Реч селектора

Фото: Тања Дробњак

Наслов овогодишњег Битефа није био полазна тачка избора, већ његов резултат. Појавио се тек када су представе почеле да се читају заједно. Седам представа насталих у различитим продукционим околностима и уметничким традицијама не повезује заједничко естетско опредељење, нити политички став или садржај. Њихове разлике нису прикривене нити подређене унапред успостављеном концепту - напротив, управо из њих произлази могућност сусрета и дијалога.

Током рада на селекцији постајало је, међутим, све теже занемарити сродност која се међу њима постепено указивала. У готово свима, сукоб не настаје између непријатеља, него између оних који деле исти простор, исту породицу, исто порекло или исто искуство - између људи који су до јуче припадали истом свету, али га више не разумеју на исти начин. Зато се у њима питање кривице ретко појављује само за себе. Много чешће у први план долази питање одговорности - не само за учињено, него и за прећутано, за оно што је могло бити спречено, за оно што је наслеђено, за одлуке чије последице наџивљавају своје доносиоце. Њихови јунаци располажу само делом истине, њихови поступци производе последице које не могу у потпуности да предвиде. Одговорност се зато показује сложенијом од једноставне расподеле кривице.

У Предмету Медеја Де Брее није у средишту сам Медејин чин, него начин на који се о њему говори и на основу којег се тај чин просуђује. У представи Wхен И саw тхе Сеа (Када сам видела море) Алија Чарура искуство мигрантских радница остаје искуство конкретних жена и упорно одолева претварању у симбол или илустрацију. Анхово кроз историју једне локалне заједнице отвара питање дуготрајних последица политичких и економских одлука, показујући како одговорност често наџивљава оне који су те одлуке доносили. У Сталкеру Автандила Варсимашвилија путовање кроз Зону постаје суочавање са границама сопственог разумевања. Сусрет Сталкера, Писца и Професора не води разрешењу њихових разлика, већ их постепено продубљује, показујући да ниједна перспектива не може обухватити целину искуства. Мотусов Франкенштајн - Франкенстеин_Диптyцх (Лове Сторy + Хисторy оф Хате) - Диптих Франкенштајн (Љубавна прича + Историја мржње) помера пажњу са чудовишта на заједницу која конструише границе припадања. У Црном злату Оливера Фрљића породични односи не могу се свести на један узрок нити на једно објашњење, док Марина Отеро у представи Килл ме (Убиј ме) непрестано измиче граници између живота, извођења и њихове сценске конструкције.

Управо због тога ове представе показују извесно неповерење према брзини са којом се данас доносе судови. Њих не занима само шта се догодило, већ и начин на који догађаји постају предмет тумачења. Можда управо ту треба тражити разлог због којег су представе почеле да делују блиско једна другој - не у ономе о чему говоре, него у начину на који посматрају свет.

Такав поглед није одвојен од времена у којем ове представе настају. Ратови, миграције, технолошке промене, демографски процеси и економска неизвесност додатно мењају свакодневно искуство великог броја људи. Границе између приватног и јавног, између непосредног догађаја и његове медијске представе, појединачне биографије и политичке интерпретације постају мање стабилне. Питања која су се некада тицала локалне средине веома брзо постају заједничка, док се оно што изгледа као заједнички проблем често показује као низ веома различитих појединачних искустава и, пре свега, личних интереса. Уочљиво је да широм света слаби поверење у заједничке ауторитете, док јавни говор све чешће уступа место навијању, сврставању и унапред донетим закључцима. Обрасци расуђивања који се ретко експлицитно формулишу лако се усвајају и тешко доводе у питање, одређујући тако шта се сматра нормалним, могућим или прихватљивим.

У Србији су последње године обележене наглим растом неповерења према институцијама - држави, цркви, војсци, полицији, судовима, медијима, здравству, универзитетима, културним установама… Било је довољно догађаја да се покаже колико је крхко поверење на којем почива јавни живот - није потребно набрајати их појединачно. Различити делови истог друштва неретко описују исту стварност као да живе у различитим државама, говоре различитим језицима и деле различита сећања. Као да је довољно знати ко је нешто изјавио, којој страни припада или за кога навија, да би се знало да ли је истинито.

Позориште није издвојено из тих процеса нити располаже привилегијом спољне перспективе. Не располаже посебним ауторитетом нити може да понуди политичка решења или одговоре које друге друштвене области нису пронашле. Представа и даље подразумева да се људи окупе на истом месту и у исто време. У времену у којем је готово сваки садржај могуће зауставити, поновити или прилагодити сопственим навикама, позоришни догађај остаје везан за своје трајање и за присуство других људи, без могућности да то искуство одложе, убрзају или премотају. То само по себи не ствара сагласност, али још увек омогућава заједничко искуство.

Тек из тог угла наслов овогодишњег Битефа добија своје пуно значење. Представе овогодишњег избора не полазе од готовог закључка, нити настоје да сложеност искуства сведу на унапред одређени суд. Њих занима оно што претходи пресуди: околности, односи, последице, перспективе и процеси кроз које одређени догађаји постају разумљиви. Нису изван тих догађаја, већ усред њих, пред публиком од које се и данас очекује одговор. Оне не бране време од критике, не ослобађају појединце или заједнице одговорности, али одбијају да закључак дође пре сазнања и без сопственог мишљења.

Ако се из овог избора може извући нека шира претпоставка, онда се она не односи на тему којом ће се позориште бавити у годинама које долазе, нити на естетски правац у којем ће се развијати. Историја позоришта не познаје такву врсту правилности. Поузданије је говорити о променама околности него о променама праваца: оне се не појављују истовремено нити имају јединствен узрок, али се могу регистровати у театарским моделима, у начинима међународне сарадње, у односу према тексту и извођачу, у употреби технологије, у економији рада, у обрасцима финансирања и у променама публике.

Због тога ни појединачна представа ни појединачна селекција не могу служити као потврда опште тенденције. Оне представљају ограничен пресек једног тренутка и једног дела савремене продукције, чије се место у ширем историјском контексту одређује накнадно. Овај избор, отуда, не претендује да утврди својства савременог позоришта. Његова намера је знатно скромнија: ово је документ једне могуће интерпретације савременог позоришног стваралаштва и друштва којем се обраћа.

Спасоје Ж. Миловановић, председник Одбора Битефа и селектор фестивала