О селекцији
Правићемо нешто о рату, роду и слободи, зваће се: Шта би рекла Челси мени аутора и извођача Ирене Ристић и Ђорђа Живадиновића Гргура један је од радова који на овогодишњем фестивалу у фокус стављају формат предавање-перформанс, али који одлази даље од тога јер истовремено представља својеврсни позоришни претрес инспирисан америчком узбуњивачицом Челси Менинг, трансродном женом и бившом обавештајком америчке војске. Додатна занимљивост овог претреса јесте и сарадња са студентима архитектуре који су, заједно са ауторима, промишљали изглед простора у којима се Менинг налазила у кључним тренуцима свог подухвата узбуњивања о ратним злочинима америчке војске. Осим тога, специфичност овог извођења лежи у томе што се публика опредељује између тога да буде посматрач иза сцене (понекад и дословно иза завесе) и тога да активно учествује у претресу и тиме, у некој врсти коауторства, својим увидима, деловањем и промишљањима доприноси развоју ове узбудљиве и важне приче.
О представи
Реч је о позоришном претресу који је посвећен поступцима узбуњивања и концепту радикалне транспарентности. Припремљен је по мотивима књиге Readme.txt - сведочанству бивше војне аналитичарке која је својим потезима променила нашу перцепцију империјалних ратова и проширила опсег борбе за родну правду. Њена животна прича и борба полазиште су овог претреса у коме се покреће низ питања: У којој мери знамо о насиљу које се врши у служби профита, под изговором либерализације? Какав је наш однос према ономе што знамо? Да ли су увиди довољни за покретање акције? Јесу ли људи спремни за друштвене помаке? Чега би се одрекли и колико су вољни да ризикују?
Полемике које и данас покреће Челси Менинг све контроверзнијим деловањем у јавној сфери, могу се посматрати у светлу концепта радикалне транспарентности који обједињује питања личне и друштвене промене: утемељене с једне стране у дисонанци у којој се насиље западне хегемоније и ратничка идеологија капитала сучељава са људском савешћу, а с друге стране у борби за остваривање трансродног идентитета, спрам милитантног система који уточиште има у патријархалној патологији. Ови процеси су комплементарни, дакако, те само када се посматрају заједно, испреплетани, откривају путеве даљих деловања, јер се укрштају у директној акцији која је у овом тренутку можда једини могући исход.
Ово је уметнички омаж Челси Менинг, уједно и оглед заснован на динамичкој форми у којој публика постаје саучесница, док се локални одјеци макрополитичких кретања траже и изводе у јавном претресу имерзивног карактера.
О ауторима
Ирена Ристић делује у пољу уметности и науке, каткад и шире. Фокусирана је на генеративне процесе, колективне и активистичке праксе. Ауторка је низа уметниц̌ких и науц̌них радова, књига Огледи о другарству и поседовању (2019), Мала врата. О заједничком и условима радикалне имагинације (2021) и Почетак и крај креативног процеса (2010); коауторка је и уредница више тематских зборника о исходима савремених уметничких пракси. Једна је од оснивачице дружине Хоп.Ла! и редовна професорка на ФДУ у Београду. Пише, проба, режира, смишља и изводи радове, предаје, пише, уређује, понекад организује, брани, агитује, са студентима полемише, и опет пише… www.irena-ristic.com
Ђорђе Живадиновић Гргур је извођач и аутор у пољима глуме, плеса, кореографије и поезије, понекад и режије, махом активан на независној културној сцени. Стицао је формално образовање из области политичких наука и глуме на факултетима у Београду, као и неформално плесно образовање у Станици - сервису за савремени плес. Заинтересован за политичка и социјална питања и истраживање извођачких и хибридних форми, посебно физичког и поетског у позоришту, али и позоришног у животу. Један је од оснивача Рефлектор театра и плесног колектива НЕУТ, стални сарадник трупа Хоп.Ла! и три гроша, учесник више издања Битеф Полифоније, као и редовни аутор блога Битеф фестивала.
Шкарт колектив [Драган Протић, Ђорђе Балмазовић и сараднице/и] је настао 1990. године на Архитектонском факултету у Београду. Кроз „архитектуру људских односа“ колектив експериментише у поезији, дизајну, шточему и свачему. Вешти су да грешку учине лепом.
Олга Кошарић је монтажерка и видео-ауторка, лаке руке и озбиљних уметничких колико и теоријских домета. Добитница је награде „Марко Глушац“ и награде на 79. Филмском фестивалу у Венецији за монтажу филма Да ли сте видели ову жену.
Антонио Андрић је дизајнер звука и асистент на Факултету драмских уметности у Београду. Склон филмској продукцији, играним и документарним формама, мада суптилно уноси страх и друге осећајности у позоришне огледе.
Из критика
„Необичан наслов, најављује необично уметничко дело… И заиста: оно не личи ни на шта што сте већ гледали у позоришту. Питање је, заправо, да ли је ово уопште позориште. Или бар: да ли је само позориште. Јер, Ирена Ристић и Ђорђе Живадиновић Гргур комбинују различите медије и изражајна средства: театар, плес, перформанс, документарну изложбу, визуелну инсталацију и звучну инсталацију, увлачећи публику у дијалог о најважнијим етичким дилемама данашњице. Питање је, заправо, да ли смо ми ту уопште публика… јер, ток и садржај овог програма у великој мери зависе и од нас.
...
„Имаћете прилику да сазнате све што вас буде занимало, али пре свега да размислите о фацинантном броју актуелних друштвених тема, које отвара јединствена животна прича Челси Менинг.“
Рефлектор театар, Zoomer
.jpg)
