Predstava Seksualno vaspitanje II: Borba arheološki pristupa temi istorije ženske kontracepcije. Koje teme obrađujete u ostalim delovima serijala i kojim pozorišnim sredstvima?
- Postoje još četiri dela Seksualnog vaspitanja II - Dijagnoza, Consentire, Sposobnost i Igre i svaki deo ima različite postupke koje primenjuje.
Prvi deo se bavi vaginizmom i bolnim seksualnim odnosima. Vaginizam je grč mišića karličnog dna, zbog kojeg je potpuno onemogućena vaginalna penetracija, i ako žena to želi. Radi se o najtežem seksualnom poremećaju žena o kojem se ne priča, koji je dosta tabuiziran. A o bolnim seksualnim odnosima pričamo, kad je penetracija moguća, ali boli, takođe zbog grča mišića karličnog dna. Kao pripremu za Dijagnozu pričali smo sa ginekološkinjom i medicinskom seksološkinjom doktorkom Gabrijelom Smetinger, kao i sa ženama sa vaginizmom ili bolnim seksualnim odnosima. Iznenadilo nas je koliko je žena pogođeno tim problemom. U Dijagnozi nam je bilo važno da detabuiziramo ove probleme i da preispitamo šta je uopšte seks obzirom na to da svojevrsna terapija za žene sa tim problemima podrazumeva širenje pojma seksualnog odnosa izvan okvira vaginalne penetracije.
Drugi deo, Consentire, je vezan za temu pristanka. Bazirali smo predstavu na intervjuima sa ženama, u kojima se nismo toliko fokusirale na iskustva gde nije bilo pristanka već na to kako se praktikuje saglasan seks. Pričamo o tome, da je pristanak norma, ali se ne priča o tome šta to znači u praksi. Prva dva dela, Dijagnoza + Consentire, se uvek igraju zajedno. Po formi su bliska formatu instalacije i najviše su performativna, fizička. Njih izvode Nika Rozman i Tea Vidmar.
Treći deo, Sposobnost se bavi temom seksualnog života i zadovoljstva žena sa invaliditetom. Imamo četiri protagonistkinje koje su delile sa nama svoje priče. One nisu na pozornici jer su želele da ostanu anonimne. Mi slušamo njihove ispovesti - dokumentarno snimljene, neke s originalnim glasovima, a neke s glasom glumice, dok na grafoskopima prikazujemo tela sa invaliditetima. Važno nam je bilo da publika ima priliku da čuje njihove priče i da uz to zamisli kako izgledaju njihova tela, jer se kroz istraživanje i intervjue više puta ponovljala priča o tome, da društvo žene sa invaliditetom ne doživljava kao seksualna bića.
Četvrti deo, Igre, bavi se nekonvencionalnim seksualnim praksama, tzv. kink praksama i fetišima. U našem društvu se takve prakse smatraju bolesnim. Bilo nam je bitno da se te prakse posmatraju na afirmativniji način. Lina Akif, performerka, nas sprovodi kroz kuću užitka i kroz različite prostore u toj kući, predstavljajući različite nekonvencionalne seksualne prakse i osobe koje se time bave na jedan igrački i kreativan način.
Svi delovi se mogu igrati odvojeno, svaki traje oko 45 minuta - sat vremena, a ako se igraju integralno, zajedno sa pauzama to traje oko 6 sati.
Da li je poslednji deo upravo povratkom na istraživanje istorije borbe za reproduktivna prava zaključak serijala?
- Radi se o mojoj odluci koju sam donela rano u procesu. Prva tri meseca sam sa sve četiri izvođačice vodila istraživački proces kroz radionice, gde je svaka od nas donosila materijale, odnosno scene. Ja sam u toj fazi rada imala neke ideje. Znala sam da želim da Vanda Velagić i Sendi Bakotić budu u priči o istoriji i Jugoslaviji zbog njihovog ličnog afiniteta i zbog jezika. Temu seksualnog zadovoljstva žena sa invaliditetom na primjer nisam anticipirala. Lina Akif je predložila tu temu jer joj se lično činila vrlo bitnom. Nakon ta prva tri meseca, kako nam se ideja kristalizovala i kada smo jasno definisale teme, imale smo prvi progon. To naravno nije bio pravi progon, već skica celine koju pravimo. Već tad sam bila sigurna da treba da bude Borba na kraju. Najsmislenije dramaturški mi je bilo da prvo postavimo pitanje šta je seks za nas danas, onda da razmišljamo o tome šta je pristanak i kako ga praktikujemo, da bi prolaskom kroz svet žena sa invaliditetom došli do neuobičajenih seksualnih praksi. Na kraju dolazi Borba, kao pružanje mogućnosti distanciranja od sadašnjih tema. Otvaramo mogućnost da vidimo gde smo sad a gde smo bili pre 80 godina i koliko daleko smo kao društvo došli po pitanju ženskih prava i ženskog zadovoljstva. Ta distanca koja postoji u Borbi pruža mogućnost da i druge epizode vidimo i razumemo iz drugačije perspektive.
Šta učimo iz prošlih borbi i šta je potrebno za borbu danas?
- Ono što nas je pokrenulo vezano za istoriju i što nam je delovalo nužno i gestično je bila namera da ovaj deo ohrabri ljude i da ih inspiriše. Borba Vide Tomšić i Franca Novaka nas je inspirisala kao umetnice. Oni su počeli svoju borbu u jednom vremenu koje je bilo grozno i surovo. Bio nam je inspirativan način na koji su se oni borili za reproduktivna prava žena, kako su pričali, pisali i kako su menjali mišljenje ljudi oko sebe. Danas je u Sloveniji kontracepcija uglavnom besplatna, a i abortus je takođe besplatan i relativno dostupan. Dok u većini država kontracepcija i abortus nisu besplatni. I ne samo to, u nekim državama abortus je danas u velikoj meri nedostupan. Sve je prisutnija tendencija retradicionalizacije društva i to utiče na odnos države prema reproduktivnoj slobodi. Nakon II Svetskog rata, neki ginekolozi su bili protiv kontracepcije jer su mislili da tako vode protivnatalitetsku politiku. Ako želimo veći natalitet, ne smemo promovisati kontracepciju. Vida Tomšič i Franc Novak su imali argumente da će ljudi uvek sprečavati trudnoću i odlučivati o rađanju dece. Pitanje je da li to rade na način na koji je siguran za žene? I da li želimo da se deca rađaju željena ili ne?
Šta te je privuklo temama ženske seksualnosti i istorije ženske seksualne emancipacije? Zašto misliš da ovim temama treba da se bavimo u pozorištu?
- Ja zaista verujem da pozorište menja stvari i zbog toga i radim. Ako ne bih verovala u to, činilo bi mi se potpuno besmisleno da se bavim pozorištem. Ovaj projekat se rađao u zanimljivom društvenom i ličnom momentu. Ideja se rodila u prvoj polovini 2021. godine, tokom Kovid epidemije sa jedne strane i slovenačkog i balkanskog MeToo pokreta sa druge. Tada sam se pitala, nakon otkazanih proba zbog epidemije, koji je smisao baviti se pozorištem i na koji način. Svuda oko mene pojavio se veliki broj svedočanstava o nasilju i uznemiravanju i to me je nekako inspirisalo i ohrabrilo. Postalo mi je očito koliko je tema ženskih seksualnih prava važna. Zaključila sam da ako želim da radim u pozorištu, ovo je tema koju želim da obradim. I činilo mi se, da kada bi društvo bilo svesnije prava na užitak onda bi bilo manje nasilja. S borbom za pravo na seksualno zadovoljstvo žena možemo se boriti protiv nasilja i stvoriti sigurniji svet za žene. Smatrala sam da seksualno zadovoljstvo kao tema nije nešto trivijalno ili sramotno, već nešto što je egzistencijalno, i što zaslužuje svoje mesto u javnom prostoru. Kada sam okupljala saradnice, shvatila sam da i njih pokreće ta tema. Pored izvođačica koje sam već imenovala, koautorke su i Tijana Todorović, Barbara Kapelj i Lene Lekše. Cela ekipa je bila spremna za istraživanje samih pozorišnih postupaka koji su izvan konvencionalnih, što je za mene bilo vrlo značajno.
Tvoj proces nije konvencionalan. Da li je bavljenje devised theatre-om i kolektivnim stvaranjem isto svojevrsna borba? Protiv i radi čega?
- Mogu pričati o borbi protiv, ali mislim da je to istovremeno i borba za. Bitno mi je da se ne borimo samo protiv nečega nego da se borimo za nešto. Rekla bih da je borba za to da uopšte ove teme dobiju prostor u pozorištu i javnom prostoru. U Sloveniji je to potpuno novo. O ovoj temi se ne govori u pozorištu. To je i borba za rad koji je više istraživački - na terenu, sa ljudima a istovremeno i u samom procesu. Bilo mi je bitno da se kroz kolektivni proces zajednički gradi jezik za teme koje obrađujemo. Takođe je to borba za rad u kojem se sluša koje su potrebe procesa i rada i da se kroz razumevanje toga kreira umetnički proces. Inače u pozorištu je proces standardizovan, obično proces za predstavu traje dva meseca. Za nas je bilo bitno da imamo vreme koje nam je potrebno, godinu i po dana, u ambijentalnom prostoru. Na kraju, to je i borba za sigurniji svet. Za grupu je bila dosta važna tema - šta znači pristanak u umetničkom procesu, u kolektivnom procesu. Bilo mi je važno kao rediteljki da saradnice imaju sopstvenu umetničku i ljudsku autonomiju. O tome smo dosta otvoreno pričale.
Radila si u institucionalnom i nezavisnom pozorištu. Da li se prostor slobode smanjuje u instituciji?
- Nemam previše iskustva sa radom u instituciji, ali čini mi se, da van institucije imaš daleko više slobode, u pogledu postupaka, trajanja procesa i slično. Mislim da je u instituciji mnogo teža borba za uslove u kojima se izvodi pozorišni proces.
Ti se baviš i psihodramom, vodiš i grupu. Koliko je angažman u toj oblasti uticao na tvoj pozorišni proces?
- Mislim da utiče mnogo. Pre sam bila mnogo više zainteresovana za tekst kako sam završila Komparativnu literaturu i filozofiju. Podrazumevala sam da ako praviš pozorište, onda radiš na dramskom tekstu, ili u osnovi nekog teksta, ili u odnosu na neki tekst. Što sam se više bavila psihodramom, više su me uzbuđivale lične priče ljudi. Susrela sam se sa različitim pričama i u njima sam našla bogatstvo i poetiku. Onda sam skroz izugbila potrebu da se bavim tekstom. Ako razgovaraš sa ljudima možeš dobiti važne odgovore i to je najviše aktuelno za mene lično. U samom procesu Seksualnog vaspitanja II sam koristila određene psihodramske vežbe koje su nam svima bile značajne jer su nam omogućile da sa lakoćom istražujemo ozbiljne teme. Tu je veliko blago koje nudi bavljenje psihodramom.
