Рођена је као ћерка Андреја Милићевића који је превео више од 36 дела француских класика и Радмиле Симић, професорке француског језика. Деда јој је био Милан Симић, управник Народног позоришта. Привилегију да одраста у дому образованих родитеља и предака, схватала је и као бреме, јер је увек морала да испуњава и њихова, а не само своја очекивања. Марљива ученица Друге женске гимназије у Београду, средње музичке и глумачке школе, Мира Траиловић је најпре завршила Музичку академију, а потом је, по жељи оца архитекте, уписала архитектуру, али је одустала након два семестра. На другој години студија напустила је Технологију, а Историју уметности пред сам дипломски испит. Привлачили су је телевизија, драма, режија и позориште, те је 1950. године завршила Високу филмску школу, а први деби имала је две године пре дипломирања.
Дипломирала је режију 1956. године на Факултету драмских уметности у Београду. Касније је на истом факултету била и професор радио-режије више година.
У младости, 1944. године Мира Траиловић је између осталог била и спикерка и уредница Драмског програма Радио Београда. Гласом Минерве освојила је слушаоце. Полицијски час је још трајао, па је сваку ноћ кући враћала патрола. И док је ходала у свом првом капуту направљеном од ћебета, који је добила у радију, није се плашила... Знала је да је обрадовала неког тог дана:,,Читали смо на радију писма која су стизала с фронта и одлазила на фронт, обавештења о рату који је још трајао. Представљали смо људима једину могућност да нешто сазнају о својима” (интервјуу са Миром Траиловић, ,,ТВ новости" 1977. године).
У Радио Београду је и режирала око 70 радио драма, ал и упознала Драгољуба Гуцу Траиловића, тадашњег спикера, а касније дописника Политике из Париза и првог човека ове куће, чије је презиме узела на венчању
Њеном режијом ,,Фауста" 12. новембра 1956. године у сали са 212 столица у дворани некадашње новинске куће ,,Борбе" почео да живи један нови свет - отворено је авангардно позориште Атеље 212. Са Радошем Новаковићем један је од оснивача, а потом и дугогодишњи управник Атељеа 212. Изузетном енергијом створила је од Атељеа 212 култно место.
Једна нова епоха је почела. Под њеним вођством Атеље је пробијао границе Југославије и временом постао позориште познато свуда у свету, као и прво позориште са подручја СФРЈ-а које је позвано да гостује у САД-у после Другог светског рата. Глумци "Атељеа 212" гостују у земљама у којима је до тада било немогуће чути наш језик,
Позоришна редитељка, чији комади су увек били авангардни, грозила се те речи, али ти комади су заиста уносили нове културне и политичке трендове у позоришни живот Београда. Као редитељка први пут је представила београдској публици најзначајнија имена светске позоришне авангарде - Јонеска, Сартра, Олбија, открива публици нове домаће писце, поставља дела Душана Ковачевића, Александра Поповића. Револуционарне 1968. године публика остаје без текста након извођења хипи мјузикла ,,Коса" у Мириној режији, прве поставке у Европи после америчке праизведбе данас култног мјузикла.
Режирала је више од 30 значајних представа, међу којима се посебно истичу: ,,Иза затворених врата", ,,Дон Жуан у паклу", ,,Чудо у Шаргану"...
У њено време, Атеље је популарним и контроверзним представама, попут ,,Кафаница, судница, лудница", у великој мери померао границе слободе изражавања у политичком смислу.
Унела је дух Запада у Србију, али њен највећи таленат био је организација и добар одабир тима.
Заједно са Јованом Ћириловим и другим сарадницима је иницирала оснивање једног од највећих европских позоришних фестивала - Београдски интернационални театарски фестифал - БИТЕФ, који је настао 1967. одине у Атељеу 212 и чији је уметнички директор била од 1967. до смрти. У време хладног рата овај фестивал нових позоришних тенденција био је јединствено место на коме су се сусретали уметници са обе стране гвоздене завесе и размењивали искуства. Њени и гости Београда били су: Семјуел Бекет, Питер Брук, Жан-Пол Сартр, Боб Вилсон, Ливинг театар, Пина Бауш, Ла Мама, Гротовски и многи други, који су донели су дах великог света у нашу средину и поставиле Београд на значајно место на међународној позоришној сцени.
Фестивал је њеним залагањем основао своје - БИТЕФОВО, односно - Мирино позориште - БИТЕФ театар, који од 20. БИТЕФА организује фестивал и води програмску политику у духу БИТЕФА.
,,Уметност почиње тамо где се сложе неке тајанствене и непознате силе унутар човека и епохе. Срећна сам што ће Београд имати још једно место где ће уметници и гледаоци покушавати да ту тајну, људског постојања, каткада дотакну“ (део текста Мире Траиловић на отварању БИТЕФ театра)
Говорила је да не мари за награде иако јој ласкају, а толико их је добила. Стизале су са свих страна, што се уклапало у њено опредељење - грађанке света. Октобарска награда, ,,Јоаким Вујић", Седмојулска, Оскар популарности, признање Удружења америчких позоришних уметника, амбасаде Немачке за допринос на пољу културе, бугарског и чехословачког друштва, награда коју јој је уручио председник Италије Ђузепе Сарагат и Орден командора, који јој је предао француски министар културе Жак Ланг, само су неке од званичних похвала рада Мире Траиловић.
Умрла је опхрвана болешћу, у Београду 7. августа 1989. године, неколико месеци након што је “добила” своје позориште. Сахрањена на Новом гробљу (парцела12, гробница31 ИИ), по сопственој жељи само у присуству породице и најближих пријатеља.
Убрзо затим простор испред БИТЕФ театра добио је име ,,Сквер Мире Траиловић".
Велика сцена “Атељеа 212” од 2014. године (90 година од рођења и 25 од смрти) носи име ,,Мира Траиловић”.
Након иницијативе покренуте осам година раниије, 2016. године је у Краљеву, у фоајеу Краљевачког позоришта, откривена спомен плоча Мири Таиловић, рад академског вајара и редовног професора на Факултету ликовних уметности у Београду Славољуба Цаје Радоичића.
Музеј позоришне уметности Србије објавио је пре три године књигу Феликса Пашића о њеном раду, под насловом ,,Мира Траиловић, госпођа из великог света".
Одликовали су је бескрајни шарм и продорност, таленат за убеђивање. Када су Ежена Јонеска 1971. године питали шта је видео у Београду, одговорио је: „Миру Траиловић. Зар то није сасвим довољно?”
Када су је новинари једном питали хоће ли да се представи, рекла је да хоће и као песмицу "изрецитовала" своје име у акрониму: М - као марљива, И - као ирационална, Р - као радосна, А - као ако, баш ме брига. Мира. Мира Траиловић.
Мира Траиловић била је вансеријска личност, персона за свако поштовање и једна озбиљна дама, чак и у време када то није било нарочито пожељно и популарно. Имала је солидну грађанску и интелектуалну залеђину када је по ослобођењу постала спикер Радио-Београда, затим редитељ и уредник у драмској редакцији, студент Музичке академије и Високе филмске школе, предавач радио-режије на Позоришној академији. Међу оснивачима Атељеа 212, а ту је било снажних и изразитих личности, Мира Траиловић имала је истрајност и вокације да се том пројекту трајно посвети и да спорадичне представе једне готово завереничке групе претвори у стално позориште које је са својим остварењима стигло до Париза, Њујорка, Москве, Каракаса и Мексика. Како је баш та госпођа - која је у много чему била особа везана за традицију и склона старомодном, постала кључна личност модернизације нашег театра, од такозваног театра апсурда и документарне драме до рок-опере и, коначно, неизбежног постмодернизма - може се објаснити пре свега космополитским духом Мире Траиловић, њеном глоб-тротерском страшћу и полиглотском лакоћом. Радећи мирно на депровинцијализацији београдског, а тиме и југословенског глумишта - сасвим логично дошла је и до замисли о БИТЕФУ. Данас је тешко појмити колико је личне визије, а и храбрости, било потребно да се 1967. измисли БИТЕФ и да се огромним културним, еснафским, а и идеолошким отпорима упркос - захукта тај светски фестивал „нових позоришних тенденција”.
(Из текста Драгана Клаића (1950-2011), У излогу света, 1990)
