавило, али и шта је остајало исто.“
А оно што, по његовом мишљењу, остаје исто јесте потреба позоришта да разуме време у којем настаје.
„Позориште не може бити брже од историје. Његова вредност је у томе што може да препозна промене које се тек наслућују и да их преведе у уметничко искуство. Зато је Битеф и даље простор у којем различити позоришни језици, различита друштвена искуства и различита мишљења могу да се сретну. Нит која их повезује јесте знатижеља и спремност да се суочимо са тренутком. А питање које остаје јесте какво друштво настаје, какав је његов драмски потенцијал и како позориште може да утиче на њега.“ог порекла и вере. Она постаје разлог због којег га већина може понижавати, издвајати и одређивати. А онда, када он узврати, друштво се суочава са последицама сопственог насиља. Није тешко осудити човека који тражи фунту меса. Много је теже сагледати свет у којем је такав захтев постао могућ."
