Želja da se napravi intervju završila se uspehom

Đorđe: Hvala vam što ste posle probe pred izvođenje na festivalu svi ostali. Baš mi je drago da možemo da vas imamo sve na jednom mestu, jer je to posebno važno za nas. Već dugo radim razgovore sa autorima i izvođačima za blog, ali nikad nisam radio kolektivni intervju. I zapravo nikad nisam ni gledao predstavu posle koje sam poželeo i za koju sam mislio da je bitno da svi izvođači imaju prostor da kažu nešto što žele ili ako misle da je nešto važno što se možda nije čulo ili videlo u predstavi.

Kako se razume iz programske knjižice, ovo je arhivsko-dokumentarno-umetnički rad. I mene sad zanima šta za vas znači to i šta vama donosi takav vid rada, kao i šta je bilo najizazovnije tokom tog procesa?

Sanja: Mi nismo znali u početku da će ti naši intervjui da budu iskorišćeni u predstavi. Znači, mi smo bili pripremljeni, znali smo da Igor i Milica žele da naprave neku vrstu arhive našeg umetničkog rada i oni su doneli to nešto i onda kao ajde malo pričamo, ja sam mislila to je neki početni materijal, pa će oni to da slušaju, pa će to možda da ih inspiriše, ali onda smo se svi malo šokirali kad smo čuli naše glasove, jer smo svašta pričali, bili vrlo otvoreni, ali nismo znali da će to tako verbatim da bude ubačeno. I jeste, ovo je jedan arhivsko-dokumentarističko-umetnički proces. Po meni, iako nema mnogo veze sa ovom, potpuno je drugačija predstava, neki pokušaj je napravljen sa predstavom Telo pamti, to je bilo 2017-te, 2018-te, to su stariji ljudi koje sam intervjuisila, pa su mladi plesači igrali nešto u odnosu na njih, ali ovo je dosta drugačije, mi smo ti koji pričamo i koji smo taj živi arhiv…

Jelena: Koji igramo, i pričamo, i sve radimo.

I šta je tu za vas bilo najizazovnije? Da li taj odnos prema sopstvenom glasu i vašim verbatim dokumentarnim izjavama ili to nešto novo što treba da se zapravo desi?

Anđelija: Evo, ja mogu da kažem, osim što smo pričali, mi smo se, kad smo krenuli predstavu da radimo, prisećali i naših materijala, plesnih materijala iz prošlosti, davne ili skorašnje. I onda smo to i upotrebljavali i, na neki način, još dorađivali, intervenisali. Meni je to najuzbudljivije bilo u ovom radu. Da se setim nekih materijala koje sam radila pre 30 godina, a sad da ih odigram u ovim godinama, sa ovim iskustvom, sa ovim bekgraundom itd.

Odličan šlagvort za dva pitanja koja sam pripremio, a baš na to referišu. Na koji su način funkcionisali ti vaši radovi, vaše prakse i estetike i to što ste godinama unazad radili sa Igorovom idejom i estetikom, koju je realizovao u saradnji sa vama?

Anđelija: Ne znam šta ostali misle, ja mislim da je vrlo lako to bilo.

Jelena: Ja isto mislim da je bilo lako.

Anđelija: Mi smo samo izvlačili ono što nam je bilo zanimljivo…

Jelena: … iz dubine duše…

Nela: … gotovo organski…

Anđelija: … a on je to uspevao da postavi tamo gde treba.

Jelena: Svaka mu čast da se bavio time baš kako se bavio.

Sanja: I pitao nas je šta, koji deo nam je najdraži, i on je gledao neke naše snimke, ali nas je i pitao šta smatramo da je na neki način ono što nas najbolje predstavlja ili neki deo koji nam je zanimljiv iz naših radova iz nekog razloga. Tako da ponešto nije ni ušlo u predstavu što smo planirali, recimo on je hteo nešto iz O savesti, pa onda smo to izbacili, a onda sam predložila to vrtenje kao nešto što me prati već godinama.

Sad bih se nadovezao na sve to što ste pomenuli - vrtenje i O savesti, jer bilo je posebno interesanto dok sam čitao knjižicu mesto gde je ovaj rad definisan kao arhiva u pokretu. A poznato je da ono što ste Vi, Sanja, na neki način definisali i artikulisali jeste esej u pokretu kao vrsta scenskog žanra. Šta to tačno podrazumeva i šta publici nudi forma eseja ili arhiva u pokretu u odnosu na ostale plesne ili izvođačke forme?

Nela: Ja mislim da je ovo prvi put rađeno na ovaj način, koliko ja imam uvida, a stvarno pratim scenu. Pre svega, ne samo idejom da se neki materijali stari pokrenu i da ih mi pokažemo i odigramo, nego i video rad kojim se Igor bavi. Ja mislim da se skoro niko ne bavi time na taj način. Bar ne ovde. To je prosto jedan pankerski put, tako ga ja nazivam, jer stvarno je neverovatno koliko taj i takav video sam po sebi govori. Koristio je naše arhivske materijale, a onda je to sam oblikovo i napravili su jednu specifičnu dramaturgiju kroz koju se sve priča. Mislim da je po tome inovativno što se tiče vizuelnog dela, vrlo je snažno. A ono što sam ja malopre htela da kažem, kada igram nešto što sam igrala sa 20 godina ili manje, nekako je baš emotivno - znam šta treba da uradim, ne mogu to da uradim, ali je pronađena neka forma otpora i panka, koja je dobro profunkcionisala kao neka paradigma za atmosferu na početku, kroz neku malu istoriju naše plesne scene.

Sanja: Da, ovo je arhiv u pokretu ispričan jednim vrlo živim i savremenim jezikom koji nema ni trunke prašine. To je jedan vrlo savremeni način, ne znam ni sama kako bih rekla, u formi rilova, tiktoka, svega što je blisko savremenim mlađim generacijama. Ali i nama. Meni je isto fascinatno kako je Igor uspeo te naše materijale da, u stvari, pretoči u te forme koje su tako bliske današnjem trenutku i da je to jedna dinamična, živa, sveža predstava. Znači nije nešto...

Jelena: … neke babe se skupile, pa kao... vole da igraju. Nego stvarno nešto igraju, i uživaju, i “ušivaju”. Ne da igraju, nego do jaja. A čiča tek (gledaju u Borisa)... A čiča, o čiči da ne pričamo.

Boris: Meni je bilo zanimljivo da se, na neki način, suočim sa pitanjima koja su Igora zanimala, kojima se mi možda nismo uopšte bavili u svoje vreme. Bar ne eksplicitno. Ne pitanje estetike, nego pitanje nekog generalnog propitivanja raznih tema. I to mi je bilo interesantno, zato što o tim stvarima nisam ranije razmišljao. A nekako... ona su postojala tu negde, samo ja se makar nisam bavio time, da kažem, da imam prave odgovore na njegova pitanja.

Da li bi podelio s nama neko od tih pitanja koje ti je bilo posebno zanimljivo?

Boris: On se bavio, recimo, dosta kvir kulturom koja nama nije bilo tako poznata. Mislim, prolazili smo mi tu neke razne faze, imali odgovore na pitanja, ali u suštini nismo uopšte doživljavali to kao nekakvu vrstu problematike s kojom se mi susrećemo u našoj praksi, makar ne na taj način. Što je bilo zanimljivo, znaš, da malo i o tome nešto razmislimo. Ali, recimo, meni je bio, vraćam se na prvo pitanje, strašno uzbudljiv taj razgovor prvi sa njima (Milicom Ivić i Igorom), jer smo bili sami. I nekako, nikada me niko nije pitao takve neke stvari. Oni došli sa nekim pitanjima i sad ti uploviš u neku svoju priču. I ja se sećam da sam se jako potresao kad sam se setio nekih stvari. I rasplakao sam se, jedva su me smirili. Mislim, to mi je bilo onako baš neplanirano, i jako su se oni uzbudili oko toga. Zapravo, ja možda nikada nisam razmišljao o tome, i onda sam se suočio sa svime šta se meni događalo u životu vezano za ples. Ja, za razliku od svih kolega ovde sa kojima sam sada, nisam imao mnogo plesne prakse. Izvođačke prakse, zapravo. Nego sam se bavio raznim drugim praksama koje su mi poslužile kasnije u životu. Kada sam se ponovo vratio plesu, ja sam se vratio kao koreograf. Mislim, nisam imao to neko iskustvo. I to moje malo iskustvo su oni ipak izvukli na površinu. Tako da mi je jako dragocen rad sa ovim ljudima i užasno se osećam blisko sada sa njima. A nismo imali prilike da se ranije mnogo družimo i bilo što razmenjujemo.

Sanja: Ali neki jesu.

Anđelija: Ova ekipa se prvi put srela u ovom sastavu. Ja recimo nikada nisam bila na sceni sa Sanjom. Sa Nelom isto tako. Nas tri (Tatjana, Jelena i Anđelija) celi život radimo zajedno. Sa Borisom jesam sarađivala, ali ne ovako. Tako da je meni i to jako zanimljivo. Jer ipak scena je nešto vrlo...

Sanja: Boris i ja smo koreografisali zajedno jednu predstavu. Krivu za Gausa. Tako smo sarađivali i u mnogim drugim prilikama. Sa Tanjom sam radila, sa Nelom…

Anđelija: Tanja i ja smo se pre 30 godina rastale na sceni.

Pre 30 godina? Kada sam ja imao tri godine, vi ste se tada rastale na sceni.

(opšti smeh)

Boris: Ja ih pamtim sa scene. Sve ponaosob, svakoga znam. Užasno su mi bile dragocene tad kad su bile aktivne. Ja to nikada neću zaboraviti. To iskustvo koje sam imao, ja to stalno njima pričam. Ta Tanjina scena sa onim karminom… to nikada neću zaboraviti.

Tanja: Dom Bernarde Albe.

Nela: U Rexu?

Jelena: Ne u Rexu, ovde (u Bitef teatru).

Tanja: Ona “bruka” predstava koja je otvorila ovu crkvu kao pozorište, i koja je nestala. Znači mi nemamo snimak…

Nela: Ja sam je gledala. Bruka nad brukom koliko je bila dobra.

Kako to nestala?

Tanja: Nema, jednostavno nema snimka, to ne mogu da nađem nigde.

A ta predstava je otvorila Bitef teatar…

Sanja: Htela sam da kažem još nešto, mi smo došli do toliko nekih spoznaja kroz te razgovore. Upravo to što je rekao Boris. Do nečeg čega ni sami nismo toliko svesni. Nekako smo isprovocirani da sami promislimo i da stvarno sagledamo, iz ove perspektive, šta se desilo, iz ove realnosti koju živimo. Tako da je i to bilo zanimljivo, kako smo se vraćali u ta sećenja i šta smo sve pričali.

Jelena: Pa da… rad je uvek oslobađajuć... Rad oslobađa. To je pisalo tamo… tamo negde.

Drago mi je da smo se spontano dotakli još jednog od mojih pitanja a propo zajedničkog rada i vaših konekcija sa Bitefom kao pozorištem ili festivalom. Eto, Tanjina predstava je, na primer, otvorila ovaj teatar.

Anđelija: Signum je sve tri predstave koje je imao na svom repertoaru igrao na Bitefu u takmičrskom delu, a i otvorio je Bitef teatar jer smo mi ovde ušli zajedno s Mirom Trailović. I to je nešto što je meni užasno drago i značajno. Od prvog dana, bukvalno. Još se nisu ni predstave igrale. Ništa.

Tanja: Ništa, da, ludilo.

Anđelija: I onda je ona ubrzo umrla, pa je došao Arsa Jovanović koji je video potencijal u nama. I, na neki način, zahvaljujući njemu, mi smo postali Bitefova trupa. Mi smo tada bili nešto kao Bitef dens kompanija danas. Mi smo putovali mnogo. Mislim, to je bio državni projekat na neki način.

Kakva su vaša sećanja i osećanja u vezi s tim periodom?

Tanja: Najdivnija. Jer je zanimljivo isto da je Arsa imao kuraži, što kažu, da vidi neke klince, on je nas video u SKC-u 1988, tada je bila prva premijera naše kao trupe, taj Triptih koji smo radili, celovečernji balet, tri komada, kao Signum, jednostavno je video i pozvao nas odmah.

Ko je učestvovao u toj predstavi?

Tanja: Kompletno ceo Signum. Dejan Pajović, Nenad Čolić, Anđelija, Tatjana Popović, Svetlana Marković, Vesna Stanojević, jedina kao glumica, i Tatjana Pajović. To je to, bilo nas je osmoro, Arsa je samo dao predlog da se radi Dom Bernarde Albe, on je umeo inteligentno i lukavo da oseti šta bi moglo da bude bum, i ta predstava je dobila prvu nagradu SIZ-a za kulturu, u isto vreme kad i Neki to vole vruće, u kojem smo isto učestvovali, jer smo tada bili članovi Pozorišta na Terazijama.

Anđelija: A to ne postoji danas, ta nagrada.

Tanja: I to je zaista bio bum, to je bila najveća nagrada na godišnjem nivou koja se davala nekim pozorištima, i sa tim se išlo i u Meksiko.

Nela: A ja moram da kažem nešto, nikada sa grupom nismo učestvovali na Bitefu, jesmo na Bitef polifoniji…

Ali, da, svakako jeste u nekom segmentu ili programu, na Bitef polifoniji, ili šoukejsu...

Nela: Ali zašto ovo pričam, ’67. godine, moja mama je bila prevodilac i ja sam pratila od tada, i to je meni fascinantno da sad igram. Mislim, ja sam zato uzbuđena, moram da vam kažem. I svake godine minimum jednu ili dve predstave gledam. I više naravno. Kažem, neverovatan je taj kontinuitet koji postoji, a sad prvi put igram.

Boris: Ja sam radio sa Gorčinom Hamleta, to je bila jedna od prvih predstava za koju sam radio kostim a da je bila na Bitefu. Kasnije sam radio i sa Ivanom Ašković predstavu Senke, koja je takođe bila u zvaničnom programu. Možda je bilo nešto još između, ne mogu da se setim... i sad kao izvođač, tako da mi je to nekako pun krug.

Anđelija: Tako je, to je jako važno, mi smo generacija koja je odrasla s Bitefom, i evo rezultata. Dakle, dugovečni smo.

Sanja: Evo, meni je ovo prvi put za 40 godina umetničkog grada, da igram na glavnom programu. Ni moje predstave, koje sam je režirala, i u kojim sam igrala, čak i kad sam bila u Dah teatru, nikada nisu bile selektovane. Bitef polifonija od početka, naravno.

Boris: Neko je radio, možda, neko otvaranje Bitefa?

Nela: Ja sam radila. Mi smo radili 3 ili 4 puta.

Boris: Ja sam dva puta radio nešto, jednom i s tobom, Grgure…

Da, znači, u suštini, vi ste svi tu, nekako...

Boris: Bitefova deca.

Jelena i Anđelija (gotovo sinhronizovano): Kako je to Ćirilov rekao - Bitefova deca!

I dobro, ako možete da se setite tih nekih trenutaka, da li postoje neke predstave, neki ljudi, umetnici, kolege, koje ste videli i možda prepoznali nešto što je vama blisko, vašoj ideji toga šta je savremeno pozorište, ili nešto što vas je inspirisalo, da ste rekli: e ovo je nešto što bih ja... baš bih voleo nešto ovako?

Anđelija: Pa, evo Jelena je radila s Lindzi Kempom. Lindzi Kemp je bio čudo. Ja imam, nikako da donesem, jedno pero, koje je ispalo njemu na sceni u predstavi. I ja sam ga sačuvala, eno mi ga u svesci. A Jelena je i radila s njim.

Jelena: Ja imam bedž koji mi je on poklonio, a imam i lepezu, i šta dalje da pričam.

Sanja: I drugi koji su dolazilu su uticali na nas. Odin teatar, na primer.

Anđelija: Odin teatar, Pina Bauš…

Tanja: Suzan Linke. Katastrofa koliko je to bilo dobro. Onda, butovci kad su krenuli... To je bilo izuzetno. Ježija Grotovskog nismo, nažalost, mogli da vidimo. Onda, kad smo zahvaljujući Dahu ’93. bili u Odin teatru, sećam se da smo u Neca i ja do 3-4 ujutru obnevideli pretražujući video materijale. Neverovatnu arhivu imaju. Pa onda DV 8. Oni su bili super.

Anđelija: Ister teatar se dosta inspirisao DV 8-om.

Pa i deo Muškarčina, koje smo igrali na Polifoniji, radio je performans za otvaranje takođe jednog izdanja Polifonije s Borisom kao koreografom, kada si nam upravo DV 8 davao kao referencu, sećaš se?

Boris: Naravno, naravno…

Nela: Ja sam to gledala.

Sanja: Pa, da, Bitef nas je mnogo inspirisao, ova predstava je, na neki način, i arhiva Bitefa, mi kroz naša tela govorimo kako nas je festival inspirisao da bismo postali eventualno umetnici, ja sam imala 3-4 godine kad je počeo Bitef.

Boris: Ja sam gledao dvoje igrača na festivalu u Poljskoj, dvoje koji su radili sa DV 8-om, pa su oni tek posle došli kod nas na Bitef.

Anđelija: U JDP-u su igrali.

Boris: Da, da, ali posle. Mislim, to je zanimljivo, još neka čudna iskustva su se tu događala. Ja sam svojevremeno radio u La MaMi u Njujorku. Upoznao sam Elen Stjuart i radio sam tamo posle. Mislim, to su neke stvari koje su došle posle onog što je bilo na Bitefu, pa to je onda bio drugi neki osećaj kad tako nekog upoznaš a posle i radiš s njim. Ne samo što smo se susreli i obreli u iskustvima koja su nam prijala ili koja smo prepoznavali, nego smo postajali deo tog sveta.

Jelena: Jer mi i jesmo deo tog sveta.

Nela: Znaš šta je još uzbudljivo, što smo i kroz Bitef polifoniju radeći kao tim, počeli i mi ovde da više radimo zajedno i da više komuniciramo.

Tanja: A od važnih uticaja, pomenula bih i teatar Spekio Memorie, oni su kao dramsko i eksperminetalno pozorište imali snažan uticaj na nas. Često su gostovali ovde, Ćirilov ih je jako cenio.

Vi ste na ovaj način način delimično već odgovorili na neka od mojih sledećih pitanja. Jedno od njih je bilo kako se uopšte gradila i gradi istorija plesa na ovim prostorima, a prvi deo pitanja se odnosio na vaše lokalne učitelje, mentore i autore s kojima ste počinjali i razvijali karijere

Sanja i Nela (istovremeno): Smiljana Mandukić!

Nela: Ja sam bila kod Smilje do porođaja, dvadeset godina sam igrala.

Sanja: A onda je Nela pozvala mene i još moje drugarice.

Nela: ‘84. sam napravila grupu i onda smo igrali i tu, i kod Smilje.

Sanja: Pre toga je postojala klinačka grupa Teatar zvuk i telo, koju sam osnovala sa Ksenijom Gaćešom, i onda smo igrale u Sava centru, Nela nas je ugledala i pozvala da dođemo kod Smiljane i tako se i raspala ta naša prva grupa, imale smo 18 godina, godinu dana je trajala ta trupica.

Nela: Tri devojčice koje kidaju!

Sanja: I onda smo otišle tamo, a Nela je polako prestajala da igra, pa sam ja preuzimala neke uloge njene, od Vesne Milanović itd. I ostale smo kod Smiljane narednih deset godina. Ona je najupečatljiviji trag ostavila jer je dvadesetih godina 20. veka došla u Beograd i ona je jedna od pionirki modernog, savremenog plesa kod nas, pored Mage Magazinović. One su započele taj kontinuitet savremene igre. Kaća Stojkov je isto njena učenica i igračica, Dubravka Maletić takođe… svi mi ostali smo na neki način ćerke, unuke, praunuci tih žena.

Anđelija: Jelena, Tanja i ja imamo klasično baletsko obrazovanje, a tokom života u Jugoslaviji nema s kim nismo radile, i Nada Kokotović… jer mi smo stvarno igrači, nema šanse da se setim s koliko smo koreografa radili.

Tanja: Ali to je stvarno specifičan plezir, da radiš s Dušanom Trninićem, Lidijom Pilipenko, Jovankom Bjegović, vrh klasičnog baleta…

Anđelija: … a pošto je Jugoslavija zaista bila velika, ovde su dolazili i Slovenci, i Hrvati, tako da smo imali vrlo živu scenu, posebno savremene igre koja se u Srbiji nije baš naširoko primila, više je toga bilo u Sloveniji, Hrvatskoj…

Nela: Severnija škola, što ja volim da kažem.

Tanja: Za nas je specifično što smo početkom ‘80ih prvo honorarisale u drami Narodnog pozorišta, tako da smo mi imale dril i od kraljevskih glumaca u to vreme, što nas je vrlo raširilo i to dramsko iskustvo je imalo ogroman uticaj na plesački jezik. Sati i sati na probama, sediš i slušaš indikacije za sve, gledaš njihov rad, a posle dođu i druženja u kafani, i to sve s najvećim zvezdama tadašnje Jugoslavije, i reditelji i koreografi.

Sanja: A ja celi život alternativa, samo savremena igra, i ostalo usput naravno, ali potpuno drugi ulaz na scenu.

Nela: Mnogo znači ovo o čemu je Tanja govorila. Mi smo 12 godina vežbali u Ateljeu 212, imali smo jedini uslov da tu moramo da izvedemo premijeru, što je nama bilo fenomenlano, stalno smo radili scenski pokret, statirali, obeležavali neke njihove datume, mi kao neverbalni teatar, kako su nas zvali.

Zanimljivo je to kako ste vas tri (Anđelija, Jelena i Tanja) radile prvenstveno u institucijama, ali vrlo ste bile aktivne i van, pokretale nešto svoje, imale ste dakle neki prostor i na toj strani.

Anđelija: Signum je postojao i dok smo bile zaposlene u pozorištu, i radile paralelno, to vreme je bilo drugačije. Arsa je imao ideju da nas izmeste u Užice, da tamo živimo i radimo, da se potpuno izolujemo i posvetimo samo tome.

Jelena: Ma, beži bre, to je bilo malo previše.

Anđelija: Pa, onda se pominjao Sombor, gde sad Sombor…

Tanja: Ja sam odmah izbrisala te podatke. (Opšti smeh)

Jelena: Ja sam i na televiziji dosta radila, sa Petrom Slajem na primer.

Nela: Ja sam radila i u Laboratoriji…

Anđelija: Ali moram da kažem da je meni posebno drago što sam radila i s Borisom sada, jer skoro 50 posto predstava, snimanja, mi smo igrali u njegovim kostimima, on nas je bukvalno oblačio. To mi je posebno milo što smo zajedno na sceni.

Boris: Ja sam, recimo, Boruta Šeparovića sreo u Poljskoj u vreme kada sam se sakrivao po festivalu jer sam se plašio reakcije Hrvata na jednog Srbina koji radi tu nešto na festivalu, a kada sam počeo da se bavim koreografijom ovde, kod mene je igrala Sanja Mitrović, posle čega je otišla u Holandiju i tamo nastavila da radi s njim, tamo završila akademiju i postala veliki reditelj u Evropi, i godinama kasnije Borut je dolazio sa svojim predstavama, Sanja bila u žiriju. Ti neki životni krugovi se razdvajaju i spajaju na neki čudan način, zahvaljujući Bitefu takođe.

Slušajući vas kako pričate o vremenskom i profesionalnom kontekstu, i mogućnostima, ne mogu da se otrgnem utisku da su te okolnosti zaista bile povoljnije nego današnje.

Anđelija: Da, drugačije vreme, ali i sada ima toga, plesačice iz Narondog igraju u Bitefu, s Bitefa i Terazija na televiziji, mešaju se, dakle ima takvih kretanja. I niko nas zbog toga nije nešto osuđivao, kao ni one koji su igrali samo alternativu. Doduše, jednom je Damir Zlatar Frej rekao: „morate da prestanete da igrate baš svud“… ali to je bilo to.

Sanja: Kod Smilje bogami nije bilo tako, samo “umjetnički” kako se ona šalila, nema to tezge i zezanja.

Jelena: A mi smo mnogo i tezgarile, malo igraš ovde, pa malo tamo, pa nešto svoje, a i bili smo mlađi, pa…

(Nastaje opšti metež u razmenjivanju iskustava koji se teško može transkribovati, ali atmosfrea je vrlo prijatna i pomalo nostalgična)

Anđelija: Ali da, drugačije vreme, pa postojale su i žurke razne, i pozorište, i pozorišta na žurkama… svašta, spominje se ponešto od toga i u predstavi…

Nela: Ali, Anđelija, onda odeš u salu, pa ostaneš minimum 5-6 sati, a sad moraju da izađu posle par…

Anđelija: Pa, mi smo radili i po 16 sati, ali nije ni čudo što moraju da izađu, jer ih na to tera ovakav život.

Sanja: I život, i kapitalizam. Ovo košta toliko, struja, aj' ti plati sve.

Anđelija: Potpuno različite društvene okolnosti.

Kakve bi to sada društvene i sistemske okolnosti mogle da omoguće novim generacijama nešto zbog čega bi bio lakši i produktivniji naš rad?

Sanja: Ne postoji scena, ne postoji fizički prostor. Ni Bitef teatar nije toliko otvoren kao ranije za nezavisne produkcije… nema scene gde se kontinuirano mogu igrati predstave, postoje zanimljive produkcije koje nemaju gde da ostvare kontinuitet.

Tanja: I sad već čuvena tema koja se pominje na svim protestima, jedan posto i manje za kulturu, sa svim problemima konkursa i slično…

Anđelija: Mislim da je u ovom slučaju danas najveći problem u državi koja nas ne vidi, mi za njih ne postojimo, i to ne samo savremeni ples i igra. Pogledajte klasičan balet Narodnog pozorišta, raspada se! Država ne vidi igru kao nekakav medij s kojim može mnogo toga. Jelena i ja smo učestvovale u svetu, ne samo po Jugoslaviji i to na državničkim susretima, jer su shvatali šta to znači, a ovo sada - ne postoji, sve se završava na tome da ovakvoj državi od plesa izgleda trebaju samo plesačice oko šipke…

(Nastaje drugi talas razgovora koji se teško može transkribovati)

Sanja: Bez sistematske podrške države stvarno ne može ništa, na kraju krajeva, i da se zna gde idu pare poreskih obveznika - ne u nebuloze, nego u nešto smisleno.

Mnogi od nas, uglas: To su naše pare, mi smo ti obveznici i sl.

Nela: Meni kao najstarijoj, jako je čudno što i kad se postave ili oforme neke grupe, onda one zatvaraju prostore, fizičke prostore u kojima mogu i drugi da rade, na državne i gradske institucije kulture pre svega mislim…

Sanja: Nije stvar ni u tome da ne postoji multifunkcionalni prostor, već ne postoji prostor za savremenu igru, nema fizičke scene koja bi mogla da ima repertoar koji bi se negovao i razvijao, granao, u koji bi država ulagala, gde bi ljudi mogli da rade uz tehničku i produkcionu podršku, a možda i za neke honorare. Jer nekada nije bilo problema ni sa publikom, nama su bile organizovane posete, škole dolazile.

Nela: Nije bilo problema ni sa lovom.

Sanja: Ni sa lovom.

Tanja: Stao je i Peti sprat u Narodnom, a to je bila super ideja i fenomenalan prostor.

Boris: Institucije su bile otvorenije, mi smo igrali u Petoj gimnaziji i pričali s tim učenicima tamo, šta oni tu vide, kako razumeju… i zato mislim da je jako važno što se desila ova predstava koja priča o nekoj istoriji koja ne postoji, koja je izbrisana. I postoji doza nekog straha šta smo to mi, šta mi to radimo, pre svega iz nedostupnosti, iz neznanja.

Anđelija: Boris i ja smo bili na baletskom takmičenju u komisiji, i tom prilikom pitali ljude gde će svi ti mladi koji zavšavaju savremeni, gde će kad završe školu? - Pa, s vama. To je bio odogvor. I ja pomislim, čekajte, dete da izađe iz škole i odmah da nema 'leba da jede. Pa to je stvarno neozbiljno od države koja troši pare da bi školovala decu i naravno da oni onda odlaze, jer ovde nemaju gde. Ali za taj prostor moraju sistemski svi da se bore, za taj makar jedan prostor, od baletksih škola, preko nas, do plesnih trupa i organizacija. Ja sam od četiri godine dok sam bila predsednik UBUS-a, tri provela u Ministarstvu na razgovorima, tamo nas ljudi gledaju kao lude, jednostavno - ne vide nas.

I šta biste na kraju vi mogli da kažete mladima, šta su vaše želje ili poruke za trenutne i buduće autore i izvođače na savremenoj plesnoj sceni?

Anđelija: Da izdrže po bilo koju cenu, a ipak je na našoj generaciji da se izborimo za vas i neki prostor. E sad da li je to moguće, nisam sigurna, ali bez prostora nema ničega, sve će se još više raspadati, vi ćete odlaziti i znamo nastavak.

Sanja: Jeste, bez baze i podrške ništa. Nadam se da će ova predstava da inspiriše neke mlade ljude i ukaže da se kako-tako ipak može i mora istrajati u ovom poslu. Bilo je raznih situacija, ali mi smo još uvek tu i evo nas na sceni, i igramo.

Anđelija: Igramo, što je najluđe.

Nela: Ja obično studentima govorim: plivaj, vidiš ono malo ostrvo, daleko tamo, ima mnogo da se pliva, smorićeš se sigurno, ali plivaj, plivaj i u jednom trenutku ćeš da dođeš do njega. Upornost i nema šta.

Tanja: Ima još jedna stvarčica. Otkad smo počeli da ovo radimo razmišljam o tome - nužnost razmene. Postavlja se i u predstavi pitanje koje je vaše formalno obrazovanje, samo mi prođe kroz glavu da smo mi učili na živim primerima, mi smo s toliko njih radili, mi smo samo radili, potpuno drugačija vrsta materijala, mesa, tkiva koje ti dobijaš. Šteta je što ovde nema toga dovoljno. Imam utisak da oni nas nedovoljno koriste, ne koriste nas mladi, neki su nas prvi put videli sad, ne postoji arhiva dakle, ljudi, bre, koristite nas! To će da umre, uparloži se i truli ako nikom ne damo, ako ne razmenimo dalje, recipročno deljenje, to fali ovom našem igračkom, pa i kulturnom univerzumu uopšte.

Anđelija: Ja sam radila s puno mladih, mislim sad ni oni nisu više tako mladi, Isidora Stanišić i cela ta generacija, pa i malo mlađe, Milica Pisić, doduše ni ona nije više tako mlada, svi su porasli… (smeh) Dosta smo mi kao Ister sarađivali s njima, a sa najmlađima se prosto ne srećemo, nemamo ni gde…

Tanja: Ali zato je važno da se s vremena na vreme napravi nešto kao ovo, ne mora to da bude ništa glamurozno.

Anđelija: I škole, nama su u školu dovodili razne ljude, od Lindzija Kempa do kineskog baleta koji su bili monstrumi, ali su ljudi prolazili; i slali nas na BITEF, i svuda…

Boris: Ja sam imao prilike da radim i sa najmlađim ljudima koji su sada na sceni i doživeo sam jako lepu energiju, postoji volja, želja, uzbuđenje, kapaciteti koji mogu to da iznesu, i vrlo su radni, i organizovani. I ja verujem da će oni naći prostor za sebe, ako nastave da rade tako, jako bih voleo, za razliku od nas koji nismo uspeli da steknemo taj prostor, da oni iskoriste svaku šansu.