О селекцији
Шекспиров Млетачки трговац у режији Страхиње Падежанина смештен је у Венецију 1938. године, у време фашистичких расних закона у Италији, када припадност јеврејској заједници више није само питање вере и порекла, већ постаје и правна чињеница која одређује положај појединца у друштву. Представа започиње читањем Мусолинијевих „Мера за одбрану италијанске расе“, чиме се историјски оквир успоставља пре него што се развије прича о Шајлоку, Антонију и фунти меса.
У таквом оквиру Шајлок није само појединац изложен предрасуди. Његов положај одређује заједница којој припада, али која му истовремено не признаје пуну припадност. Падежанин не покушава да га постави ни као потпуно невину жртву ни као једноставног негативца. Када Шајлок затражи фунту меса, његов захтев остаје суров, али представа пре тога отвара питање како је човек доведен до тачке у којој закон постаје место са којег он може да узврати ударац.
Простор Старе шећеране Падежанин користи тако да граница између извођача и публике постаје мање јасна. Затворен и збијен сценски простор појачава осећај притиска заједнице и масе. Историјски оквир зато није само реконструкција једног периода: Шекспирова прича доводи се у везу са искуством друштва у којем се различитост најпре означава, а затим претвара у основ за искључивање.
У средишту представе налази се Слободан Бештић као Шајлок. Његова интерпретација не своди лик на једну особину: потреба за осветом произлази из искуства понижења, али га не ослобађа одговорности за оно што чини. Ансамбл КПГТ-а истовремено гради заједницу која својим понашањем одређује простор у којем се Шајлок креће. Звучни слој, са ритмичним ударцима бубњева Елдара Зубчевића, додатно успоставља осећај притиска и напетости.
У овој поставци питање није само шта је Шајлок спреман да учини, већ и какав однос заједнице према појединцу омогућава да такав сукоб настане.
О представи
Ни Шекспир, док пише Млетачког трговца као комедију, као да не верује у равноправност свих људи, хришћана и Јевреја и свих осталих, нити у могућност да жртва постане агресор. Када се, међутим, у стварности замене улоге, комика ће нестати, а комад ће променити жанр. Свака реплика ове драме тада реже као нож своју фунту меса. Судбина постаје суђење чији се исход не да наслутити. Шајлокова реченица: „Ја хоћу да извршим злобу којој ме ви учите, и вере ми, надмашићу своје учитеље“, више не звучи као празна претња, већ као најављено пророчанство које успоставља трагедију која тек долази или је већ ту, свуда око нас.
