Овогодишњи 59. Битеф за собом је оставио прву половину фестивала коју су обележиле представе из Србије, Бугарске, Русије и Молдавије.
Фестивал је отворио Шекспиров Млетачки трговац, у продукцији КПГТ-а (Србија) и режији Страхиње Падежанина. „Падежанин је направио искорак преносећи радњу у фашистичку Италију. То је интригантан приступ: на који начин друштво производи ‘оног другог’ и како тај други постаје зло које смо сами направили. У представи постоји читав низ елемената који јасно реферишу на нашу стварност.
Албион Мајка Бартлета, у режији Зафира Раџабе и продукцији Позоришта младих Николај Бинев из Софије, отворио је питање односа према сопственој прошлости. Шта се догађа када покушај да вратимо оно што је прошло прерасте границе приватног сећања и постане шира друштвена потреба? Повратак тада више није једноставно враћање у прошлост. Он постаје суочавање са онима који ту исту прошлост памте другачије.
Из личног сећања и потребе за повратком, Битеф је у представи Кишињев ноћу Михаја Фусуа, у продукцији Teatrul Fără Nume - Театра без имена из Молдавије, прешао у простор града и колективног искуства. Ова документарна представа настала је из стварних прича становника града - таксисте, рецепционера, лекара, радника ноћног клуба, плесачице, бившег зависника... Фусу од тих прича гради представу у којој се граница између документа и позоришта стално помера. Град овде није кулиса, већ драмски лик. И то не град са разгледнице, већ град који постоји када се светла угасе. Једна судбина прелази у другу, једно искуство отвара следеће, а Кишињев се пред нама појављује као мноштво различитих градова и као друштво које нема само једну верзију себе.
У пратећем програму, Russian Blues Софије Горлове и Антона Шмакова отворио је питање сусрета различитих индивидуалности и могућности да се у заједничком простору пронађу блискост, слобода и припадање. Полазећи од искуства Русије и Урала, представа та питања преводи у ширу причу о односу према другом и потрази за местом које можемо назвати домом.
Са реалног града и земље програм се вечерас помера ка сасвим другачијем, готово митском простору.
У Сталкеру Автандила Варсимашвилија, продукцији Тбилисијског театарског центра Liberty Theatre из Грузије, путовање води у Зону. Представа полази од истоименог филма Андреја Тарковског, али није његова илустрација, већ самостално позоришно истраживање. Писац, професор и Сталкер одлазе у простор у којем, према легенди, постоји соба која може да испуни човекову најдубљу жељу. Варсимашвили Тарковског користи као полазиште за промишљање вере, сумње и граница људског сазнања. У свету у којем је границу између истине и лажи све теже разазнати, Зона постаје простор у којем питање жеље прераста у питање човека који ту жељу носи.
Црно злато Дејана Дуковског, у режији Оливера Фрљића и извођењу ансамбла Београдског драмског позоришта, отвара простор породице. Али ни породица овде није сигурно место. Син за кога се веровало да је изгубљен враћа се као успешна жена и тај повратак мења односе међу људима, али и њихову представу о сопственој прошлости. Фрљић тај механизам назива трагичким незнањем: ликови не знају шта чине, а њихове одлуке производе последице које више нису у стању да сагледају. Политичко се овде не догађа само на улици и у парламенту, већ и за кухињским столом, у речима које су изговорене, али и у онима које су прећутане. Идентитет није нешто чврсто и једном заувек одређено. Човек је оно што памти о себи, али и оно што други памте о њему. А та два сећања не морају бити иста.
Једно од најстаријих питања европског позоришта - однос појединца и заједнице - у програм се враћа кроз Софоклову Антигону, у продукцији турског позоришта Карма Сахне из Самсуна и режији Хакана Алкана. Антигона верује да поступа исправно. Креонт верује да брани поредак. Свако од њих види само део истине, а ниједно више није спремно да чује оно друго - и управо из тог немогућег дијалога настаје трагедија. Алкан ову стару трагедију поставља у простор у којем се питање закона непосредно судара са питањем одговорности појединца. Када би једна страна била потпуно у праву, а друга потпуно погрешила, можда не бисмо имали трагедију. Имали бисмо пресуду. А позориште није судница. Антигона зато не поставља само питање границе закона, већ и питање границе нашег уверења да смо у праву.
Вишеструко награђивана представа Вафе Табуби, Националног театра Туниса, „Одбегле“, која свечано затвара фестивал у Југословенском драмском позоришту, прича је о чекању. И ту постоји јасна асоцијација на наше друштво. Чекање нам постаје начин живота. Није то Чекајући Годоа, али јесте чекање слободе, бега или решења. У том чекању они живе и од њега производе догађај. А све то прати галерија невероватних глумаца.“
За Миловановића, слоган „Усуди се да сазнаш“ зато није порука која публици унапред говори шта би требало да види у представама.
„Сазнавање не значи потврђивање онога што већ мислимо. Оно почиње тек када прихватимо могућност да ћемо променити мишљење. Зато је важно имати став, али и бити спреман да тај став преиспитамо. Наслов фестивала није упутство за гледање, већ позив да уђемо у процес сазнања.“
Као и претходних година, и у овом издању се након извођења сваке представе одржавају Сусрети са ауторима, традиционални пратећи програм у којем публика има прилику да непосредно од уметника сазна више о представама из главног и пратећег програма.
.jpg)