Ovim predavanjem želim da stavim u fokus zanemarenu, izbrisanu i zatrtu klasnu analizu umetnosti. Evropski diskurs u humanistici se impresivno razvio tokom druge polovine 20. veka i prvih decenija 21. veka, pa uvek možemo iz rukava da izvučemo dobru staru formalnu analizu, semiotičku i institucionalnu analizu, zatim rasnu analizu, naravno i rodnu, tako da je izostanak klasnih analiza savremenih izvođačkih umetnosti ili univerzitetskog obrazovanja u oblasti pozorišne režije vrlo upadljiv. A sve to vreme, krećemo se u krugovima kulturnih radnika i studenata umetnosti i humanistike, u čijim životima klasno pitanje i s njim povezano siromaštvo čine jedan od najvećih egzistencijalnih problema, pa i prepreka u karijeri. Nije da se o tim temama ne govori, ali kad se govori, one se diskutuju kao problemi prekarnosti.
Zastaću kod tog pojma, prekarijat, i njegovog prašnjavog istorijskog parnjaka, proletarijata. Da li je vreme kada treba da se govori o proletarijatu prošlo, jer pojam prekarijata bolje objašnjava aktuelnu situaciju? Štaviše, da li pojam prekarijata sugeriše da je klasa u celini zastarela kategorija? Kako zastarela, kad i dalje živimo u klasnom kapitalističkom društvu, čiji problemi eksproprijacije i eksploatacije nikad nisu rešeni? Nisu, ali su drugačiji. Kakvi tačno?
Predavanje ću iskoristiti i kao priliku da otvorim diskusiju sa publikom o svakodnevnim problemima s kojima se suočavaju studenti umetničkih fakulteta, umetnici i kulturni radnici, koji ne dolaze iz tajkunskih i drugih bogatih porodica, koji moraju da rade po dva posla da bi preživeli i ne mogu da sakupe dovoljno ECTS kredita, koji lažiraju papire za vizu, koji govore loš engleski, čija izvođačka tela nisu temeljno i sofisticirano utrenirana, koji … [nastavite niz]