Представа Сексуално васпитање II: Борба археолошки приступа теми историје женске контрацепције. Kоје теме обрађујете у осталим деловима серијала и којим позоришним средствима?
- Постоје још четири дела Сексуалног васпитања II - Дијагноза, Consentire, Способност и Игре и сваки део има различите поступке које примењује.
Први део се бави вагинизмом и болним сексуалним односима. Вагинизам је грч мишића карличног дна, због којег је потпуно онемогућена вагинална пенетрација, и ако жена то жели. Ради се о најтежем сексуалном поремећају жена о којем се не прича, који је доста табуизиран. А о болним сексуалним односима причамо, кад је пенетрација могућа, али боли, такође због грча мишића карличног дна. Kао припрему за Дијагнозу причали смо са гинеколошкињом и медицинском сексолошкињом докторком Габријелом Сметингер, као и са женама са вагинизмом или болним сексуалним односима. Изненадило нас је колико је жена погођено тим проблемом. У Дијагнози нам је било важно да детабуизирамо ове проблеме и да преиспитамо шта је уопште секс обзиром на то да својеврсна терапија за жене са тим проблемима подразумева ширење појма сексуалног односа изван оквира вагиналне пенетрације.
Други део, Consentire, је везан за тему пристанка. Базирали смо представу на интервјуима са женама, у којима се нисмо толико фокусирале на искуства где није било пристанка већ на то како се практикује сагласан секс. Причамо о томе, да је пристанак норма, али се не прича о томе шта то значи у пракси. Прва два дела, Диjагноза + Consentire, се увек играју заједно. По форми су блиска формату инсталације и највише су перформативна, физичка. Њих изводе Ника Розман и Теа Видмар.
Трећи део, Способност се бави темом сексуалног живота и задовољства жена са инвалидитетом. Имамо четири протагонисткиње које су делиле са нама своје приче. Оне нису на позорници јер су желеле да остану анонимне. Ми слушамо њихове исповести - документарно снимљене, неке с оригиналним гласовима, а неке с гласом глумице, док на графоскопима приказујемо тела са инвалидитетима. Важно нам је било да публика има прилику да чује њихове приче и да уз то замисли како изгледају њихова тела, јер се кроз истраживање и интервјуе више пута поновљала прича о томе, да друштво жене са инвалидитетом не доживљава као сексуална бића.
Четврти део, Игре, бави се неконвенционалним сексуалним праксама, тзв. кинк праксама и фетишима. У нашем друштву се такве праксе сматрају болесним. Било нам је битно да се те праксе посматрају на афирмативнији начин. Лина Акиф, перформерка, нас спроводи кроз кућу ужитка и кроз различите просторе у тој кући, представљајући различите неконвенционалне сексуалне праксе и особе које се тиме баве на један играчки и креативан начин.
Сви делови се могу играти одвојено, сваки траје око 45 минута - сат времена, а ако се играју интегрално, заједно са паузама то траје око 6 сати.
Да ли је последњи део управо повратком на истраживање историје борбе за репродуктивна права закључак серијала?
- Ради се о мојој одлуци коју сам донела рано у процесу. Прва три месеца сам са све четири извођачице водила истраживачки процес кроз радионице, где је свака од нас доносила материјале, односно сцене. Ја сам у тој фази рада имала неке идеје. Знала сам да желим да Ванда Велагић и Сенди Бакотић буду у причи о историји и Југославији због њиховог личног афинитета и због језика. Тему сексуалног задовољства жена са инвалидитетом на примјер нисам антиципирала. Лина Акиф је предложила ту тему јер јој се лично чинила врло битном. Након та прва три месеца, како нам се идеја кристализовала и када смо јасно дефинисале теме, имале смо први прогон. То наравно није био прави прогон, већ скица целине коју правимо. Већ тад сам била сигурна да треба да буде Борба на крају. Најсмисленије драматуршки ми је било да прво поставимо питање шта је секс за нас данас, онда да размишљамо о томе шта је пристанак и како га практикујемо, да би проласком кроз свет жена са инвалидитетом дошли до неуобичајених сексуалних пракси. На крају долази Борба, као пружање могућности дистанцирања од садашњих тема. Отварамо могућност да видимо где смо сад а где смо били пре 80 година и колико далеко смо као друштво дошли по питању женских права и женског задовољства. Та дистанца која постоји у Борби пружа могућност да и друге епизоде видимо и разумемо из другачије перспективе.
Шта учимо из прошлих борби и шта је потребно за борбу данас?
- Оно што нас је покренуло везано за историју и што нам је деловало нужно и гестично је била намера да овај део охрабри људе и да их инспирише. Борба Виде Томшић и Франца Новака нас је инспирисала као уметнице. Они су почели своју борбу у једном времену које је било грозно и сурово. Био нам је инспиративан начин на који су се они борили за репродуктивна права жена, како су причали, писали и како су мењали мишљење људи око себе. Данас је у Словенији контрацепција углавном бесплатна, а и абортус је такође бесплатан и релативно доступан. Док у већини држава контрацепција и абортус нису бесплатни. И не само то, у неким државама абортус је данас у великој мери недоступан. Све је присутнија тенденција ретрадиционализације друштва и то утиче на однос државе према репродуктивној слободи. Након ИИ Светског рата, неки гинеколози су били против контрацепције јер су мислили да тако воде противнаталитетску политику. Ако желимо већи наталитет, не смемо промовисати контрацепцију. Вида Томшич и Франц Новак су имали аргументе да ће људи увек спречавати трудноћу и одлучивати о рађању деце. Питање је да ли то раде на начин на који је сигуран за жене? И да ли желимо да се деца рађају жељена или не?
Шта те је привукло темама женске сексуалности и историје женске сексуалне еманципације? Зашто мислиш да овим темама треба да се бавимо у позоришту?
- Ја заиста верујем да позориште мења ствари и због тога и радим. Ако не бих веровала у то, чинило би ми се потпуно бесмислено да се бавим позориштем. Овај пројекат се рађао у занимљивом друштвеном и личном моменту. Идеја се родила у првој половини 2021. године, током Kовид епидемије са једне стране и словеначког и балканског МеТоо покрета са друге. Тада сам се питала, након отказаних проба због епидемије, који је смисао бавити се позориштем и на који начин. Свуда око мене појавио се велики број сведочанстава о насиљу и узнемиравању и то ме је некако инспирисало и охрабрило. Постало ми је очито колико је тема женских сексуалних права важна. Закључила сам да ако желим да радим у позоришту, ово је тема коју желим да обрадим. И чинило ми се, да када би друштво било свесније права на ужитак онда би било мање насиља. С борбом за право на сексуално задовољство жена можемо се борити против насиља и створити сигурнији свет за жене. Сматрала сам да сексуално задовољство као тема није нешто тривијално или срамотно, већ нешто што је егзистенцијално, и што заслужује своје место у јавном простору. Kада сам окупљала сараднице, схватила сам да и њих покреће та тема. Поред извођачица које сам већ именовала, коауторке су и Тијана Тодоровић, Барбара Kапељ и Лене Лекше. Цела екипа је била спремна за истраживање самих позоришних поступака који су изван конвенционалних, што је за мене било врло значајно.
Твој процес није конвенционалан. Да ли је бављење devised theatre-oм и колективним стварањем исто својеврсна борба? Против и ради чега?
- Могу причати о борби против, али мислим да је то истовремено и борба за. Битно ми је да се не боримо само против нечега него да се боримо за нешто. Рекла бих да је борба за то да уопште ове теме добију простор у позоришту и јавном простору. У Словенији је то потпуно ново. О овој теми се не говори у позоришту. То је и борба за рад који је више истраживачки - на терену, са људима а истовремено и у самом процесу. Било ми је битно да се кроз колективни процес заједнички гради језик за теме које обрађујемо. Такође је то борба за рад у којем се слуша које су потребе процеса и рада и да се кроз разумевање тога креира уметнички процес. Иначе у позоришту је процес стандардизован, обично процес за представу траје два месеца. За нас је било битно да имамо време које нам је потребно, годину и по дана, у амбијенталном простору. На крају, то је и борба за сигурнији свет. За групу је била доста важна тема - шта значи пристанак у уметничком процесу, у колективном процесу. Било ми је важно као редитељки да сараднице имају сопствену уметничку и људску аутономију. О томе смо доста отворено причале.
Радила си у институционалном и независном позоришту. Да ли се простор слободе смањује у институцији?
- Немам превише искуства са радом у институцији, али чини ми се, да ван институције имаш далеко више слободе, у погледу поступака, трајања процеса и слично. Мислим да је у институцији много тежа борба за услове у којима се изводи позоришни процес.
Ти се бавиш и психодрамом, водиш и групу. Kолико је ангажман у тој области утицао на твој позоришни процес?
- Мислим да утиче много. Пре сам била много више заинтересована за текст како сам завршила Kомпаративну литературу и филозофију. Подразумевала сам да ако правиш позориште, онда радиш на драмском тексту, или у основи неког текста, или у односу на неки текст. Што сам се више бавила психодрамом, више су ме узбуђивале личне приче људи. Сусрела сам се са различитим причама и у њима сам нашла богатство и поетику. Онда сам скроз изугбила потребу да се бавим текстом. Ако разговараш са људима можеш добити важне одговоре и то је највише актуелно за мене лично. У самом процесу Сексуалног васпитања II сам користила одређене психодрамске вежбе које су нам свима биле значајне јер су нам омогућиле да са лакоћом истражујемо озбиљне теме. Ту је велико благо које нуди бављење психодрамом.
