Aporetično, prva je reč koja mi je pala na pamet nakon više od sat vremena mirnog posmatranja dešavanja na sceni. Nisam odmah mogla da prizovem značenje ove reči u svojoj glavi, ali sam znala da mora biti povezana sa ovim čemu sam prisustvovala. Nakon kratke internet pretrage prisetila sam se. Aporija - (grč. άπορία = slepa ulica, sumnja, poteškoća), pojam koji u grčkoj filozofiji označava manjak rešenja, suprotstavljanje više međusobno nepomirljivih rešenja koja se, ipak, postavljaju kao jednako čvrsta. Aporetičnost, pak, označava stanje uma pred ovim nerešivim kontradikcijama. Ovi pojmovi, korišćeni u teoriji o ratu, itekako simbolišu, na više nivoa, višeslojnu raspravu o životnoj priči jednog pojedinca u pokušaju da zadovolji svoj smisao pravde i slobode koji ni u kom slučaju nije samo crn ili samo beo.
Rat
Zaplet počinje u jednom kafeu u Americi, čiji je internet Čelsi Mening iskoristila da u etar pusti brojne podatke o ilegalnim radnjama američke vojske, među kojima se našao i snimak masovnog ubistva civila u ratu u Avganistanu. Čelsi je radila za istu tu vojsku, samo pod imenom Bredli Mening. Od tada, baš zato što je njena ideja pravde bila u suprotnosti sa idejom pravde sistema u kom je radila, njen život se pretvara u skup tekstova, reportaža, fotografija, citata i mišljenja, koji skupljeni na jednom mestu svi staju na jedan sto. Goli i izloženi svačijoj kritici i interpretaciji oni postaju svačiji, baš kao što i njen život više nije bio samo njen, ako je to ikada i bio. Upravo oko tog stola okupljali su se ljudi koji su je podržali, koji su hteli da je razumeju, koji su se divili njenoj hrabrosti, ali i oni koji su njen potez smatrali rizičnim i u neku ruku glupim. Potezala su se mnoga pitanja: može li se reći za nju da je heroina, koliko je njen gest zapravo uzdrmao javnost, da li ljudi uopšte znaju za nju, kako je moguće da ne znaju, da li je ugrozila svoje saradnike, da li su njene odluke uticale i na Asanža... Sva ova međusobno oprečna pitanja ponudila su i mnoge oprečne odgovore, a svaki zaključak je vodio do slepe ulice (aporije), do poteškoća da se sagovornici jasno opredele gde je sredina i smisao njenog postupka. U jednom su sigurno uspeli, da pretpostave da se i Čelsi u tim trenucima isto tako osećala.
Rod
U društvu rizika rizične su i odluke na ličnom nivou, pa tako Čelsi nakon odlaska u pritvor odlučuje da promeni pol. Od tog trenutka pa nadalje, ono što ona simboliše počinje da dobija i ljudsku, krhku i ranjivu stranu. U tom trenutku shvatamo da je ona imala život i pre gesta kojim je smatrala da će njen suprotnosistemski vid pravde biti zadovoljen. Njen rodni identitet se instrumentalizuje na oba pola, i jedna i druga strana stola je koriste da bi poentirali svoje stavove. Koriste ga politički u opravdavanju skretanja pažnje sa njene prvobitne priče kao uzbunjivačice, ali ujedno i za dodavanje još jednog sloja hrabrosti na njenu već formiranu sliku heroine. A Čelsi je samo želela da bude svoja i slobodna. Ponovo, kontradiktorno, ovaj deo nje, njen glas i njen lični sud o sopstvenom životu biva prikazan onima koji su odlučili da ne sednu za sto i ne pokušaju da je svrstaju na određenu stranu. Oni koji su se našli izvan stola, iza zavese, videli su sliku nje u svim njenim kolebanjima, buntovima, strahovima, padovima, borbama u sebi, i to delom zahvaljujući onima koji sede za stolom. A oni za stolom? Možda su je oni „videli“ stavljajući na njeno mesto.
Čini se da se u tom trenutku, u nekim izjavama ljudi koji su čuli za njen lik i delo, od Čelsi očekivalo da ponovo zaboravi na sebe lično, ona sada pripada svakome i ponovo je služila opštem dobru samo sa druge strane sistema. Ona i dalje nije bila slobodna. Još jedna slepa ulica.
Sloboda
Njena priča o slobodi, ponovo kontradiktorno, počinje u vojnom zatvoru odlukom da promeni pol. Za nju osećaj slobode nije podrazumevao samo slobodu od fizičke i psihičke torture koju je u zatvoru svakodnevno trpela, ne samo slobodu od sistema koja joj je verovatno u početku i bila primarni cilj. Njena sloboda sada je podrazumevala i oslobođenje od svojatanja i tumačenja njenih postupaka, bez obzira da li su ona podrazumevala nju kao heroinu ili nekog ko je „samo tražio pažnju”. Ili se bar tako čini sa ove strane zavese.
Dajući sebi slobodu da odgovorim na pitanje šta bi rekla Čelsi, a ne govoreći u njeno ime rekla bih: Zdravo, ja sam Čelsi Mening, ja sam slobodna i biću to sve dok mogu da budem ono što jesam i da ne budem ničija.
