Постоје тренуци када се чини да одговоре већ имамо. Све је објашњено, стране су одређене, зна се ко је у праву, ко је крив и шта би о свему томе требало мислити. Остаје само да се томе прикључимо.
Позориште је једно од места на којима таква сигурност може да буде доведена у питање. Оно понекад натера да се још једном погледа човек којем је већ пресуђено, догађај за који се мисли да је разумљив, или уверење које је до тада изгледало чврсто. Отуда наслов овогодишњег БИТЕФ-а: „Усуди се да сазнаш“. Не „усуди се да знаш“ - јер сазнање подразумева спремност да преиспитамо и оно у шта смо били сигурни.
Селекција се обликовала у околностима у којима је и само одржавање фестивала постало предмет јавног и политичког преиспитивања. Зато ова селекција не полази од унапред задате теме, поетике или става. Различите представе повезује пре свега спремност да сложеност света не замене једноставним одговором и припремљеним објашњењем.
Шекспиров Млетачки трговац, у продукцији КПГТ-а (Србија) и режији Страхиње Падежанина, радњу смешта у Венецију 1938. године, у тренутак када фашистички режим у Италији расним законима Јеврејима одузима држављанство, право на јавну службу и мешовите бракове - све у име хомогености коју је режим представљао као одбрану нације. Али представа не говори само о историји. Говори о томе како настаје непријатељ. Шајлок је странац у заједници којој припада. Његова различитост није само чињеница његовог порекла и вере. Она постаје разлог због којег га већина може понижавати, издвајати и одређивати. А онда, када он узврати, друштво се суочава са последицама сопственог насиља. Није тешко осудити човека који тражи фунту меса. Много је теже сагледати свет у којем је такав захтев постао могућ.
Албион Мајка Бартлета, у режији Зафира Раџаба и продукцији Позоришта младих „Николај Бинев“ из Софије (Бугарска), отвара другачије питање. Главна јунакиња покушава да обнови породични врт као спомен сину којег је изгубила у рату, а с њим и један свет који јој је припадао. Раџаб је чита као студију носталгије - не као осећања већ као друштвеног механизма. Шта значи покушати вратити оно што је прошло, и шта се догађа када жеља за повратком из приватног сећања прерасте у ширу друштвену потребу? Покушај обнове зато не подразумева само повратак сопственој прошлости већ и суочавање са онима који је не памте на исти начин.
Кишињев ноћу Михаја Фусуа, у продукцији кишињевског Teatrul Fără Nume - Театра без имена (Молдавија), документарна је представа настала из стварних прича становника града - таксиста, рецепционера, лекара, радника ноћних клубова, плесачица, бивших зависника … Фусу од тих прича прави представу у којој се граница између документа и позоришта стално помера. Град овде није кулиса него драмски лик, и то не онај са разгледница, него онај који постоји пошто се светла угасе. Једна судбина прелази у другу, једно искуство отвара следеће, и Кишињев се пред нама појављује као мноштво различитих градова, као друштво које нема само једну верзију себе.
У Сталкеру Автандила Варсимашвилија, продукција Тбилисијског театарског центра Liberty Theatre (Грузија), путовање води у сасвим други простор. Представа полази од истоименог филма Андреја Тарковског, али није његова илустрација, већ самостално позоришно истраживање. Писац, професор и Сталкер одлазе у Зону, место у којем, према легенди, постоји соба која може да испуни човекову најдубљу жељу. Варсимашвили свет Тарковског користи као полазиште за промишљање вере, сумње и граница људског сазнања, у времену у којем су се границе између истине и лажи толико замутиле да их је све теже разазнати. Зона тако постаје простор у којем се питање жеље претвара у питање човека који ту жељу носи.
Црно злато Дејана Дуковског, у режији Оливера Фрљића и извођењу ансамбла Београдског драмског позоришта (Србија), отвара простор породице. Али ни породица овде није сигурно место. Син за кога се веровало да је изгубљен враћа се као успешна жена, и тај повратак мења односе међу људима и њихову представу о сопственој прошлости. Фрљић тај механизам назива „трагичким незнањем“. Ликови не знају шта чине, а њихове одлуке производе последице које не могу да сагледају. Политичко се овде не дешава само на улици и у парламенту, већ и за кухињским столом, у речима које су изговорене и онима које су прећутане. Идентитет није нешто чврсто и једном заувек одређено. Човек је оно што памти о себи, али и оно што други памте о њему. А та два сећања не морају да се подударају. Када се истина најзад појави, она не доноси нужно олакшање. Неке истине само покажу колико смо дуго живели без њих.
Софоклова Антигона, у продукцији позоришта Карма Сахне из Самсуна (Турска) и режији Хакана Алкана, враћа нас једном од најстаријих сукоба европског позоришта: појединцу против закона, савести против наредбе, породици против државе. Антигона верује да поступа исправно. Креонт верује да брани поредак. Свако од њих види само део истине, и ниједно више није спремно да чује ону другу - отуда трагедија. Алкан ову стару трагедију поставља у простор у којем се питање закона непосредно судара са питањем одговорности појединца. Када би једна страна била потпуно у праву, а друга потпуно погрешила, можда не бисмо имали трагедију. Имали бисмо пресуду. А позориште није судница. Антигона тако не поставља само питање границе закона, већ и границе уверења у сопствену исправност.
Одбегле Вафе Табуби, у продукцији Националног театра Туниса (Тунис), представа је о људима који чекају - чекају да побегну, да се нешто промени, да живот крене даље. Али чекање овде није празнина између два догађаја. Оно постаје само догађај. Чекање на тај начин израста у нову врсту затвора. Табуби не именује политичке околности него их показује кроз тела која покушавају да издрже, кроз дисање које постаје све теже, кроз покрете који су истовремено покушај бекства и знак да излаза још нема. Слобода овде није место на које се стиже, него могућност која се непрестано одлаже.
У пратећем програму, Russian Blues Софије Горлове и Антона Шмакова отвара питање сусрета различитих индивидуалности и могућности да се у заједничком простору пронађу блискост, слобода и припадање. Полазећи из искуства Русије и Урала, представа та питања преводи у универзалну причу о односу према другом и потрази за местом које можемо назвати домом.
Као и претходних година, и у овом издању ће се након извођења одржати Сусрети са ауторима, традиционални пратећи програм током којег ће публика имати прилику да од самих уметника сазна више о представама у главном и пратећем програму.
Битеф се ове године одржава у времену у којем је његово одржавање постало предмет јавног преиспитивања. Постоје и они који сматрају да фестивал у таквом тренутку не би требало да постоји, као што постоји и право сваког уметника да одлучи да у њему учествује или не учествује. Као што и публика има право на свој став. Одржавање фестивала не решава околности у којима се фестивал одржава, нити га објашњава - потврђује само једну чињеницу: позориште се и даље догађа.
Ниједна од ових представа не настаје изван света у којем се изводи. Ратови, миграције, технолошке промене и економска неизвесност мењају свакодневно искуство великог броја људи, а границе између приватног и јавног, појединачног и политичког, постају све мање стабилне. Оно што изгледа као заједнички проблем често се покаже као низ различитих личних искустава и интереса. Поверење у заједничке ауторитете слаби, а јавни говор све чешће уступа место сврставању и унапред донетим закључцима.
У Србији су последње године обележене наглим падом поверења у институције - од државе до медија и културних установа. Та ерозија има много узрока, али њена последица је јасно видљива: различити делови истог друштва данас описују исту стварност као да живе у различитим земљама, говоре различитим језицима и деле различита сећања - као да је довољно знати ко је нешто изјавио, да би се знало да ли је истинито.
Позориште није издвојено из тих процеса и не располаже посебним ауторитетом ни решењима која друге области нису пронашле. Оно што ипак задржава јесте то да представа подразумева људе окупљене на истом месту, у исто време, у искуству које се не може зауставити, убрзати или премотати. То само по себи не ствара сагласност, али још увек омогућава заједничко искуство.
Мишљења о томе да ли фестивал у оваквом тренутку треба да се одржи различита су. Битеф не решава тај спор, нити треба да га решава. Његово место је тамо где различита мишљења могу да се сретну.
Спасоје Ж. Миловановић, театролог
.jpg)