Na maloj sceni, namenjenoj susretima, dočekao nas je metronom - uređaj koji diktira tempo. Ubrzo je uskladio satove u telima publike i autora. Prenošenje atmosfere sa velike scene Madlenijanuma na jastučiće zadržalo nas je u meditativnom raspoloženju. Plesali smo vođeni ritmom i zagrejali se psiho-fizički za priču i razmenu pitanja i utisaka. Diskusiju je, u već uzavreloj temperaturi, otvorila Ana Pinter. Kako su se prisutni složili da osećaju dominantan motiv zajedništva - ona je razgovor usmerila u tom pravcu. Ansambl nam je otkrio tajnu njihove savršene sinhronizacije - u pitanju su oči. Oči vode glavu, a glava vodi celo telo, rekli su autori. U vezi sa tim, istakli su važnost odgovora same publike. Pogled je alat sa vezivnom funkcijom i receptorima za razmenu energije - pogled je dijalog u nedijaloškim performansima - kako sa glumcima, tako i sa gledaocima.
Tokom razgovora i verbalizacije osećanja koja su u nama ključala, došli smo do zaključka da smo svi osetili isto - ne samo jednu emociju, već čitav niz njih. Svetlo je mahom percipirano kao novi junak, a senke kao projekcija moći, rivaliteta, ali i prijateljstva i podrške.
Plesači su odali još jedan potpuno neočekivani utisak za plesni spektakl - humor. Analizirali smo pozicije učesnika ansambla u različitim delovima predstave i uvideli mnoštvo međuljudskih odnosa koji u kombinaciji sa scenskim pokretom u nama izazivaju - smeh! Gledaoci su posebno istakli delove performansa u kojima su likovi izbegavali jedni druge, ne napuštajući plesnu figuru. Da, zaista smo se mnogo smejali. Proces nastanka predstave je bio urnebesan i to je energija koju ste osetili, složio se ansambl.
U korelaciji sa sloganom ovogodišnjeg Bitefa - Lepota (ne)će spasiti svet, diskusija se povela i o odabiru određenog dominantnog, repetativnog pokreta. Autorski tim je objasnio da se radi o antičkoj grčkoj figuri - kontrapostu, što vezuje i dualnost slojeva performansa - etiku i estetiku, tradiciju i savremeni svet, minimalizam i prefinjenost.
Šta nas je guralo napred? Koga smo tražili (i pronalazili) u sebi? Kako nas je Mekšanje smekšalo i zbližilo? To su makropitanja koja smo postavili sopstvenim mikrosvetovima i zaključili jedno: Mekšanje nije predstava koja samo govori o slobodi, već nam je i pruža u potpunosti. Poziva nas da, zajedno sa ansamblom, postepeno ispitamo sopstveni prostor i šireći ruke u letu zagrlimo slobodu koja nam pripada, a koje ima dovoljno za sve. Na tom nebu plovi lepota - lepota koja će spasiti svet!
