O selekciji
Albion Majka Bartleta u scenskoj adaptaciji i režiji Zafira Radžaba polazi od priče o Odri Volters, ženi koja posle porodičnog gubitka pokušava da obnovi staro imanje i vrt, koji za nju predstavljaju vezu sa sopstvenom prošlošću. Vrt tako od početka nije samo prostor u kojem se odvija radnja, već mesto na kojem se susreću sećanje, gubitak i potreba da se ono što je bilo ponovo uspostavi.
Radžab tekst ne postavlja prvenstveno kao političku priču o savremenoj Britaniji, već pažnju usmerava prema odnosu pojedinca prema sopstvenom sećanju. Ono što za Odri predstavlja obnovu jednog izgubljenog sveta, drugi likovi ne moraju da doživljavaju na isti način. Pokušaj da se prošlost vrati zato postaje i pokušaj da se drugima nametne određena predstava o toj prošlosti.
Kojna Ruseva nosi centralnu ulogu Odri, dok Stanka Kalčeva, Kiril Nedkov i Eleonora Ivanov, zajedno sa ostalim ansamblom, grade odnose koji se stalno menjaju pod pritiskom različitih sećanja i očekivanja.
Scenografija Elise Velija koristi rotirajući vrt kao osnovni scenski element. Njegovo stalno menjanje položaja omogućava da se prostor istovremeno posmatra kao vrt, porodični prostor i mesto promena kroz koje likovi prolaze. Svetlo se u pojedinim scenama širi i prema gledalištu, čime se granica između privatnog prostora predstave i publike dodatno pomera.
Albion tako ostaje između pokušaja da se obnovi ono što je izgubljeno i da se prihvati činjenica da prošlost koju želimo da vratimo ne pripada samo nama.
O predstavi
„Verujem da u životu dođe trenutak kada zastaneš na sekundu, zagledaš se u sebe, i shvatiš da si poslednji put osetio radost godinama ranije - možda čak u detinjstvu. Između tog trena i sadašnjice sve se promenilo - tiho, prirodno, neprimetno. Izgubio si ljude koje nikad nisi mislio da ćeš izgubiti. Naučio si da živiš sa pitanjima na koja nema odgovora.
Vreme se ne zaustavlja. Ne pita kako se osećaš, da li si srećan - jednostavno ide dalje, i ti zajedno s njim. Sve do tog trenutka kada postaješ stranac koji živi na mestima koja su ti nekada bila dom. Hodaš ulicama u kojima je hiljadu tvojih uspomena, ali nešto je drugačije - nešto nedostaje. Osmeh prijatelja iz detinjstva, smeh nekoga koga si voleo, dugi letnji dani, bezbrižnost mladosti. Sve to ostalo je iza tebe i pretvorilo se u odjek koji ti više ne pripada. Možda, međutim, sve to ima smisla - bol nostalgije dokazuje da si osećao, da si zaista živeo u tom trenutku. Da nema potrebe za borbu sa vremenom. Da ne moraš da gradiš sopstveni ALBION.“
Zafir Radžab
